Izvori totalitarizma kod Hane Arent

U ovom tekstu razmatraćemo uzroke i prirodu totalitarizma u delu Izvori totalitarizma Hane Arent. Pokušaćemo da objasnimo genezu totalitarnih pokreta, njegove osnovne elemente i organizacionu strukturu same totalitarne vlasti. Bavićemo se fenomenima moći, zla i vlasti u okviru totalitarizma i društva u kome se on pojavljuje. Razumevanje totalitarizma kao istorijske i društvene pojave pomoći će nam da shvatimo i psihologiju masa, manipulaciju preko propagande i političke organizacije koje teže totalitarnim ciljevima.

Cilj totalitarnih pokreta i organizovanje masa

Totalitarni pokreti zavise od puke sile brojeva. Totalitarizam se čini nemogućim u zemljama sa malom populacijom. Potreban je dovoljan ljudski potencjal da bi se uspostavila totalna dominacija, a uz to idu i velike ljudske žrtve u takvoj zajednici. Primer toga je da je umesto 171 milion stanovnika koliko se očekivalo 1937. godine, zatečeno je samo 145, što znači da nedostaje blizu 30 miliona stanovnika SSSR-a. To je ujedno i razlog zbog kojeg je nacizam po bezobzirnosti zaostajao za Sovjetskim Savezom, što proizilazi iz proste činjenice da nemački narod nije bio dovoljno brojan da bi omogućio potpuni razvoj totalitarnog režima. Samo tamo gde su mase suvišne i gde eliminisanje određenog dela ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo u takvom slučaju je moguć totalitarni režim. U ambijentu krize, u društvu u kom postoji masovna nezaposlenost, a sa druge strane porast broja stanovnika, veliki deo stanovništva obuzima opšta apatija. Dobijamo pojedince koji žive izolovano i bez nade i koji predstavljaju povoljan potencijal za razvijanje totalitarnih ideologija.

Za uspon nacističkog i komunističkog pokreta u Evropi karakteristično je da su svoje članove regrutovali upravo iz ove mase nezainteresovanih i apatičnih ljudi.

Gubljenje tradicionalnih vrednosti novog buržoaskog društva zasnovano na bezobzirnoj konkurenciji i sticanju dobara dovelo je do velike apatije i netrpeljivosti prema javnom životu. Takva atmosfera pogoduje pojavi tzv. „snažnog čoveka“ koji preuzima odgovornost za vođenje javnih poslova. Nezadovoljni pojedinci traže izlaz u lideru i ideologiji koja će im dati smisao postojanja i okupiti ih za zajedničku akcju. Čovek mase nije zainteresovan toliko za svakodnevne probleme koliko za ideološka pitanja, tako da dobijamo omasovljenje pojedinaca čije glavne odlike su radikalan gubitak svesti o ličnom interesu, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao životnim smernicama i prezir prema pravilima zdravog razuma. Hana Arent ističe da su dve glavne odlike čoveka mase izolovanost i odsustvo normalnih društvenih veza. Takav izolovan pojedinac i bez ikakvih društvenih veza, bez porodice, bez prijatelja, pronalazi svoje mesto u pripadnosti pokretu kome se obavezuje na totalnu lojalnost.

Uloga elite u  stvarnju totalitarnog sistema

Elita se našla u sličnom položaju kao i masa i osećala je istu odbojnost prema postojećim normama i koje je društvo propagiralo i tražila je izlaz u uspostavljanju nekog novog sistema vrednosti. Nova generacija, kojoj je bilo dosta nihilizma, bila je željna da skine stege lažne sigurnosti, kulture i života. Ponovo su se aktuelizovale vrednosti nasilja, moći i okrutnosti, koje postaju najvrednije vrline koje čovek može posedovati. Otvoreni aktivizam totalitarnih pokreta privukao je intelektualce koliko i gomilu. Čovek se potvrđuje kroz čin, ali ne bilo kakav čin i ne običan čin, već čin koji oličava neko grandiozno delovanje koje će od čoveka stvoriti sve ili ništa- aut nihil aut cezar. Oduševljenje čovekovom slobodom i snagom da prema sopstvenom nahođenju menja prošlost, pa i samu istinu, otvorilo je vrata da se laž i falsifikat afirmiše kao činjenica.
Međutim, elita nije mogla da predvidi da će i ona postati žrtva totalitarnog poretka, jer svako ko misli svojom glavom nije poželjan faktor u takvom sistemu. Totalna dominacija ne dozvoljava nikakvu aktivnost koja nije u potpunosti predvidljiva.

Totalitarna propaganda

Propaganda i teror u totalitarnim zemljama su dve strane iste medalje. Propaganda je samo jedno od sredstava, možda i najvažnije, koje totalitarizam koristi u kontaktu sa netotalitarnim svetom. Tamo gde je vladavina terora dostigla skoro savršenstvo, kao u koncentracionim logorima, propaganda postaje izlišna. Ovakva propaganda je mnogo toga preuzela od američke ekonomske propagande. Važan element ovakve propagande je nauka, tj. zloupotreba nauke u interesu akumulacije moći totalitarnih pokreta. Hana Arent ističe da se za razliku od tradicionalne političke propagande, koja se uglavnom poziva na prošlost, totalitarna propaganda koristi nauku da bi proricala budućnost. Poenta toga je da se spoznaju „pravi“ prirodni zakoni, „pravi“ zakoni istorije i da se svi ponašaju u skladu sa tim. Time se eliminiše svaki kontra argument protiv ovakvog stava, jer je takav stav iznesen kao naučna činjenica. Samim tim glavna odlika vođe masa postala je apsolutna nepogrešivost. Ta nepogrešivost i nemogućnost da se odluka vođe dovede u pitanje nije zasnovana toliko na intelektualnoj superiornosti samog vođe koliko na ispravnoj interpretaciji istorije ili prirode. Totalitarna propaganda zasniva se i na teorijama zavere , čiji je najpoznatiji primer u nacističkoj propagandi bila priča o svetskoj zaveri Jevreja, gde je antisemitizam pretvoren u princip samoodređenja za izolovane pojedince koji su pripadali masi. Nestalan i beskoristan položaj pojedinca odjednom dobija mogućnost da se identifikuje i jasno odredi. Totalitarni pokreti u dvadesetom veku su ponudili politčki program koji bi obuhvatao i radničke, tj. socijalističke elemente, kao i političke lemente krjnje desnice. Samim tim takva politička platforma je u startu bila prihvatljiva za ogroman broj ljudi. Hana Arent tvrdi da pravi cilj totalitarne propagande nije ubeđivanje, nego organizovanje akumulacije moći bez posedovanja sredstava nasilja. Tu više nije važna neka smislena jasna i precizna doktrina koliko na značaju dobija moć žive organizacije u kojoj se aktivizam totalitarnh pokreta najbolje uviđa.

Totalitarni lideri biraju elemente iz stvarnosti koji im odgovaraju i tako grade svoju fikciju, koja se ne može proveriti putem iskustva niti rasuđivanjem. Stvara se jedna fiktivna realnost koja je potpuno konzistentna i organizovana. Ključna prednost totalitarne propagande u odnosu na druge vrste propagande je što takva propaganda posta sastavan deo života članova pokreta. Ona određuje njihov život precizno i u potpunosti.

Slabosti totalitarne propagande izlaze na videlo tek u trenutku poraza. U trenutku poraza propada i fiktivan svet koji je propaganda izgradila, samim tim i pojedinci se vraćaju u svoju realnost izolovanih jedinki.

Organizaciona priprema totalitarne vlasti

Ovde je glavna podela na simpatizere i članove. Namera pokreta je širenje što većeg broja simpatizera, a sa druge strane ideja da se ograniči broj članova. Uloga simpatizera je dvostruka. Oni služe kao fasada totalitarnog pokreta za netotalitarni svet, a sa druge strane kao fasada ovog sveta za unutrašnju hijerarhiju pokreta. Simpatizeri koji su u kontaktu sa spoljnim netotalitarnim svetom predstavljaju pokret i njegove ideje kao prihvatljive za spoljni svet. Simpatizeri mnogo više učestvuju u funkcionisanju netotalitarnog sveta i samim tim deluju prihvatljivije za taj isti svet. Za razliku od članova koji su na mnogo većoj distanci od sveta izvan njihovog (totalitarnog).

Sličan odnos ovom, koji važi u odnosu na članove i simpatizere, je odnos elitnih formacija pokreta u odnosu na same članove. Život pripadnika elitnih formacija je u potpunosti vezan i zavistan od samog pokreta. Njihova izolovanost u odnosu na obične članove je u skaldu sa organizacionom uređenošću pokreta. Celokupan njihov život, ideje i vrednosti zavise od pokreta. Takođe, i nivo posedovanja informacija zavisi od statusa u samom pokretu. Najveći broj informacija poseduju članovi elitnih formacija, neuporedivo manje informacija poseduju članovi pokreta, a sami simpatizeri se drže samo načelnog programa pokreta. U samom središtu pokreta nalazi se vođa. Najvažnija organizaciona karakteristika vođe je njegova potpuna odgovornost za svako delo ili nedelo koje počini član partije. Samim tim, nijedan član nije odgovoran ni za šta, niti ima potrebe da opravdava svoje delovanje, jer se podrazumeva da sprovodi volju velikog vođe. Svako delanje funkcionera i članova partije vuče svoj legitimitet iz naredbi koje izdaje vođa.

Još jedna važna karakteristika totalitarnih pokreta je da su oni organizovani slično tajnim društvima. Hijerarhija se određuje prema stepenu posvećenosti, zahtevanja apsolutne poslušnosti od svojih članova, dosledno prezentiranje svoje ideologije bez obzira na spoljašnju realnost, kao i idelopoklonstvo prema vođi pokreta koji je okružen najužim krugom poklonika. Jedna od najvažnijih sličnosti jeste uloga rituala. Primeri toga su marševi na Crvenom trgu u Moskvi i pompezne ceremonije partijskih zasedanja u Ninbergu. Jedan od ključnih elemenata organizacije totalitarnog pokreta su paramilicijske i paramilitantne formacije koje se organizuju unutar pokreta, i koje predstavljaju ključnu snagu nasilja u dolaženju pokreta na vlast. Kada pokret dođe na vlast vodeću ulogu u monopolu sile igra policija, koja postaje ključan faktor održavanja totalitarnog pokreta na vlasti i važan faktor sprovođenja njegove ideologije. Policijske elitne formacije više služe ostvarivanju totalne dominacije nego bezbednosti samog režima.

Totalitarna država

U totalitarnoj državi sva faktička vlast se nalazi u rukama partije, dok državne institucije predstavljaju samo formalnu fasadu suvereniteta. Samim tim dolazi do zanimljive pojave udvostručenja, tj. paralelnog postojanja dve vlasti. Totalitarna vlast stalno pomera pravi centar moći tako što multiplikuje i proizvodi stalno nove organizacije vlasti ne ukidajući stare, pa se tako dobija nekoliko ministarstava kulture, policije, i tako dalje. Nijedna struktura vlasti nije sigurna koju poziciju zauzima unutar sistema ( npr. U nacističkom režimu SA je na početku predstavljao stvarnu vlast unutar partije, potom je tu ulogu preuzeo SS, i na kraju je to pruzela Tajna služba).

Simptomatična osobina totalitarnih diktatura je odsustvo tzv dvorskih revolucija. Eliminisanje potencijalno opasne vladajuće klike, koja bi mogla da ugrozi diktatora, vršeno je ili ubijanjem pripadnika te klike (Staljin) ili stalnim pomeranjem težišta moći i nadležnosti unutar sistema (Hitler, ne računajući eliminisanje Rema i vodećih članova SA). Moć totalitarnih država počiva isključivo na sili koju proizvodi organizacija. Polugu te moći čine partijski kadrovi, pre svega razvoj policijskih kadrova koje smo ranije opisali. Moć ne leži na ekonomskoj snazi koliko na ovakvoj efikasnoj organizaciji.

„Objektivni neprijatelj“

Kategorija objektivnog neprijatelja je važan element propagandi, održavanju na vlasti i funkcionisanju totalitarnih pokreta. Objektivnim neprijateljem se proglašava određena kategorija stanovništva (Jevreji, klasa, mentalno oboleli...). Uvođenje pojma objektivnih neprijatelja je značajno, kako za kristalisanje same totalitarne ideologije, tako i za što efikasnije samoorganizovanje i sprovođenje odluka totalitarne vlasti. Totalitarni pokret i njegovi članovi i simpatizeri kristališu svoj identitet i status u odnosu na ideološki proglašenog neprijatelja.

Ostvarenje totalne dominacije

Totalna dominacija teži da organizuje mnoštvo ljudi da funkcionišu kao jedna ličnost, brisanjem svake heterogenosti i uspostavljanjem apsolutne homogenosti. Time se dobija potpuna predvidljivost u ponašanju i isključuje svaki oblik spontanosti. Ovaj cilj se najbolje postiže putem apsolutne kontrole i terora u logorima, gde su ljudi pretvoreni u puke stvari, i gde je život organizovan u svakoj pojedinosti. Ono što je krajni cilj je da se putem terora i permanentnog mučenja izvrši totalna dominacija nad čovekovim životom i njegovom prirodom. Koncentracioni logori, kao eksperiment totalitarne vlasti, pokazuju da je „ sve moguće“ tj. da je moguće ostvariti apsolutnu dominaciju i čoveka svesti na puku superkontrolisanu stvar. Ono što ovakav logoraški sistem donosi novo to je ukidanje principa ličnosti i brisanje iz sećanja života žrtve. Uništavanje pravne, moralne ličnosti i njenog integriteta dovodi se do potpunosti u organizacionoj strukturi logora. Logoraš ne postoji za spoljni svet, i briše se svaki pomen na njega. On živi u logoru jednu novu realnost, gde je podvrgnut sistemskom mučenju, i eliminisanju svakog oblika humanosti iz njegove ličnosti. Ovakav oblik uništavanja ličnosti u čoveku Hana Arent naziva radikalnim zlom. Ljudske mase koje su u njima izolovane se tretiraju kao da više ne postoje.

Odnos prema pravu

Totalitarni pokret kada dođe na vlast ukida određene pravne propise koji je sprečavaju u sprovođenju svoje ideologije, i istovremeno donosi nove pozitivno-pravne propise koji su u skladu sa ideologijom pokreta. Totalitarna vlast se odnosi prema pravu tako što izjednačava moral (ideologiju pokreta) sa pravom. Legitimitet pravnih propisa koje donosi totalitarna vlast zasniva se na ideologiji pokreta, ali istovremeno i na volji vođe pokreta, čija svaka naredba ili pretpostavljena volja automatski postaje zakon.

U totalitarizmu svi zakoni se tumače kao zakoni kretanja. Primeri toga su u nacizmu, gde je zakon rase izraz Darvinove teorije o čoveku kao proizvodu prirodnog razoja, koji stalno evoluira u uspešniji oblik postojanja, i u staljinizmu gde je verovanje u klasnu borbu predstavljalo izraz Marksove interpretacije zakona istorijskog procesa. Točak istorije, koji se kreće po takvom zakonu, totalitarni pokret ima težnju da ubrza, na taj način što bi se svaki element koji stoji na tom putu smrvio i pretvorio u opravdanu žrtvu „višeg smisla“. Mesto pozitivnog prava zauzima totalni teror, čija je uloga da sprovede zakon prirode u delo.

Uloga ideologije

Tek pojavom totalitarnih sistema ideologija je doživela svoju punu primenu u stvarnosti. Ideologija svaki događaj objašnjava na osnovu jedne premise koju postavlja. Svaka ideologija teži da dobije naučni karakter, koji u stvari predstavlja kvazinaučno tumačenje zakona prirode i istorije. Sve ideologije su istorijski orijentisane. Bave se kretanjem istorije, objašnjavajući prošlost, sadašnjost i budućnost u kom se ljudski rod kreće. Ideologija teži da stvarnost predstavi kao potpuno logički doslednu. Takva stvarnost i takav život ne postoje izuzev u konceptu logičke koherentnosti, koju obuhvata određeno učenje ideologije. Hana Arent izdvaja tri specifična totalitarna elementa. Prvi je da se ideologije trude da objasne ne ono što jeste, već ono što se rađa i nestaje. Ideologije imaju pretenziju da daju totalno objašnjenje kako prošlosti, tako sadašnjosti i budućnosti. Drugi element koji izdvaja je da se ideološko objašnjenje sveta razlikuje od iskustvene stvarnosti. Treći element koji izdvaja je, kao što smo već naveli, da se ideologije odlikuju logičkom doslednošću koja nema nikakav pandam stvarnosti.

Hana Arent je pokušala da objasni pojavu i prirodu totalitarizma. Bez sumnje, uspela je da objasni najvažnije elemente totalitarizma, kao i reakciju masa i pojedinaca na pojavu takve ideologije. Kao najznačajniji uvid Hane Arent, pored analize totalitarnih pokreta, njegove organizacije i nagona za širenjem apsolutne moći, je ambijent u kome dolazi do rađanja totalitarnih pokreta, a na kraju do osvajanja vlasti i do totalne dominacije totalitarne vlasti. Taj ambijent se oslikava jednom političkom i ekonomskom krizom i urušavanjem do tada postojećeg sistema vrednosti, što predstavlja idealne uslove za pojavu totalitarnog pokreta, koji nudi svoju ideologiju koja predstavlja novu nadu i daje ponovni smisao izolovanom pojedincu. Takav izolovani pojedinac predstavlja osnovni element od koga se sastoje mase. Mase sastavljene od takvih pojedinaca čine idealan materijal za propagandu i manipulaciju od strane totalitarnih pokreta. U takvom ambijentu pokret se razvija i na kraju dolazi na vlast. Kada dođe na vlast totalitarni pokret po svojoj prirodi teži da proširi svoju vlast sve dok ne dostigne potpunu dominaciju nad društvom pa i samim životom koji se odvija unutar tog društva.

Analiza, koju nam Hana Arent izlaže u knjizi Izvori totalitarizma, nam pomaže da uočimo totalitarne elemente koji postoje u svakom društvu i da na vreme shvatimo opasnost koju oni nose.

 

Zaratustra

You may also like...

1 Response

  1. Igor says:

    Fenomenalan tekst!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *