Sokratov intelektualizam i Magbet

„Otkud kucanj taj?
Šta je to sa mnom kad me svaki šum
Prestravi? Kakve su ovo ruke tu?
Iskopaće mi oči. Može li
Okean celi velikog Neptuna
S ruke mi isprati ovu krv? Ne, ne
Već ruka će mi pre obojiti
Bezbrojne vale sokom iz mesa,
Zeleno more rumenim stvoriće.“

(MAGBET, V. Šekspir, str. 62.)

U ovom tekstu bavićemo se sudbinom antijunaka Magbeta iz Šekspirove istoimene drame, tačnije njegovim odlukama, izborima i posledicama koje su proizvela njegova dela. Sve to ćemo ispitati u kontekstu Sokratovog etičkog načela: vrlina je znanje. Pre samog izlaganja etičke problematike Magbetovih odluka i njegovih postupaka, izložićemo Magbetove postupke kako su se odigrali u samoj drami.

Magbet zbog svoje političke ambicije da postane vladar ubija kralja putem izdaje i dolazi na presto. Dolaskom na presto Magbet čini još strašnija zlodela, kao što su ubijanje mnoštvo ljudi za koje smatra da bi ga mogli ugroziti u njegovoj vlasti ( ne libi se da ubija žene, decu i ostale članove porodice svojih političkih protivnika). Na kraju drame on biva poražen od strane jednog od svojih političkih oponenata, i biva ubijen. Međutim, već pre same smrti, Magbet, pa i njegova žena, prolaze kroz moralne dileme, i preispituju svoju krivicu. Magbetova žena doživljava potpuni moralni i mentalni kolaps i završava u ludilu. Sam Magbet na ivici razuma i ludila skončava, kao što smo već rekli, svoj život tako što pogine u borbi.

Prvo treba utvrditi zašto nam je Šekspirova tragedija „ Magbet“ etički relevantna. Ona je u tom smislu značajna zato što Magbet kao tragična ličnost se razlikuje od tradicionalnog shvatanja tragične ličnosti u tragedijama, kako ostalim tako i Šekspirovim. Uglavnom je tragična ličnost neka nevina osoba koju zadesi neka nesreća ili nepovoljne okolnosti koje na neki način uslovljavaju stradanje te ličnosti. Sa druge strane Magbet je tragična ličnost koja na svestan način donosi odluke i postupa u skladu sa njima. Njegove odluke svojom posledicom doprinose nesreći kako njemu samom tako i drugim ljudima. Magbet sagledavanjem svih okolnosti svog položaja kao i buduće pozicije na kojoj će se naći kada prigrabi vrhovnu vlast u zemlji postupa verujući da će osvajanjem vlasti i postizanjem moći konačno živeti ispunjeno i zadovoljiti svoje biće u onom antičkom smislu- eudajmona. Međutim te njegove odluke koje doprinose njegovom dolasku na vlast ga u unutrašnjem, odnosno moralnom smislu, vuku u propast i potpunu destrukciju njegove ličnosti. Moralne posledice njegovih odluka proizvode beznađe njegove ličnosti kao i samog identiteta koji se pred našim očima raspada i uništava. Tu uviđamo da on u stvari nije bio do kraja svestan etičke relevantnosti svojh odluka kao i polsedica koje one proizvode, pre svega za njega samog. Ova tragična priča o Magbetu potvrđuje jednu od osnovnih antičkih etičkih načela, u Sokratovom smislu, da je vrlina znanje. To načelo da je vrlina znanje nam govori da je čovek kada donosi odluke koje su loše i postupa po njima to čini iz neznanja, odnosno nedovoljnog znanja o uticaju, posledicama takvih odluka. Pravo znanje koje ima potpuni uvid u sve okolnosti određenog akta uslovljava dobro delanje zato što takvo znanje u popunosti svesno istnskih konsekvenci i značenja kako onog lošeg tako i onog dobrog u vrednosnom smislu. Neznanje koje proizvodi samim tim i zlo utiče i na samodestrukciju ličnosti koja deluje u tom smeru. 

„Budući da je za Sokrata vrlina saznajna moć, čiji je predmet dobro, i koja nepogrešivo proizvodi ispravne sudove o dobru, vrla osoba nikada neće postupiti suprotno svom sopstvenom dobru. Takva osoba će znati koje joj delatnosti idu u korist, a s obzirom na svoju racionalnu želju, ona će ih i obavljati. Takve radnje će po definiciji biti vrle radnje-budući da su radnje definisane preko moći iz kojih proizlaze. Tako je za Sokrata znanje o dobru dovoljno i za vrlo delanje. Niko nikad ne postupa nečasno, osim iz nepoznavanja dobra.“ (Istorija filozofije I, Poglavlje 9, Sokrat i začeci filozofije morala , str. 342.) Kod Magbeta, koji očigledno ne poseduje dovoljno znanje o postupcima i izborima koje donosi, kod njega dolazi do entropije deo po deo, stepen po stepen, samog njegovog bića. Magbetova ratnička hrabrost izvrgava se u svoju suprotnost, spremnost na mučko ubistvo, bezobzirnost, podmetanje dokaza i pritvornost. Magbet svu svoju hrabrost ulaže u ostvarenje zločinačkog nauma, može da izdrži svako iskušenje osim suočenja sa sopstvenom savešću. Uklanjajući ljude, Magbet ne uklanja i opominjući glas savesti. Evo dela gde se Magbet obraća svom lekaru:

„Zar bolesnu dušu ne znaš lečiti?
Iščupati iz svesti ukorenjen jad?
Iz mozga izbrisati nemir upisan.
Pa nekim slatkim pritvorom
Od zaborava, očistiti grudi
Tog opasnog gradiva prepune,
Što leži kao teret na suncu?“
A lekar njemu odgovara:
„Bolesnik u tom mora biti sam svoj lekar“.

(MAGBET, V. Šekspir, str. 119.)

Magbet pokušava da za svoju savest pronadje leka tako što će mu neki spoljni uzrok izlečiti njegovu „krivu“ savest. Medjutim njegov problem koji proističe iz njegovih dela, prouzrokovan je u njemu samom. Njegova sebičnost i ambicija koja je nadjačala njegove nestabilne racionalne uvide odnela je pobedu i prouzrokovala dekadenciju njegovog moralnog, a samim tim i duhovnog sklopa. Dolazi do potpunog moralnog kolapsa. Magbet predstavlja paradigmu na koji način moralni put ( nemoralni) put utiče na čovekovu dušu. Na kraju postaje samo ljuštura bez ikakvog identiteta, više ne samo moralnog, već i ukupnog kvaliteta, koji čini čoveka čovekom. U Magbetovoj sudbini oličava se i kolika je vrednost samog morala za čoveka. Ako čovek zanemari osnovne univerzalne moralne vrednosti (ne ubij, ne kradi, ne izdaj), i sam poništava sebe u celovitosti. Lišavajući sebe moralnih vrednosti čovek ukida sebe kao ljudsko biće.

„Šekspirova tragedija ne govori samo o uspinjanju na krvavi presto nego i o patologiji zločina, nasilje rađa nasilje, a prvo zlodelo nikad nije i poslednje. Njegova vladavina obeležena je trajnom nesigurnošću, koja je posledica njegovog unutrašnjeg nemira. Tragika Magbeta sadržana je u činjenici da ubistvo počini onaj ko se toga grozi, to je tragika polaganog odumiranja ljudskog u čoveku.“ (Vladislava Gordić Petković, Zavod za udžbenike, biblioteka IZBOR, 2003., str. 25.)

Analizirajući Magbetove odluke i njegovu sudbinu, i poredeći sa Sokratovom moralnom maksimom vrlina je znanje, možemo zaključiti da Magbetov moralni život potvrđuje Sokratovu tezu. Na prvi pogled Sokratov moralni intelektualizam nam deluje kao nedovoljno čvrsti moralni kriterijum. Najveća kritika tog načela je slabost volje. Čovek uprkos dovoljnom znanju ipak postupa suprotno svom znanju. Magbetova sudbina nam pokazuje da tu nije u pitanju slabost volje već nedovoljno znanje i pravi uvid u suštinu dobra. Magbet zbog nedovoljno pravog znanja na kraju i strada kao ličnost. Magbetova sudbina potvrđuje osnovnu Sokratovu moralnu maksimu. Vrlina je znanje.

 

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *