Predstava Voz

U predstavi Voz po romanu Kormaka Makartija, igraju Voja Brajović i Sergej Trifunović. Reč je o duodrami čija je radnja konstruisana na dihotomiji vera - nevera, svetlost - tama, ljubav – apatija, život – smrt, biće – nebiće.

Veoma jasne pozicije oba aktera profilišu dijalošku formu same predstave. Oba učesnika na sokratovski način pokušavaju da ubede jedan drugog u svoje stavove. Glavna razlika u njihovim izlaganjima i argumentaciji, sastoji se u tome da se jedan učesnik u dijalogu poziva na ljubav i emocije, pa čak i na druge specifične iracionalne momente, dok se drugi drži strogo racionalnog diskursa i empirijskog iskustva sveta i ljudi. Zato sa jedne strane imamo bivšeg robijaša, sada u ulozi anđela čuvara, a sa druge strane rezigniranog profesora.

Anđeo čuvar se nalazi na nezahvalnom zadatku, da spase profesora od samoubistva. Njegovi pokušaji da ubedi profesora da život ima smisla, da je ljubav potrebna čoveku i na kraju da bog svemu tome daje dublji sadržaj, ostaju samo u pokušaju. Naspram njegovog izlaganja, profesor izlaže argumentaciju koja se bazira na očiglednim uvidima u sam život i koja se trudi da pobije religiozne zablude i naivna verovanja u čoveka, kakve anđeo zastupa celim svojim bićem.

Ova rasprava se ne završava na kraju predstave već se nastavlja verovatno u nedogled. Nemamo pobednika u raspravi. Na publici ostaje da se pita i da sama pronađe odgovor u sebi. Kako za sam dijalog koji se odigrao na sceni, tako i za sopstvenu unutrašnju antinomiju koja se odigrava povodom ovih pitanja u svakom čoveku.

Možda jedina zamerka koju bismo mogli da iznesemo, što se radnje tiče, je da su ova dva različita stava koja se iznose u komadu na neki način previše jasno podeljena. Njihovi stavovi su strogo određeni u svojoj koliziji, podeljeni su previše crno-belo kako se to kaže. Nesumnjivo da kao što smo već napomenuli postoje u svakom čoveku ovakva pitanja, bio on verujući ili neverujući, ali savremen čovek ovakve današnje (propale) civilizacije, kao da se nalazi upravo na sredini puta. Njegova žudnja je usmerena na svetlost i božansko ali on to ne pronalazi u ovakvom svetu, niti u sebi takav kakav je. Ostaje zaglibljen do grla u rezignaciji, sumnji i razočarenju. Njegova žudnja nije usmerena na ništavilo, a niti je sa druge strane uspeo da pronađe boga, njegova duša se izgubila na pola puta. On želi magiju ali ostaje u opskurnoj profanosti. On očajno traži ljubav ali gubi se u manijakalnoj površnosti, lišenoj dubljih emocija. Savremen čovek kao da je izgubio kvalitet za dubinu i iskonsku emociju. Takav defektan i poražen, takoreći polučovek, ostaje duboko nesrećan u svojoj necelovitosti. Šta ćemo sa takvim današnjim čovekom? Koji nema tako jasno utvrđene pozicije kao likovi u predstavi. To je mnogo kompleksija pozicija, koja zahteva teži odovor.

Što se tiče glume, možemo reći da je perfektna. Voja Brajović je standardno dobar. Sa svojim moćnim glasom i elegancijom u pokretu verno oslikava ulogu razigniranog i suicidnog profesora u drami. Sa druge strane, Sergej dominira u ulozi anđela čuvara koji je bio bivši robijaš. Pokazuje nam sposobnost transformcije, gde svojim jedinstvenim talentom prelazi u različite karektere pokojnika, buntovnika i ocrtava različite oblike sreće i nesreće, spokojstva i razočarenja.

Režija, koja se nalazi u rukama Voje Brajovića takođe je uspela. Scenografija je svedena, takva i treba da bude jer tako još više dolazi do izražaja sam dijalog između glumaca. Konstantno upaljeno svetlo koje obasjava pobliku i čini je vidljivom kao da ubacuje i trećeg aktera ove drame. To treće lice je sama publika. Publika pod svetlom, stiče utisak da je i sama deo scene. Dodatno, i sami glumci se neposredno obraćaju publici i pozivaju je da bude deo rasprave. Publika se poziva da aktivno učestvuje u dijalogu, tako i pitanja koje se pokreću u predstavi postaju i lično relevantna za svakog čoveka u publici.

Predstava je uopšteno rečeno jedna od boljih koju imamo prilike da vidimo u pozorištu u Beogradu. Pokreće važna pitanja koja su uvek aktuelna i traži od gledalaca da se i sami pitaju o tim važnim pitanjima, kako za vreme predstave tako i dugo posle gledanja komada.

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *