Crni Bombarder

Srbija, Beograd 2017. godine prolazi kroz nastavak priče o “veselim” devedesetim. Posao koji naši matorci nisu odradili do kraja sačekao je nas petnaestak godina kasnije sa istim likovima, ali drugačijim okolnostima. Manipulacije vlasti u odnosu na građanstvo, pritisak na javnost, gušenje medijskih i ličnih sloboda, satanizovanja kritičke misli, kao i potoci laži koje nam se serviraju, u kojima živimo i koje “gutamo” svakodnevno su neke od tema koje obrađuje u legendarnom filmu proslavljeni reditelj Darko Bajić.

Svi problemi koje režiser prikazuje kroz prizmu mladog zaljubljenog para aktuelni su i danas. Mladi ljudi, željni slobode i interakcije sa svetom probudili su se iz letargije i opšte društvene depresije odlučivši da zaštite sebe, svoja uverenja, svoje vrednosti i stavove. Neverovatno je da su teme identične nakon toliko godina. Identične crne rupe koje su proždirale mladost naših roditelja, sačekale su nas podlo u nekoj novoj nijansi tame. Zombiji su se preobrazili u botove. Botovi nemaju kičmu, časti niti dostojanstva. Botovi su slepi, poslušni i plašljivi. Botovi ne umeju sami. Oni žive u oborima, vezani i idu za šizofrenim pastirom. Takvi nemaju šanse. Bot ne zna šta je sloboda, ne zna sa njom da živi. Nasuprot tome, ako verujete u napredak, u inteligenciju, ako su vam oči širom otvorene i ako negujete kritičku misao onda ste najbliže onome što se smatra čovekom.

“Znaš, crne rupe nastaju kada se um ubrza do beskonačnosti, ali u negativnom smislu. Tako da u njima nema ničega. Nema prostora, vremena, nema drugih ljudi. Nema čak ni tebe. U crnim rupama možeš lepo da se zezaš, da lebdiš iznad zemlje, slušaš r’n’r, dozivaš kišu ili mazneš neku lepu ribu. Samo je bezveze kad se probudiš.“

Neverovatna je naša stvarnost posmatrana iz nekog normalnijeg sveta, sveta gde je apsurd isključen kao ideologija, koji je preležao ove dečije bolesti demokratije i koji ima jasne, izgrađene vrednosti koje čine društveni stub. Taj stub se ne dira, on je neupitan i služi za nadrgradnju i poboljšanje kvaliteta života. Ovaj film je odabran za mesečnu preporuku na osnovu svega što se dešava ovih dana u našoj Srbiji. Znamo vrlo dobro da ste Crnog bombardera pogledali više puta, ali ovaj tekst i film meseca posvećujemo mladima koji su ustali. Mladima koji možda nemaju neki izbor i znanje da kažu šta hoće, ali jako dobro znaju šta neće i čega je dosta.

Radnja ovog filma prati mladog radio voditelja Crnog (Dragana Bjelogrlića) kome režim ukida pravo na rad, pravo na slobodu mišljenja, izražavanja i u krajnjem stupnju pravo na sreću. Film je aluzija na proteste ’90-ih, na slobodni gerilski radio B92 (u filmu naziv radija je Boom 92), pokoj mu duši, na energiju mladosti tog vremena koja je satanizovana raznim istorijskim revizijama uz pomoć istih ljudi koji vladaju u crnim rupama, ali i uz pomoć nesposobnih i kompromitovanih politčkih predstavnika koji su artikulisali bes i nezadovoljstvo mislećih ljudi, a onda pokupili zasluge. Crnog u njegovoj borbi za istinu prati r’n’r muzičarka, prelepa Anica Dobra (Luna). Lik Lune aludira na onu drugu stranu medalje, na gomilu perspektivnih mladih ljudi koji su zauvek otišli odavde, koji su odustali od borbe sa vetrenjačama zarad, dovoljno je reći života. Ogroman broj ljudi je otišao u svet, izabravši život, a ne preživljavanje, izabravši tuđe nebo, tuđu kulturu odustavši od borbe za svoju.

Naravno, maestralni Petar Božović (inspektor Bešević) svojim neponovljivim glumačkim talentom dočarao je bahati, ugnjetački i primitivni sistem , taj odnos države prema svojoj budućnosti kao prema neprijatelju. Kroz njegov lik fantastično je  personifikovano konzervativno društvo, slepa poslušnost bezumnim rukovodiocima koji svaku promenu vide kao smak sveta, kao neprijateljski čin i đavolje delo. To je danas, nadamo se, malo drugačije. Uzdamo se u državne, pre svega policijske i vojne starešine, da neće posegnuti za progonom neistomišljenika, da neće tući, progoniti i terorisati studente i pobunjenu omladinu. Vi ste deo ovog naroda, a ne vlasti koja je promenljiva kategorija.   

Javljaju se ovih dana i razočarani vinovnici ranijih protesta, koji svoj neuspeh prenose na neke nove generacije. Govore kako će današnji klinci dobiti isto što i oni tada – srednji prst. Ali ako neće pružiti klincima podršku, od koga je onda mogu očekivati?! Ako nećete sudbinu mnogih porodica, ako nećete da vas izjeda nostalgija i pitanje “da li je moglo drugačije”, ako nećete da gledate svoju decu i unučiće preko skype-a podržite mladost. Podržite svoju budućnost u njihovoj borbi. Dajte im veru, naučili su na vašim greškama. Ovde nije u pitanju borba protiv čoveka, već protiv pokvarenog i izvitoperenog sistema. Sjaše kurta, zajaše murta, kažu. Ali sklonićemo i Murtu i svakog ko udari na pravdu i pravičnost. Mi nismo podanici, oni nisu gospodari. Nikome država i društvo nije privatno vlasništvo. Oni slušaju nas, a ne mi njih. “Glavonje” su samo prvi među jednakima. Ovi mladi ljudi ne veruju nikome, nemaju iluzije da će pojedinac, odnosno neki novi vođa doneti blagostanje. Ali nemaju alternative do borbe. Nezainteresovanost je u ovom slučaju odobravanje. Vremena je sve manje, razum je napadnut. Niko vas neće štititi ako se sami ne branite. Razmislite malo o tome. Mi druge zemlje nemamo.  

ATak   

         

 

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *