Rade Sklopić: Ne bih bio kompletan bez gramofona i klavira

Rade Sklopić, široj publici poznatiji kao Dj Raid, ili samo Raid, na Balkanu verovatno najpoznatiji kao Marčelov DJ i jedan od kompozitora njegove muzike, u Švarcaskoj i Evropi pre svega kao turntabilist, u čemu je bio i šampion Švajcarske. Sarađivao je i sa poznatim imenima iz sveta hip hopa: DJ Revolution, Evidence, Masta Ace, Cali Agents... Početkom 2015.godine izdao je svoje prvo instrumentalno izdanje "Little Box", gde nam se po prvi put predstavlja i kao pijanista. Raid je takođe radio i muziku za pozorišne predstave (Klasni neprijatelj, Zajedno sami, Istraživač noćnih mora).

Javnosti si prvenstveno poznat kao DJ, a pre dve godine je izašao tvoj prvi solo album gde su u centru pažnje tvoje kompozicije na klaviru. Otkud ljubav prema tom instrumentu, kada si počeo da sviraš klavir?

Počeo sam da sviram poprilično kasno, negde oko 25. godine. Nekoliko muzičara mi je tada pričalo da sam previše star i da nema svrhe da se uopšte upuštam u to. Sva sreća pa ih nisam poslušao. Možda i ima tu neke istine ako neko želi da postane zvezda klasičarske ili jazz scene, ali svašta može da se odsvira na tom instrumentu, nema potrebe da svi pokušavamo da budemo Lang Lang ili Michel Camilo. Svakako, bilo je mnogo teško i naporno u startu, kao i dan danas, jer i dalje imam mnogo toga da naučim i vežbam, ali ispod crte, nema ničeg lepšeg od sviranja i komponovanja. Eto, zamalo da ostanem lišen te sreće zbog nekoliko “uskoumnih” ljudi. Zaključak je, ne treba slušati svačije savete.

Ljubav prema klaviru se stvorila na prvo slušanje. Prosto volim kako zvuči, volim boju, emociju i snagu tog instrumenta. Ono što se meni najviše svidelo kad sam tek otkrivao muziku jeste kombinacija klavira, violine i hip hop ritma, kao na albumu L’palais de justice francuskog repera Freeman-a. Takođe treba spomenuti vrhunske skrečeve na tom izdanju. Taj uticaj se nekako i danas čuje kroz moju muziku.

Tvoj album prvenac, iako lišen stihova i vokala, govori mnogo, poprilično je ličan i emotivan, depresivan koliko i optimističan. Da li si sada, sa ove vremenske distance, zadovoljan albumom od kada je izašao u etar?

Mislim da je to najbolje što sam mogao da izvedem u tom periodu. Dao sam sve od sebe, tako da u tom smislu mogu ili moram da budem zadovoljan. Svirački, kompozitorski i sa neke tehničke strane ima još mnogo prostora da se napreduje i na tome radim, ali celokupni “vajb” iskreno prenosi ono što sam želeo da kažem, što je možda bio i najveći izazov. Takođe sam srećan što sam u velikoj meri našao neki svoj autentičan “sound” i izraz, gde se čuju uticaji raznih žanrova, ali ipak spakovano i odsvirano na moj način. Sve u svemu, zadovoljan sam kako je to krenulo, ali definitivno ima još mnogo da se radi i napreduje da bi sledeći album bio ozbiljniji.

S obzirom da si ovim albumom malo muzički isplivao iz rap okvira, koliko te danas privlači hip hop kao muzički žanr, i kao slušaoca i kao stvaraoca, u odnosu na pre 10 godina, šta se promenilo?

Volim ga i dan danas, s tim što je mnogo više potrebno da mi se svidi pesma ili izvođač nego pre 10 godina. Nije mi više dovoljno da bude sempl na loop i neke betl rime ili skrečevi, osim ako nije baš neko izuzetno kidanje u pitanju ali i tad se neće dugo zadržati u mom plejeru. Volim taj gruv, volim tu estetiku, ali izvođač mora da ima nešto prepoznatljivo ili inovativno da bih ga danas slušao i ispratio nešto ozbiljnije. U stvaralačkom smislu će uvek biti deo moje muzike, ali opet uklopljen u moj neki izraz i estetiku. Moji koreni jesu u hip hopu i zato ću ga uvek voleti, ali ne osećam potrebu da pravim sad neke boom bap matre, imam svoju viziju autorske muzike.

Koliko je DJ-ing danas popularan na našim prostorima? Ti si definitivno jedan od najzaslužnijih, ako ne i najzaslužniji, za njegovo promovisanje. Imaš svoju DJ radionicu gde zainteresovane učiš ovaj element hip hop kulture, reci nam nešto više o tome?

DJ-ing je jako popularan, ali ne i “Turntablism”, to jest ono što ja nazivam sviranjem gramofona. DJ softveri su doveli do toga da skoro svaki polutalenat može da pušta muziku u nekom kafiću ili klubu, što je po meni dovelo do ozbiljnog pada količine kvalitetnih DJ-eva na sceni. Ne samo to, ulaganje u DJ karijeru je svedeno na minimum. Retko koji klub je spreman da plati DJ-a kako treba, jer ako nećeš ti - ima još 100 drugih ljudi koji će “zavrteti” muziku za 30 evra za veče, jer nisu uložili niti vreme u svoje znanje niti pare u svoju opremu. Na radionici podučavam ljude koji žele da puštaju muziku miksom po sluhu, kako da sklope lepe prelaze i neka osnovna pravila muzike, kako bi se napravio kontra pokret tom destruktivnom trendu. Da se razumemo, nemam ništa protiv softvera, naprotiv, ako se koristi kako treba otvara velike mogućnosti za interesantne setove, ali problem je u količini ljudi koji jedva znaju da nađu play dugme, a nazivaju sebe DJ-evima.

Kad je u pitanju “Turntablism”, to je već umetnost za sebe i nije nešto što je poznato široj masi. Moj cilj je da prenesem svoje znanje ljudima koji žele da se bave time, ali i da približim široj publici. Želim da pokažem ljudima da je gramofon instrument koji je jako zanimljiv i koji nudi mnogo prostora za kreativni izraz. Ja sam recimo mnogo srećan što je dosta jazz muzičara oko mene prihvatilo gramofon kao pravi i ravnopravni instrument, što opet ne čudi, jer je recimo i Herbie Hancock imao “Truntablism” DJ-eve u svom sastavu.

Ko želi da sazna nešto više o radionici može da mi se javi na mejl: djradionica@gmail.com

Neko vreme si živeo u Švajcarskoj, da bi na kraju definitivno rešio da se vratiš u Srbiju, i to baš zbog muzike. Koliko ti muzika u Srbiji vraća to što si uložio u nju, i čega to ovde ima, a u inostranstvu ne? Retko čujemo da se neko vrati u Srbiju, jer je ovde nešto bolje.

Jedino šta ja ovde imam više nego u Švajcarskoj jeste vreme koje je jako dragoceno ako želiš da naučiš nešto novo u životu, što je za mene, u trenutku kad sam se preselio pre nekoliko godina, bilo sviranje i komponovanje. U Švajcarskoj nema minuta predaha, ako ne zarađuješ ozbiljnu lovu, veoma brzo nećeš moći da priuštiš sebi osnovne životne potrebštine (stan, osiguranja i slično). Tako da je skoro nemogće da preguraš ako nemaš neki siguran posao. Ovde to pokrivam nekako sa svirkama i radionicom, taman toliko da mogu da se posvetim sebi i sviranju. Ono što mi je muzika u Srbiji uzvratila su neka lepa poznanstva, neki dobri ljudi, koncerti i putovanja, što naravno uopšte nije mala stvar. Finansijski skoro pa ništa, jako se teško živi u Srbiji od alternativne muzike, tu nema neke filozofije, a i podrška se svodi na par entuzijasta, pošto većina jaše talase Jašara. Ja se osećam i u Švajcarskoj kao kod kuće, tamo su mi sestra i prijatelji, tako da je moguće i da se vratim nekad ponovo, videćemo.

Da li danas možeš sebe bolje da iskažeš na klaviru ili na pločama? U čemu više uživaš?

Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Jednako su mi dragi instrumenti, prosto se iskazujem/izražavam na drugačiji način kad sam na gramofonu nego za klavirom. Jednako su deo moje ličnosti i definitivno ne bih bio kompletan da nešto od toga fali. Trenutno možda malo više uživam svirajući klavir jer je instrument koji nudi skoro beskrajne mogućnosti, pogotovo ako još uzmemo u obzir sintove i ostale instrumente sa dirkama. Ali lagano napreduje i tehnologija kad je skreč u pitanju. To se polako pretvara u kompletan ritmički i melodijski instrument i sigurno će me opet privući ozbiljnije.

Kako u tvom slučaju izgleda proces stvaranja jedne pesme?

Često ga kroz šalu uporedim sa porođajem, sporo i bolno. Često samog sebe sputavam zato što preispitujem svaku ideju do te mere dok joj ne nađem dovoljno veliku manu da je odbacim. Mada dešavalo se da sve izleti veoma brzo i to budu uglavnom i najbolje stvari. Sam početak je veoma različit. Ponekad smišljam glavnu temicu na klaviru pa je razrađujem posle. Nekad vrtim akorde koji su mi zanimljivi kako bih našao vajb pesme. U poslednje vreme pravim neke zanimljive teksture sa Nord sintom, pa mi to bude inspiracija za sve ostalo. A dešavalo se da šetam ili radim neku sasvim desetu stvar pa mi sine ideja za melodiju. Svakako je prvo pitanje “Šta želim da kažem ovom pesmom”, što nije lako s obzirom da se bavim instrumentalnom muzikom. Takođe mi je drago što imam Filipa za violinom, uvek zna kako da obogati kompoziciju i digne je na viši nivo. Baš se dobro kapiramo i nikad ne brinem kad treba da mi odsvira neku solo deonicu, prosto smo se našli.

U kakvoj muzici generalno najviše uživaš, a šta preovladava u tvom plejeru u poslednje vreme?

U poslednje vreme se najviše vrti instrumentalna muzika u mom plejeru. Žanrovski poprilično šareno. Cinematic Orchestra, Chilly Gonzales, Tigran, E.S.T, Bonobo, Thievery Corporation i mnogo više. Ljubitelj sam jazz-a tako da i tu ima bezbroj velikana koje volim da pustim ali najpre bih izdvojio Bill Evans-a. Što se neke vokalne muzike tiče, Jeff Buckley, Tool, Portishead, Feist, Tori Amos. Količina dobre muzike je nesaglediva, pogotovo danas kada može da se iskopa sve i svašta. Najviše me radi mračna i melanholična muzika, po mogućstvu sa dobrom svirkom, to je zaključak.

Kakvi su ti planovi u vezi sa muzikom u ovoj godini, možemo li možda očekivati i tvoj drugi album?

U ovoj godini želim da se posvetim ozbiljnom sviračkom napretku i formiranju benda što je trebalo da se desi odavno, ali ja se prosto nisam osećao spremnim za taj poduhvat. Sad sam okupio neke meni drage ljude, sa kojima se prvenstveno super slažem, a i super svirači. Tako da se nadam da ćemo do kraja godine biti spremni da zasviramo pred publikom. Albuma neće biti ove godine, tek sam lagano skupio snagu i krenuo da pravim nacrte za nove pesme. Želim da se jasno čuje napredak od prošlog, tako da ću raditi dok ne zaključim da sam to postigao.

 

Selena Petrović

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *