Marija Piroški: Fotografija je obogatila moj svet

Marija Piroški, mladi fotograf iz Beograda, uspela je za kratko vreme da privuče pažnju i postigne ono što neki grade godinama. Osim što je talentovana za fotografiju, ume i sa rečima, te će nam ukratko govoriti o ljubavi prema fotografiji, zašto se odlučila na taj korak, o svojim počecima, o inspiraciji i planovima da osvoji svet.

Foto: Marija Piroški

Ispričaj nam malo o svom početku u fotografiji, šta te je motivisalo da kupiš svoj prvi profesionalni fotoaparat?

U mom životu pre fotografije, rasejanost je bila jedna od mojih najupečatljivijih osobina. Tako su mi jednom sobu okrečili u drugu boju, a da to nisam primetila. Fotografija je to promenila. Ona je učinila da počnem da primećujem, jer da bi nešto fotografisao, moraš prvo to da vidiš. Tako sam posle nekog vremena sa fotoapartom u rukama shvatila da sam počela da zapažam stvari: boju neba, oblike oblaka, proleće i jesen, izraze ljudi koji prolaze pored mene. To je basnoslovno obagatilo moj svet, mada možda čudno zvuči. Mislim da je to bio motor, koji mi ni dan danas nije dao da stanem. Toliko o počecima, a što se profesionalne opreme tiče, većina laika i profesionalnih fotografa u Srbiji ne koristi profesionalne aparate. Rade sa entry level DSLRovima, ili nešto naprednijim poluprofesionalnim mašinama. Moj prvi takav aparat bio je Nikon D5100, koji sam dobila od firme kada sam se zaposlila na portalu Info Srbije. Pre toga sam fotografisala Nikonom iz serije Coolpix, što je zapravo samo malo napredniji „idiot“. Ipak, svoju prvu nagradu sam uzela upravo sa njim.

Po tvojim radovima bi se reklo da najviše uživaš u radu sa ljudima, kako pristupaš radu sa modelima i kako ih biraš?

Mislim da je tu na kriv put odvela priroda mog posla, koja jeste da fotografišem ljude (smeh) Lično, pak, najviše uživam u fotografisanju pejzaža i spontanih životnih scena. Kada, međutim, fotografišem ljude, vodi me ponajviše njihova energija i tada za cilj imam da drugima prenesem kako ja te ljude vidim.

Koliko misliš da je bitno i moguće baviti se samo jednim žanrom fotografije?

Ako je sudeći po meni, to nije moguće. I dan danas fotografišem i pejzaže i ljude i proizvode i dokumentarno i studijski. Profesionalno sam se najviše odredila kao “event” fotograf, ali privatno previše toga volim da bih mogla u ovom trenutku svoju umetničku karijeru svesno da odvedem u samo jednom pravcu. Ono što se u poslednje vreme izdvaja, na moje iznenađenje je dokumentarna fotografija.

Šta je najbitnije da dobar fotograf poseduje, osim kvalitetnog fotoaparata i objektiva? 

Nedvosmislneno: strast. Bez strasti i najskuplja oprema postaje samo snapshot instrument, ali strast pravi razliku, nikako tehnologija.

Nedavno si imala izložbu u Mikser House-u pod nazivom “Godina nade na Miksalištu”, posvećenu izbeglicama sa Bliskog Istoka koje su više od godinu dana provele na Miksalištu, ispričaj nam svoje iskustvo sa njima. Koliko te zanima dokumentarna fotografija?

Tokom svoje fotografske karijere dokumentarna fotografija me nije u velikoj meri zanimala. Saradnja sa Mikser House-om direktno me je suočila sa migrantskom tematikom i tada mi se ukazala prilika da ekskluzivno fotografišem svakodnevicu najvećeg balkanskog prihvatilišta migranata. Od rušenja Miksališta, ponovnog otvaranja na drugoj lokaciji, pružanja pomoći i graničnih prelaza, moj posao je bio da kamerom dokumentujem njihov trenutni život. Tim koracima ušla sam u svet dokumentarne fotografije koja postaje bitan segment mog rada. Spoj umetničkog i realističnog izazov je dokumentarne fotografije koji budi u meni  sve veće poštovanje i zainteresovanost. 

Koliko je moguće baviti se fotografijom, barem u našim krajevima, iz ljubavi, a da ti istovremeno donosi mesečnu zaradu?

Za mene je moguće. Protekle dve godine živim isključivo od bavljenja fotografijom.

Koja ti je do sada omiljena serija fotografija, ili jedna fotografija, koju si napravila, i zbog čega?

Meni najdraže su fotografije nastale na Adi Bojani i Durmitoru. Zašto? Verovatno zbog onoga što je utkano u pozadinu tih fotografija i izuzetnosti trenutka koji su im prethodili i osećaja svaki put kada ih vidim. Osim toga, u sferi dokumentarne fotografije, omiljena mi je još uvek neobjavljena serija migranata fotografisanih u hangaru iza železničke stanice.

Šta je najviše uticalo, a šta trenutno utiče na tvoj stil fotografisanja?

Na početku je to definitivno bila online platforma Deviant Art. Tu sam svakodnevno postavljala fotografije, učila iz komentara drugih i gledala fotografije čija me je estetika inspirisala. Mada deluje banalno, za mene je to bilo veoma značajno. Danas na svoj stil najviše utičem ja, ali i uzak krug ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo i čije konstruktivne kritike uvažavam.

Koju opremu trenutno koristiš, a koji je prvi fotoaparat koji si koristila?

Ako ne računamo film aparat mog brata, koji sam koristila u osnovnoj školi i čije marke ne mogu da se setim, moj prvi aparat je bio Nikon Coolpix L810, dok trenutno koristim Nikon D750. Kada su objektivi u pitanju, mislim da meni ništa neće prevazići fiksnu 50-icu F1.4G, a osim nje posedujem i Nikkor 24-120mm F4, Nikkor 16-35mm F4, Sigmu 70-200mm F2.8 i Samyang 85mm F1.4.

Čime se trenutno baviš, s obzirom da si diplomirani egiptolog, i koje su ti dalje želje i planovi sa fotografijom?

Egiptologijom se ne bavim (smeh) Od 2015. godine sam fotograf Mikser House-a, a u međuvremenu imam podugačku i uspešnu saradnju sa Goethe-Institutom, evropskim fondacijama, ambasadama, kulturnim centrima i dr. Od skoro sam i fotograf zlatare „Andrejević‘‘. U planu mi je da se više posvetim Stock-fotografiji, o čemu razmišljam već godinama i ne stižem da realizujem. Kada je umetnost u pitanju, plan mi je da ne žurim i ostavim vremena i prostora kako bih iskristalisala i oblikovala ono sto želim da kažem, tek kada taj proces bude gotov, možete očekivati moju najbolju, najveću i najozbiljniju izložbu do sada.  

Šta ti je najveći san da fotografišeš?

Ceo svet.


Selena Petrović

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *