Uticaji protestantske etike na duh kapitalizma po Maksu Veberu

In maiorem gloriam Dei... (Za što veću slavu božiju...)

U ovom tekstu bavićemo se Veberovim delom Protestanska etika i duh kapitalizma. S obzirom na često pominjanje u našoj javnosti Vebera i protestanske etike, uglavnom bez ikakvog pravog znanja o samoj temi, ovaj tekst ima cilj da na jedan sistematičan način izdvoji one tačke Veberovog dela, koje su značajne za pravo razumevanje jednog pogleda i pristupa svetu.. Namera nam je da izložimo glavne etičke elemente protestantskog učenja, koji su na relevantan način uticali na razvoj kapitalističkog shvatanja sveta, kao i kakve su posledice takvog shvatanja na ekonomski sistem. Ovaj tekst, kao i samo Veberovo delo, polazi od etičkih doktrina. Upravo zato ima i filozofku dimenziju u svojoj osnovi.

Vrednosti kao ključan faktor odnosa u društvenim zajednicama

Kapitalizam kao oblik ekonomskog, a i društvenog sistema, postajao je uveliko pre pojave reformacije i protestantskih konfesija. Instinkt za profitom i obrtom kapitala u čoveku je postojao još od prvih društvenih odnosa u koje je čovek stupao. Kapitalizam u ovom današnjem smislu, kao jedan razvijen ekonomski sistem, imao je svoje prve obrise još u rimskom carstvu, pa preko gradova država u srednjem veku, sve do današnjeg savremenog sveta gde je glavni činilac ekonomskih odnosa. Ono što nas zanima to je da utvrdimo na koji su način protestantizam, i vrednosti koje su njega obeležile, uticali na ubrzani razvoj kapitalizma i profilisanje efikasnog razvoja, kako Veber to naziva, kapitalističkog duha. Veber smatra da su vrednosti ključan faktor za određivanje društvenih odnosa uopšte, u nekoj zajednici: „U najvažnije oblikujeće elemente vođenja života su svuda u prošlosti spadale magične i religiozne moći i etičke predstave o dužnosti koje su bile učvršćene u veri u njih“. Određeni aksiološki osnovi su po Veberu uticali i na dominantan oblik privredne forme u različitim društvima.

Veberovo određenje duha kapitalizma

Prvo ćemo objasniti šta Veber podrazumeva pod „duhom kapitalizma“. Veber to određuje kao „istorijski individuum“, odnosno „kompleks veza u istorijskoj stvarnosti, koje mi, imajući u vidu njihovo kulturno značenje, pojmovno sastavljamo u jednu celinu“. Veber daje neku vrstu deskriptivne definicije tako što navodi određene karakteristike, iz teksta Bendžamina Frenklina, koje određuju taj pojam. Vreme je novac, u smislu da čovek ne treba da traći svoje slobodno vreme na lenstvovanje već na rad. Novac je oplodljive i rodne prirode, tj. novac rađa novac kada je u vrednim rukama. Pored marljivosti i umerenosti za čoveka su u njegovim poslovima isto tako bitni tačnost i pravednost. Iz ovih određenja Veber izvlači aksiološki sistem protestantskog odnosa prema poslu i radu. Lična etika sticanja novca i dobara postaje dužnost sama po sebi. Prema samom stečenom bogastvu se zadržava jedan asketski pristup neuživanja u samim plodovima rada, već se rad smatra ciljem po sebi. Sticanje se određuje kao svha samog života, a ne kao sredstvo za zadovoljavanje određenih potreba.

Dužnost poziva

U samoj Veberovoj studiji se pominje utilitaristička etika koja je u osnovi ovog fenomena. Utilitaristička etika se zasniva na principu korisnosti, tj. vrednovanju određenog akta po njegovim uticajima kako na opštu korist, tako i na korist pojedinca. Međutim, po našem mišljenju, ovde više dolazi do izražaja deontološka etika, odnosno etika dužnosti. U protestantskoj etici to se ogleda u tzv. dužnosti poziva i postojanosti u poslu. To Veber određuje tačno kao „obavezu koju pojedinac oseća i mora da oseća prema sadržaju svoje pozivne delatnosti, u čemu god se ona sastojala, nezavisno od toga da li će ona prirodnom osećanju izgledati kao čisto iskorišćavanje njegove radne snage ili, pa pak, samo njegovog poseda stvarnih dobara.“ Kao što vidimo ovde postoji jedna obaveza i dužnost pojedinca da dela u skladu sa svojim pozivom. A kakav je to poziv? Kakve je priroda tog poziva?

Veber određuje prirodu tog poziva kroz Luterovu koncepciju poziva, koja se ogleda u nemačkoj reči Beruf, u smislu zadatka postavljenog od Boga. Treba naglasiti da ova reč potiče iz prevoda Biblije na nemački narodni jezik. Ono što je značajno za nas da se poziv shvata između ostalog kao poštovanje ispunjavanja dužnosti u svetovnim poslovima. Ono što je potpuno novo donela ovakva koncepcija, to je predstava o religioznom značaju svakodnevnog svetovnog rada. Ovde se svetovni rad u odnosu na pojedinca određuje kao etičko samopotvrđivanje, u odnosu na bližnje se posmatra kao izraz ljubavi prema bližnjem, a u odnosu na samog Boga kao jedini bogougodni put svakog pojedinca. Do ovakvog shvatanja poziva u punom smislu, nije došlo od samog Lutera, već je taj pojam dobio svoje puno značenje u razvoju kalvinizma i drugih „puritanskih konfesija“ (pijetizam, metodizam, sekte proizašle iz anabaptističkog pokreta). Moramo naznačiti da etički programi prvih reformatora nikada nisu bili krajnji cilj njihovog učenja, već su nastali kao posledica verskih motiva. Kod protestantizma dolazi do okrenutosti više ovozemaljskim stvarima, za razliku od tradicionalnog katoličanstva, što je za posledicu imalo profilisanje etičkih vrednosti u odnosu na svetovni život i rad.

Religisko učenje o predodređenju (učenje o predestinaciji) je imalo veliki uticaj na shvatanje samog svetovnog života i prihvatanja sopstvenog položaja u njemu. Takvo učenje se sastoji u tome da je Bog neke ljude već unapred predodredio za večni život, a druge za večnu smrt. Ne možemo primenjivati merila ljudske pravednosti na odluke Boga. Božije odluke su potpuno suverene i slobodne od bilo kakvog delovanja i uticaja čoveka. „Bog nije tu zbog ljudi, nego su ljudi tu zbog Boga.“. Niko ne može svojim delovanjem ni izgubiti milost božiju ako je Bog već odredio drugačije, kao što ne može ni dobiti božiju milost ako je Bog odlučio drugačije. Ovakvo učenje proizvelo je osećanje velike unutrašnje usamljenosti pojedinca. Čovek je na neki način rezignirano prihvatao svoju već utvrđenu sudbinu, koju na nijedan način nije mogao da promeni.

Ovakav pesimistički individualizam čoveka je gurao da se okrene samom sebi i svom pozivu. Kroz obavljanje svog svetovnog rada in maiorem gloriam Dei (za što veću slavu božiju) pojedinac iskazuje iz takvog odnosa prema radu i ljubav prema bližnjem. Potpuna predanost pozivnom radu je jedini način da se otkloni nesigurnost i sumnja u božiju milost. Dakle, ovo je bio i način da se neutrališu efekti religioznog straha. Jedino što čoveku ostaje kao sigurno je njegova predanost radu. Od pojedinca se traži jasan izbor u ovom životu, pozitivan stav prema radu, sistemska samokontrola i metodski pristup praktikovanju religije. Za razliku od srednjevekovnog katolika, koji je u etičkom pogledu živeo spontano prepušten mestimičnim pojedinačnim dobrim delima, primer ispravnog protestanta podrazumeva racionalan i sistemski pristup životu. Misao o nužnom i svakodnevnom potvrđivanju svog puta kao sistemskom pristupu svakodnevnom životu upravo je posledica, između ostalog, učenja o predestinaciji.

Protestantsko shvatanje askeze

Jedan od ključnih protestantskih pojmova, koji je uticao na „duh kapitalizma“, je protestantsko shvatanje askeze. Za razliku od katoličkog shvatanja askeze, koje podrazumeva otklon i od potreba svetovnog života i posvećivanje Bogu u nekoj vrsti samoizolacije, protestantsko shvatanje upravo shvata askezu kao sistemsku predanost radu u svetovnom životu, ali uz uzdržavanje od čulnih zadovoljstava koje nam stečeno bogatstvo omogućava da upražnjavamo. Dakle, sličnost između ova dva shvatanja askeze je u suzdržavanju i samokontroli, sa tim što se kod protestanata ta samokontrola i suzdržavanje ne odnose na predan rad u svom pozivu.
Da bismo što bolje shvatili takav pojam askeze uzećemo u razmatranje teološke spise Ričarda Bakstera, tj. njegovo glavno delo „Christian Directory“. Veber iznosi glavne elemente ovoga dela, koji su imali odlučujući uticaj i na shvatanje ekonomskog svakodnevnog života. Najtežim grehom se smatra traćenje vremena. Odmaranje na posedu, uživanje u bogatstvu, gubljenje vremena koje nije posvećeno strogom radu se smatra grehom i prema Bogu i prema čoveku. Bogougodan je samo aktivan rad u pozivu. Ovde se sam rad posmatra kao asketsko sredstvo i „od Boga propisana svrha života uopšte“. Racionalan rad u struci se smatra bogougodnim. U slučaju da čovek zanemaruje svoju profesiju smatra se da on odbija da bude „božiji poslovođa i da primi njegove darove“.

Aksiološki obrt

Ovakav odnos prema poslu, pa i životu, se ne može steći preko noći, već je proizvod dugog vaspitnog procesa, koji utiče na oblikovanje i promenu mentaliteta. Protestantizam je sa svojim etičkim osobenostima ubrzao i pospešio takav „aksiološki obrt“. Duh rada i duh napretka čine glavne osnove i smernice u duhu savremenog čoveka. Prelazak iz tradicionalnog, srednjevekovnog, katoličkog pogleda na svet uopšte, na protestantski odnos prema svetu nazvali bi smo „aksiološkim obrtom“. Takav obrt uticao je na ubrzani razvoj kapitalizma, kao posledica dominantne specifične sklonosti ka racionalizmu, za razliku od katoličkog shvatanja istog.

Zaključak

Glavne odlike protenstatske etike su imale veliki uticaj na profilisanje jednog novog trgovačkog mentaliteta. Takav mentalitet je imao reperkusije i na razvoj kapitalizma. Današnji svet i privdredni sistem koji aktuelno određuje mnoštvo socijalnih odnosa, nezamisliv je bez temelja koji je postavljen u etičkoj doktrini protenstatizma. Dakle, ne možemo razumeti u pravom svetlu današnji svet i način na koji funkcinušu ekonomski odnosi, bez osvrta na određene temelje koje su postavljeni u doba reformacije i njenog razvoja.

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *