Magi – Princeza izgubljenog grada

“Mačke zažmure kada gledaju u budućnost“

Predivno biće je rođeno pre tačno 59 godina. Kažem biće, zato što tolika količina talenata teško da bi mogla da krasi neku običnu osobu. Njeno ime je Margita Stefanović.

Odrasla uz oca koji je bio pozorišni i TV reditelj, u zgradi punoj dece raznih umetnika, Margita je vrlo rano u svom životu krenula stazama koje su obećavale veliku umetničku karijeru. Pohađala je muzičku školu Josip Slavenski, i odatle izašla kao jedan od najtalentovanijih pijanista. U osnovnoj školi omiljena knjiga joj je bila Kuga, Albera Kamija. Margita je bila toliko izvanredna i toliko genijalna da ne čude sve stvari koje su joj se dešavale. Samostalni koncerti na Kolarcu (uz pratnju simfonijskog orkestra RTS-a), poziv na Moskovski konzervatorijum, pa odlazak na studije arhitekture koje sa lakoćom završava. Nagrade, nagrade, nagrade... Pored svega toga njena fizička lepota zajedno sa unutrašnjom čine jedno savršeno žensko biće. Uvek prirodna bez potrebe da se pravi da je nešto što nije. Margita je uvek bila posebna i drugačija.

Za sve to vreme u njoj kulja ogromna količina umetničke energije, koju napakon upeva da kanališe kao klavijaturistkinja benda Ekatarina Velika. Način na koji je svirala i improvizovala na klavijaturama je izvanredan. Apsolutni sluhista, bez problema se snalazi u rokenrol žanru. Kreirala je muziku zajedno sa Milanom Mladenovićem, a EKV ne bi bio to što jeste da nije bilo Margite. Vrlo zatvorena, svoju potpunu slobodu dobija kada je na bini. Njeni pokreti i komunikacija sa publikom otkrivaju Margitu u sasvim novom svetlu. Ženstvenost tako dugo potiskivana izlazi iz nje, umetnička energija izražena je u svakom njenom pokretu. Definitivno je bila najsrećnija i najlepša kada svira.

Borba sa samom sobom je obeležila njen život. Kao vrlo senzitivna nekako je od malih nogu stvorila svoj svet u kome je funkcionisala kako je znala i umela. Ta usamljenost joj je na neki način dozvoljavala da bude sama sa svojim mislima, idejama koje ne bi bile razumljive ostatku sveta koji je okruživao. Kada je pronašla ljude sa kojima je mogla da komunicira i da ih delimično pusti u svoj svet, i dalje je beležila svoje unutrašnje lomove i osećanja u bezbroj svezaka. Deo tih dnevnika objavljen je u knjizi Osećanja.. O sećanja, Lidije Nikolić. Sjajna knjiga, sjajno svedočanstvo jednog života. Uvek je komunicirala na sebi svojstven način. Kako sa sobom tako i sa ostatkom sveta. Borba sa sopstvenim demonima dovodila je do toga da se krug koji je stvorila i smislila nikako ne širi. Zatvorila se u bend, a čini se da je mogla više od toga. Ne želim da nipodaštavam EKV, ni sve ono što taj bend znači. Samo imam osećaj da se Margitin talenat nikako nije mogao do kraja iskazati sviranjem u bendu. Bila je ona predviđena za neke visine koje su nama običnim smrtnicima nedostižne. Neskromno je u jednom intervjuu i sama rekla, da žali za neostvarenom karijerom pijaniste, i da bi da je krenula tim putem došla do velikih daljina i visina.

Margita Stefanović je ostavila dubok trag na jugoslovenskoj rokenrol sceni. Ipak je prati još od tada mračna pozadina, prati je još jedan krug u koji se zatvorila. Heroin koji je tada bio veoma popularan kao način života je ušao i u njen život. Međutim to skrnavljenje njenog talenta po raznim knjižicama koje svedoče o njenom životu je prosto, da ne upotrebim neku neprimerenu reč, skaradno. Nikako se ne može osporiti talenat i genijalnost ove svestrane, renesansne ličnosti.

Kada su neki na tužan način, a neki bežeći iz pakla devedesetih napustili ovu zemlju, Margita je ostala sama. Kao što je rekla Sonja Savić, ovo jeste mali i ružan grad. Devedesete godine su pojele generacije. Osamdesete su, kako je i sama Margita rekla “…jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigurnije i definitivnije ka dole...”. Kao i ceo taj krug kome je pripadala, i sama je osetila kraj, kraj jedne ere, jednog smisla. To neko nezadovoljstvo je stalno vraćalo na muziku, a iz svega toga je ostalo svedočanstvo o jednom vremenu. Pesme EKV-a najbolje svedoče o stanju u jednoj “obećanoj zemlji” i nagoveštavaju da će besmisao svakako doći. Kada je došao izbrisao je sve pred sobom. Izbrisao je sve što je vredelo, izbrisao je ljude. Tužno se i Margita našla u svemu tome.

“Vetar diše gde hoće, i glas njegov čujem, odakle je ne znam i gde mu je kraj, tvoj dah kuda ide, da l’ meni se javlja ko zna… licem ka vetru, sa vetrom uz lice” ( Grad, EKV)

Da li je Margita na nekom boljem mestu to ne znam. Znam samo da ne bismo smeli da je zaboravimo. Ovaj grad joj duguje to.

 

Jo

You may also like...

1 Response

  1. Djordje says:

    ЕКВ је група коју никад нисам нешто много волео. Њихове песме сам преслушао у основној школи уз старијег брата. Јако сам заволео песму “Модро и зелено”, која не би била тако лепа да није Маргитиних клавијатура. Песма је чаробна. За многе друге песме никако не бих могао да нађем лепу реч, јер су ми некако мрачне и нису ме радовале. Изузетак је оптимистичан стих из “Земље” (“у сваком поразу ја сам видео део слободе и кад је готово, за мене, знај, тек тад је почело”) , почетак песме “Радостан дан” (све до оног дела кад се спомиње “велтшмерц”) и песма “Нисам мислио на то”. Мени су људи из тог бенда битни у животу на један негативан начин. Ја још од те основне школе знам за њих и за то да су се сви упокојили највећим делом због хероина. Њихови животи су за мене једна велика опомена и зато их никад нећу заборавити. Ужасно је тужно помислити на тако нежне и талентоване душе које се упропашћавају. Притом, некако је најтеже помислити на Маргиту, јер је од њих најдуже живела, мучила се, итд. Певала је, иначе, у црквеном хору. Помилуј је, Боже.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *