Nenad Zlatanović – Bluz kao način života

Nezaobilazan intervju za sve ljude koji prate bluz i rok scenu, pogotovo za one koji planiraju ili se već aktivno bave sviranjem... Svi  imaju dosta toga pametnog da čuju, pre svega koliko je važan pristup i stav kada se baviš nečim na ozbiljan i profesionalan način i koliko je bitno svakog dana da učiš i usvajaš stvari koje su relevantne za lični napredak i razvoj...  Pričali smo o počecima, uzorima...  Pričali smo o planovim za budućnost...zatim o književnosti...filmu...

Našao sam se sa Nenadom Zlatanovićem u klubu Sinnerman, u kome je te večeri nastupao sa svojim bendom Texas Flood. Napravili smo intervju neposredno pred samu svirku. Iscrpno, koliko je to vreme dozvoljavalo, pričali smo o raznim temama. Da krenemo od prvog pitanja.


Kako si se opredelio za muziku, gitaru, bluz? Kakav je bio tvoj početak?  Da li je to bila neka odluka koju si odjednom doneo jednog dana ili si slušajući neke izvođače počeo polako i postepeno da ideš tim putem? U tom kontekstu ko su ti bili uzori na početku?

Reći ću ti iskreno kako je sve počelo. Pre svega ako pričamo o idolima ja volim da kažem da su dva čoveka „kriva“ što sviram gitaru. Sa jedne strane je to bio Jimmy Page iz grupe Led Zeppelin, a sa druge strane je to bio Stevie Ray Vaughan. Nisam počeo odmah od bluza da budem iskren. Učio sam klasičnu gitaru, a slušao sam hevi metal, klasičnu muziku i razne druge stvari. Tokom moje srednje škole je na radiju Pančevo postojala emisija, koja se emitovala ponedeljkom uveče od  deset do ponoći, koja se zvala Hard Rock Cafe, a od ponoći do dva ujutru je išla emisija koja se zvala Blues Cafe. To je moja istorija, tako sam ja krenuo. Tako sam otkrio neke manje poznate grupe poput Clark-Hutchinson, Mountain, Cactus. Što se tiče samog opredeljenja za bluz ne mogu da kažem da sam se probudio jednog jutra i rešio da sviram bluz, ali se mnogo toga zaista promenilo kada sam prvi put čuo Stevie Ray Vaughan-a. To je bilo potpuno novo iskustvo, kao da me je udario brzi voz. Nisam znao šta me je snašlo. I dan danas pokušavam da budem na tom tragu, da sviram Stevie Ray Vaughan-a, maksimalno što ja mogu i koliko ja mogu. Što se daljih uticaja tiče naravno tu su The Allman Brothers Band, Lynyrd Skynyrd i mnogi drugi. Onda mi se desio bend koji se zvao Government Mule i to me je konačno oblikovalo i da kažem upakovalo što se tiče muzičkog izraza. Malo me je sramota da kažem mog muzičkog izraza, ali da kažem nečega što ja pokušavam da sviram.

Neosporno je da poseduješ autentičan muzički izraz i kada radiš kavere. U tom smislu zanima me kakav je tvoj odnos prema Hendrix-u koji se i te kako oseća u tvojoj muzici? Ti već godinama sa bendom sviraš tribute to Hendrix.

To je posebna priča, Hendrix je posebna priča, posebna livada. Kada sam prvi put čuo Hendrix-a ništa mi nije bilo jasno. Nisam razumeo zašto svi pričaju da je on toliko veliki, to je meni bilo potpuno kao neka leva muzika. Međutim, kako je vreme prolazilo, onda sam otkrio šta se tu zapravo dešava. Onda sam otkrio pravo ludilo u Hendrix-u. Što se tiče Hendrix-a čak su i neki moji prijatelji dolazivši na naše nastupe rekli da se mnogo više čuje Hendrix nego Stevie Ray Vaughan. Ja sam bio u fazonu da hoću da se čuje Stevie Ray Vaughan. Oni su mi rekli:  „Je l si lud čoveče? Svi probaju da sviraju Hendrix-a, a ti to imaš u sebi“.

Ja isto imam takav utisak, zato kad si pomenuo svoj muzički izraz prvo što mi je palo na pamet je bio Hendrix. To me je i navelo da postavim ovo pitanje.

Hvala na tome. Kasnije sam shvatio koliko je to u stvari veliko. Što se tiče mog specifičnog izraza moj prvi mentor kad je u pitanju bluz je bio Dragoljub Crnčević iz grupe Point Blank. Crnke od prvog momenta kada me je video rekao mi je da super sviram gitaru, ali da sam pre svega pevač. To je meni tada bilo manje važno, jer nisam hteo da budem pevač, hteo sam da budem gitarista. Međutim, definitivno sam otkrio koliko je važno imati taj vokal. Imati taj neki bitan vokal. Shodno tome sam se tako nekako i vladao. Tako da što se tiče toga da sam uspeo da izgradim drugačiji izraz recimo da je Crnke prvi koji mi je pomogao u tome. Ono što mi je smetalo na domaćoj bluz sceni je to što masa bendova zvuči isto, svi sviraju iste pesme. Sâm sam prvo krenuo tim stopama, išao na sve te sešne, svirao sve to isto,  Everyday I have the Blues, Sweet home Chicago, No More Doggin’, Sweet home Alabama i šta već sve tu ide. Moram da priznam ne mislim ništa loše o tim pesmama, jako ih poštujem, to su mnogo velike kompozicije. Ali meni je falilo nešto i to još uvek pokušavam da izgradim. Počevši da sviram akustičnu gitaru otkrio sam čoveka koji se zove White Buffalo, otkrio sam Warren Haynes-a u akustičnom radu i onda mi se dogodio Ian Siegal koji me je finalno oblikovao, koji mi je skrenuo pažnju koliko je važno za jednog bluz muzičara da pored toga što svira sa bendom svira i akustično. Tu sam naučio masu pesama i tek tu sam propevao i prosvirao na jedan drugi način.

Bili ste predgrupa grupi ZZ Top. Pomenuo si u jednom intervjuu da je ta grupa uticala na promenu tvog bluz pevanja. Zanima me u kom smislu su oni uticali na tvoje pevanje?

Billy Gibbons iz  benda ZZ Top nam je dao jako lep kompliment. Uvek sam se pitao zašto mi bendovi ne zvuče on the real, ja bih još nešto da čujem. Poenta je u sledećoj stvari. Bluz je pre svega pevanje. Ono što većina kod nas zaboravlja je da je pevanje presudno. Može bend da svira  kako hoće ali dok se to zove vokalno-instrumentalni sastav prvo je vokal bitan. Onda naučiš da čak i ti veliki, pa čak i Stevie Ray Vaughan koga sam toliko kovao u zvezde u gitarskom smislu jeste vanserijski svirač, ali je pre svega pevač.

foto: RS Wood

Šta bi bila onda duša bluza? Da li je to pevanje ili gitara?

To je začarani krug, to je sve povezano. Kažu ljudi da je najbitniji kod bluzera vibrato na gitari. Kad počneš da učiš taj vibrato na gitari onda kažu da vibrato na gitari treba da ti bude isti kao vibrato u glasu. Negde se imputira da je pevanje primarno.

Kada smo svirali kao predgrupa ispred benda ZZ Top oni su prema nama bili jako fini. Ja čak nisam shvatio u tom trenutku koliko danas shvatam i koliko sam shvatao u godinama koje su posle nastupa proticale koliko se velika stvar nama dogodila. Moram priznati da sam bio kao dete u poslastičarnici kada sam ih video. Za nekoga kome se bend zove Texas Flood, a Stevie Ray Vaughan nije živ, to je najveće teksaško ime ikada koje može da ti se dogodi. Sećam se da sam rekao tehničaru koji je tada bio sa mnom da posle tog nastupa mogu da okačim gitaru o klin, on je rekao da tek sad treba da nastavim. Kada sam pričao sa Billy Gibbons-om on je rekao da smo sjajni, da nam izraz nije istočnoevropski. Pitao sam šta to zapravo znači. On mi je rekao da se jednostavno čuje u tom pevanju i u celom tom pulsu koji imaju bendovi iz Istočne Evrope da to nije real, a mi nemamo tu manu. Rekao mi je da nastavim da radim na tome i to je najbitnije. I dan danas pokušavam da idem u tom smeru.

U vezi sa tim mnogo si se žalio na bluz scenu u Srbiji. Koje je tvoje mišljenje o domaćoj bluz sceni?

Da, malo mi je posle tih izjava bilo i neprijatno. Ne bih da ljudi shvate to kao...

Izvini što te prekidam, ali mislim da se tu ne može govoriti ni o kakvom nipodaštavanju u tvojim rečima, već da si govorio o jednoj zdravoj selekciji i odnosu prema poslu. Mene zanima da li se nešto promenilo u tom smislu?

Pa ne, ja mislim da se još više sunovratila scena. Kada sam ja počinjao ovim da se bavim onda su Crnke, Vlada Pejak, Pera Joe i mnogi drugi meni govorili - prvo sviraš, pa sviraš kavere, te kavere toliko dobro sviraš da ih učiniš svojim, a onda dolazi tvoja ploča, tvoja pesma, i to je ono ultimativno što tebi treba da bi ti bio profesionalni muzičar. To ovde bendovima uopšte ne treba. Njima je savršeno dobro da trideset godina sviraju dvadeset istih pesama i više se ne postavlja pitanje ni cene ni... Odnosno, ovde je pobrkano to šta je hobi, a šta je profesija. Ono što mi je posebno drago, moram priznati da to sa najviše ponosa pričam, što smo uspeli da nateramo ljude da shvate da bluz i rock mogu biti zanimanja. Možda  ne može time da se bavi pedeset bendova, možda ne mogu da nađu u tome uhlebljenje, ali mi smo profesionalni muzičari. Svakog dana kada se probudim, ljudi idu na posao, a ja uključim svoje pojačalo, skuvam kafu i sednem da sviram. Veruj mi da se svakog dana budim vrlo nezadovoljan i nesrećan time što znam jer hoću da znam više, hoću da budem bolji. Ne u smislu takmičenja, već u smislu muzike koja je ultimativna muza koja nas sve inspiriše. Otuda moje nezadovoljstvo. Postoje bendovi koji sviraju mnogo pre nego što sam ja znao šta je gitara i ništa se nije promenilo. Mnogo se izgubilo na tom duhu koji je postojao kada sam ja imao 14, 15 godina, jer su neke uhvatile godine, neki su se poženili... To se kapira kao jedan amaterski pokušaj. Valjda da se pije džabe u klubu. Bendovi se jako malo trude. Oni se trude da sviraju, ali se ne trude da znaju šta sviraju. Ja sam to naučio od Ian Siegal-a i Lance Lopez-a iz Teksasa. Ne postoji bluz iz A i bluz iz C kod stranaca. Postoji određena pesma. Kod nas je po principu pa sviraj neki bluz. To frustrira na više nivoa. Posebno kad shvatiš da našim bendovima nije ni bitno. Daj da kaže taj tekst pa da svira solo. To je kod većine gitarista tako. Moram da izdvojim čoveka koji mi je mnogo pomagao, a to je Dušan Duda Bezuha, moram da izdvojim Gorana Stojkovića Goxy-ja koji je jedan od najboljih svirača ovde. Mi smo srećni da imamo Dragoljuba Crnčevića Crnog. To je čovek koji ima deset albuma svojih pesama. Mi nismo ni svesni koliko je to veliko, jer svuda u svetu bi on bio opšte priznat. To je ono što ja zameram ovde, svi hoće iste uslove, svi hoće na isti nivo bez ikakvog rada. To je ono što me ovde frustrira. Kada shvatiš da je sve to atar od 200 km. Vlada Pejak je jednom rekao nemojte ljudi da se zatvorimo u sebe moramo da gledamo ka svetu. Da se mi bavimo ovde guslama, da mi pričamo ovde o guslama niko nam ne bi trebao. Bolelo bi nas uvo i za Hrvate i za Mađare i za Amerikance i za sve. Ali mi pokušavamo da radimo i nešto što je njihova stvar. Ne hrvatska ili mađarska, već nešto što je zapadna stvar. Pokušavamo da radimo nešto što je deo Amerike i Engleske. Imaš primer da je na koncertu Ian Siegala, na kojem sam i ja svirao u Mikseru prošle godine, bilo dva ili tri muzičara sa cele scene. To ti je pokazatelj. Ja sam recimo sinoć imao slobodno veče i otišao sam na svirku benda Beer Drinkers & Hall Raisers. Poenta je u tome da se stalno ide, da se stalno prati, da se stalno dešava neka muzička razmena. Toga nažalost kod nas nema. To nas ubija, mi čak nismo ni svesni koliko smo tu u problemu. Toga ćemo postati svesni tog trenutka kad niko ne bude hteo da dođe na neku bluz svirku. Ovo što se ovde prodaje kao bluz ne može da prođe nigde u svetu. Pali su nam kriterijumi.

To čak važi i za rok.

O tome bismo tek mogli da pričamo, tek je tu šuma svega i svačega. Stičem ponekad utisak, mada sam ja ’81 godište, pa ne mogu o Novom talasu da govorim na taj način, da je ovde Novi talas obrisao sve. Sve što se zove classic rock, hard rock, sve je obrisao. Ovde ima milion tvorevina, svi pokušavaju da budu EKV i Šarlo Akrobata. Oni su, uz dužno moje poštovanje njima, etablirali to da možeš jako malo da znaš da sviraš, ali si ti kreativan. Svaka im čast, oni su bili vanserijski kreativni, ali svi oni koji su došli posle nisu. Ispada kad uđem u ovu priču da nekog želim da pljujem. Poslednje što želim je to.

foto: RS Wood

Kakva je situacija kada sviraš u inostranstvu? Kakav je tamo odnos prema bluz muzičaru?

Malo nam politika i sva ova dešavanja daju reputaciju koja nam nije potrebna. Međutim, poenta je da na tim festivalima možeš čuti neke potpuno nepoznate bendove, bendove za koje nisi verovao da tako nešto postoji. Onda shvatiš da si našao svog novog heroja. Ja sam tako našao Ian Siegal-a, tako sam našao Lance Lopez-a. Lance Lopez mi je promenio život u gitarističkom smislu. Prihvaćeni smo u inostranstvu, ali je jako teško otići na te festivale. A onda ti bude još teže kad se vratiš ovde. To je priča u Gospodaru prstenova i priča o hobitima koji idu tri serijala, tri knjige su posvećene uništenju prstena. Posle svog tog ludila, kada se vrate u svoju zemlju, zateknu istu atmosferu i svi pitaju gde su ovi bili, šta se ovo desilo. Otprilike tako se osetimo mi kada se vratimo u Beograd. Ovde se to kapira kao hobi, u smislu pa ljudi sviraju bluz, to je normalno. Mi to doživljavamo malo profesionalnije.

Prirodna je onda neka vrsta rezignacije.

Bude mi krivo. Jedan od mojih snova, koji ću probati da ostvarim u budućnosti je da ja zajedno sa Vladom Pejakom dovedem neka imena u Beograd, još neke muzičare. Prosto bih voleo da ovaj grad vidi Richie Kotzen-a, Doyle Bramhall II, Eric Gales-a, Philip Sayce-a, Michael Oldfield-a, da dovedemo Government Mule u Beograd. Jedino tako ćemo naučiti da budemo bolji. To je jedini način da učimo od onih koji su to izmislili, koji piju to na izvoru. To je moja ideja generalno. Još da pomenem ono što me frustrira, a to je da si mnogo veća zvezda u nekom nemačkom selu, nego što si u svom gradu. Ne treba meni status zvezde, ali ovde se osećaš kao da nikoga nije čak ni briga.

Dakle, nema prave satisfakcije?

A znaš zašto se to dogodilo? Zato što je sada situacija takva da koliko karata prodaš ti toliko koštaš. Desila se jedna uravnilovka gde ti dođeš i gazda kaže ja plaćam toliko i toliko po čoveku. Bez obzira da li dođe Joe Bonamassa ili dođe neki beogradski bend. To se dogodilo zato što su muzičari pristali da sviraju pod bilo kojim uslovima. A mi ne pristajemo. Ali isto tako svi klubovi u kojima smo radili su rasprodati. Svi klubovi su nam unapred rezervisani i popunjeni. Mnogo toga velikog nam se dešava, želimo da to ispratimo i dalje.

Bez obzira na trenutnu situaciju na sceni vi kad nastupate po klubovima to je događaj koji je opšte posećen. I oni koji se više razumeju u bluz, oni koji vas prvi put čuju imaju potrebu da opet dođu na vašu svirku. Teško je posle nastupa Texas Flood-a uživati u nekom bendu koji pokušava da svira bluz, a nije dovoljno vešt u tome.

Hvala ti na tim rečima. Moram da kažem mnogo su mi dragi neki naši bendovi, pre svega Point Blank Blues Band. Uživam da sviram sa veličinom kakav je Pera Joe. Izuzetno cenim Dudu Bezuhu, Gorana Stojkovića Goxy-ja. Postoji nešto što se zove Delta Blues Gang. To je blues kvartet iz Hrvatske. Ima jedan fantastičan gitarsta koji se zove Milovan Đuđić Jimi u Novom Sadu. On  ima The Petting blues bend. u Beogradu živi Ivan Milenković koji vodi Bluz Mašinu. On je jedan od tih koji nose taj plamen i pokušavaju nešto da urade. Malo ima klubova, ali moram da kažem da evo baš ovaj klub u kome sada sedimo Sinnerman je bastion, ono kako se kaže poslednja odbrana Beograda. Ja ne volim taj izraz, ali ovaj klub Sinnerman u Beogradu je taj koji će dati šansu mnogima da se čuju. Ima nade samo mora da se promeni sistem po kome se radi. I to rapidno da se promeni. Kada bi se povukao taj lenjir mnogima se ne bi dopalo to što ne bi preskočili crtu. I to ne crtu koju bih im ja postavio.

Tu crtu bi im postavio sistem vrednosti.

Vidi, imaš situaciju gde odeš u Nemačku i gazda kluba kaže imate prostor utorak od 20h uveče. Sami moramo da platitimo štampu plakata, tonca, a uzmimamo sedamdeset posto para od prodatih karata. Koliko karata prodamo toliko zaradimo. S tim što je publika u Evropi naučena da mora da plati kartu, što je naučena da bend živi od prodaje karata od prodaje CD-a. Ne mogu svi da budu part time job. Ovde su lokalni promoteri i amateri napravili mutanta i to je ono što je problem.

Da li zbog toga postoji odsustvo selekcije?

Nema nikakve selekcije. Prosto svi smatraju da imaju bogom dano pravo  i da su se tog momenta kada su uzeli gitaru u ruke dokazali. Recimo ja sam slušao Crnketa. Slušao sam Vlajka Golubovića bubnjara, koji me je naučio mnogo toga. Slušam ih dan danas i otvoren sam za sve kritike i želim da čujem. Ali mlađe kolege, uopšte kolege na bluz sceni, baš i nisu. Dođeš i kažeš im ljudi svirate 15 istih pesama. Ja to mogu da sviram napred nazad žmureći, već je dosadno i to više niko ne sluša. 

Da, to je neka potreba za znanjem koju čovek jednostavno ima u sebi i želi da napreduje zbog samog sebe, ali postoje ljudi koji to nemaju u sebi. Ono što me zanima to su vaši kaveri o kojima smo već nešto pričali, konkretno kaveri koje si poslednjih godina radio za neke domaće pesme.

To je ono na čemu trenutno radimo, to se zove Rok trajanja i to su obrade nekih zaboravljenih pesama Pop Mašine, Rok Mašine, grupe Time, Dušana Prelevića Preleta, biće možda i poneka Azra...

Čuli smo da ste svirali ovde i Brejkerse.

Da, pokušavamo da damo svim tim pesmama naš pečat. Moram priznati da nema mnogo toga u domaćoj muzici što ja volim, ali recimo ta Pop Mašina je dokaz da se u Beogradu nekad jako slušalo i osluškivalo šta se dešava na Zapadu. Kada pustiš neke albume Pop Mašine iz tog vremena oni stoje egal sa Black Sabatom i sa nekim drugim bendovima iz inostranstva. To je meni dokaz da je Beograd bio taj. Znači da može. Mi radimo te kavere i pokušavamo da ih obojimo nekim našim izrazom, ako on postoji. Pokušavamo da publici damo i prikažemo taj kompletan bluz rok izraz na određeni način.

Šta je sa vašim autorskim pesmama? Možeš li malo više o tome da nam kažeš?

Mi smo 2009. godine izdali album koji se zove In your face. Redovno sviramo kompozicije sa albuma. U međuvremenu sam ja izdao neki bluz, pa sviram na akustičnim nastupima te pesme. Mi pravimo crossover naših pesama i kavera.

Da li ima nekih novih planova za budućnost što se tiče izdavanje novih albuma?

Odlično pitanje. Mi trenutno radimo album na srpskom koji će se zvati Rok trajanja. Već dugo imamo spremne pesme za drugi album na engleskom. Sad smo ušli u neku kreativnu fazu, valjda je proleće, tako da sad pripremamo i taj album na engleskom. Mislim da ćemo se truditi da taj drugi album na engleskom izdamo preko zato što, nažalost ili na sreću, imamo mnogo veću prihvaćenost u inostranstvu.

To su dobre vesti, nevezano što će album eventualno biti izdat u inostranstvu.

Da, da. Ne prekidamo ništa, nastavljamo da radimo i pokušavamo da uradimo najbolje za sve.

Imam običaj da postavim za kraj tri specifična pitanja sagovornicima. Jedno je vezano za muziku, drugo za književnost, treće za film. U prethodnim odgovorima si već naveo koga od bendova i muzičara najviše ceniš, tako da te neću pitati pitanja vezana za to, već ću preći na pitanje vezano za književnost. Da li je neka knjiga ili pisac posebno uticala na tebe? I zašto, ako možeš da izdvojiš?

S obzirom da sam ja nesvršen student književnosti to bih mogao da ti pričam dugo.

A možeš i da mi kažeš šta si u poslednje vreme čitao, ako je ovo prethodno opširno.

Poslednje što sam pročitao je autobiografija Lemija Kilmistera, a knjiga koja je jako uticala na mene je knjiga Biti jedno Nebojše Jovanovića. To je romansirana psihoanaliza muzičara. Toplo preporučujem tu kjnigu. Što se tiče nekih klasika kojima se redovno vraćam veliki sam fan Bukovskog i Hesea. To u kombinaciji sa Zapisima iz podzemlja Dostojevskog.

Ubitačna kombinacija.

Da, malo je udar na mozak, ali šta da radim.

Na kraju poslednje pitanje. Koji je film ili režiser ti je omiljeni ili je na neki način uticao na tebe?

Odlično pitanje. Vratio sam se nedavno na Džarmuša i na Coffe and cigarettes. Volim Tarantina, ali moram da priznam da mi je malo preterao sa svim i svačim, mnogo krvi ima u principu. I dalje se palim na kombinaciju njega i Rodrigeza. Ono čemu se rado vraćam je Linč i filmu Wild at heart. Postoji ritual kada ga gledam bar jednom mesečno. Što se tiče domaće kinematografije, tu baš ne mogu da ti kažem puno. Gledam sve ali... Nedavno sam gledao film Burek i moram priznati da me je jako prijatno iznenadio. Što se tiče klasika da ti ne pričam koliko volim Džeksona i film Gospodar prstenova i Hobita, ja sam ovisnik od toga. Ali recimo Džarmuš i Linč, njih dvojicu bih izdvojio kao prave primere u smislu u kome ti pričaš. 


Ne kraju smo se rukovali i međusobno zahvalili ali ne iz čiste kurtoazije već iskreno. Kada se intervju završio Mr. Swagger je bio spreman da se popne na binu i zasvira, a ja sam otišao po još jedno piće i krenuo da zauzmem mesto u publici da bi se što bolje pripremio za još jedno nezaboravno bluz veče. Bluz je bio spreman da zaigra svoju igru, Mr. Swagger je uzeo dirigentsku palicu u svoje ruke... noć je bila spremna da prati gitaru u rukama virtouza. Žurka je mogla da počne... Cheers!

 

Lazar

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *