Anri de Monterlan – Ubica je moj gospodar

Ovo je roman koji treba čitati leti, kada je najtoplije, kada se sa čela sliva znoj na knjigu, kada ludimo od vrućine, kada se letnja neuroza širi našim umom brzinom znoja koji obliva naše telo. Tada možemo na pravi način shvatiti prvi deo ove odlične priče i dobro se pripremiti za drugi deo romana, za ono što nas čeka kada utonemo u tamnu stranu ljudske prirode.

Prvi deo romana isijava od sunca, odzvanja od putenosti, erotičnosti i životne snage, koja je u kontrastu sa fizičkom i karakternom slabošću glavnog lika dela - Egziperija. Dok je oko njega sve ispunjeno životnom poletnošću, zracima mladosti i surove lepote, Egziperi čami u sopstvenoj bedi i nesnalaženju. Nemajući snagu da se nosi sa arapskom egzotičnošću Alžira on je potajno mrzi. Mrzi svoje slabosti, slabosti da živi, da odlučno učini izbor u svom životu. Nemajući egzistencionalističku snagu on se prepušta okolnostima i hirovima drugih lica u priči. On je poslušni sluga svakom čoveku koga sretne. Spontano se potčinjava svakome bez obzira na društveni položaj. Nesposoban da život preuzme u svoje ruke prepušta se drugima da to učine za njega. Iz te servilne prirode postepeno će se roditi ludilo. U početku samo blago neurotičan ubrzo postaje paranoičan i završava u ozbiljnoj patologiji. U ovom romanu nalazimo neverovatno precizan opis ličnosti, koji u suštini ima dobre karakterne crte, ali nažalost ne i dovoljno snagu da respektuje svoju sopstvenu personu. Iz toga proizilaze svi ostali problemi.

Njegov pretpostavljeni u biblioteci u Alžiru, gospodin Sen-Žisten, koji ga okrutno ponižava, postaće kao i mnogi drugi u okolini Egzipera njegov ubica. Egziperi svojom servilnom prirodom sam proizvodi kod drugih ljudi takav nadređeni odnos prema njemu. Sadističke prirode će se još više iživljavati nad njim, drugi ljudi će ga koristiti kad god mogu, a oni zaista dobri ostaće nemoćni da mu pomognu. Ako čovek ne može sam sebi da pomogne ne mogu to ni drugi umesto njega. Takav karakter kakav je Egziper nužno tragično završava. 

Monterlan je vrhunski pisac koji obrađuje još tema u ovom romanu. One su za glavni tok priče sporedne, ali bez njih glavna fabula ne bi bila tako celovita i inspirativna za čitanje. Zbog prostora ovde ih ne možemo sve pomenuti. Možemo ipak napomenuti da se u ovom delu nalaze jedni od najboljih opisa birokratije i mediokriteta. Birokratija u ovom romanu je baš to što i jeste - bezlični Levijatan.

Rizikujući da narušim koncepciju ovog teksta moram da izdvojim još jednog lika u romanu, koji je ostavio poseban utisak na mene. Taj lik se zove Flaster ( tj. to mu je nadimak). Flaster je sušta suprotnost Egziperiju, ali i drugim likovima u romanu. Razlikuje se od glavnog lika po odlučnosti, hrabrosti, bezobrazluku, drskosti, po jednoj više nego mangupskoj prirodi. Flaster nosi oreol urbanog šarma Mediterana. Od drugih likova u romanu, Sen-Žistena i drugih zaposlenih u biblioteci, razlikuje ga slobodna priroda. Flaster se ne vezuje za društvene ili etičke norme. On uzima i služi se samo onim što mu koristi.

“On vidi ono što jeste, što je bolje od sna: bez imetka, ali zato što neće da radi ono što se zove raditi, slobodan, nameće ’gejacima’ svoja raspoloženja i svoj stil života, drpa nekažnjeno, srećan i ne plaćajući ni novcem ni kulukom svoju sreću, što znači dvostruku sreću.“ (Anri de Monterlan, Ubica je moj gospodar)

Dok drugi likovi licemerno, pod plaštom konvencija, kriju svoje loše lice i traže sigurnost položaja u kome mogu da ispolje svoje frustracije, Flaster se ponaša otvoreno, iskreno i svojim drskim delima pljuje na licemerje i laž. On je jedan od retkih prijatelja glavnog lika. Naravno, on u skladu sa svojom prirodom iskorišćava i svoje prijatelje. Međutim, ta njegova mana deluje bezazleno u odnosu na slepi aparat administracije, koju oličava nesuđeni akademik Sen-Žisten i mnogi drugi bezlični likovi u romanu. U Flasteru još ima ljudskosti i dobrote. On je u osnovi human, dok su ostali izgubili i ono najelementarnije u sebi.

Monterlan na kraju knjige upozorava da smo svi mi potencijalne ubice nekome kome očajnički treba naša pomoć. Ako odbijemo i hladnokrvno zanemarimo pruženu ruku koja traži oslonac i sami postajemo ubice. Ukoliko nismo u poziciji žrtve koja vapi za čovekom, lako možemo postati njeni dželati. Monterlan poziva čoveka da, kantovski rečeno, ne koristi drugog čoveka kao sredstvo, već da na njega gleda kao na cilj. Cilj da u drugom vidi ličnost sa velikim L. Ličnost dostojnu poštovanja i slobode. Čovek treba da u drugome sagleda čovečnost, ono univerzalno što čini čoveka, pa samim tim da ugleda i sebe. Ne želimo društvo gde će ubice biti gospodari, a ostali dobiti ulogu žrtve. Želimo čovečanstvo koje počiva na humanističkim vrednostima  slobode i pravde i one elementarne jednakosti u smislu odnosa i poštovanja drugog (ne nekakve ideološke jednakosti ili nekih političko-egalitarističkih bulažnjenja). Svako od nas se razlikuje i treba da se razlikuje od drugog, ali moramo baš zato dosegnuti taj izazov da na drugog gledamo pre svega kao na Ličnost. 

 

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *