Načelo arhe kod Jonjana

Prvo ćemo objasniti značenje pojma arhe. Arhe označava načelo koje u osnovi prirode, suštinu stvari, biće onog bivstvujućeg. Označava se kao načelo, pranačelo, praosnova (Vindelband), počelo prvi princip, pratvar (urstoff). Ono što je u osnovi svega i iz čega sve proizilazi. Prvi je baš tu reč upotrebio Anaksimandar. U samom tekstu ćemo se kasnije detaljnije i preciznije baviti samim načelom arhe. Treba i odrediti koji sve filozofi spadaju pod jonske filozofe. Mi ćemo se ovde baviti Talesom, Anaksimandrom, Anaksimenom i Heraklitom. Naravno i Pitagora i Ksenofan su takođe poreklom jonjani, ali su svoju filozofiju stvarali u Magna Greciji, pa ih nećemo ovde obrađivati. Dakle ostaju nam Milećani (Tales, Anaksimandar i Anaksimen) i jedan Efežanin, Heraklit.

Pošto smo odredili sam pojam arhe i odredili koji filozofi spadaju u jonske, ostaje nam da razjasnimo i zašto je baš Jonija bila pogodno tle za „rađanje“ takvog pitanja i naravno samim tim filozofije i nauke. Mada se u tom momentu ne može pričati o tome da su filozofija i nauka jasno odvojene oblasti. Jonija je oblast u Maloj Aziji u kojoj je ostala dominantna egejska kultura za razliku od same Grčke tj. od matice, koja se zbog invazije Dorana nalazila u nekom obliku haosa. Egejska kultura bila je napredna kultura „i darovala je Grčkoj kovan novac, slova, umetnost, pesništvo i brodare, potiskujući Feničane i šireći svoju novu kulturu do onog što se u to vreme zvalo krajem sveta.“. [1]

Ne treba naravno ni zanemariti značaj samog polisa, koji je bio pogodan ambijent za razvoj filozofske misli. Demokratske institucije, poštovanje slobode govora, a samim tim sloboda razmene različitih mišljenja. Naravno tu je i bogatstvo ostvareno trgovinom i robovlasnički sistem koji su uslovili mogućnost grčkog čoveka da se posveti filozofiji, i drugim aktivnostima koje zahtevaju slobodno vreme tj. dokolicu.

Načelo arhe kod Talesa

Kao počelo (arhe) svega postavio je vodu. Voda je počelo prirode i nalazi se u svakoj pojavnoj stvari, ali u isto vreme i suština svega postojećeg. Voda se nalazi u osnovi svih stvari. Ovde se prvi put pojavljuje učenje da je jedno osnov, u ovom slučaju kod Talesa je to voda. Iz vode se sve rađa i u vodu se sve vraća. Zbog takve koncepcije, učenja da je jedno osnov svega Tales se smatra prvim filozofom.

Prve ovakve naznake, da je voda osnov svega, nalaze se još kod Homera. U njegovoj mitologiji, Okean je reka koja okružuje Zemlju, Okean je onaj koji rađa sve. Platon je smatrao da po Homeru sve potiče od toka i kretanja. Po Aristotelu ovo Homerovo učenje je preteča Talesovog. I u orfičkim kosmogonijama se pominje Okean kao stvarac sveta. Sa druge strane, zanimljivo je da je za neke zemlje sa Istoka, reka uslov i izvor života (Egipat, Mesopotamija…). Znamo da su razne ideje cirkulisale na Mediteranu i da je sam Tales posetio Egipat, ali konretno što se tiče načela vode, a i mnogih drugih, sam uticaj ideja sa Istoka na originalnost Grčke misli je precenjen. Dakle ovo je izvorno Talesovo učenje.

Dakle, princip svih stvari, odnosno arhe svih stvari je voda. Voda nije samo suštastvo, fundament i osnova svih stvari, nego i sastavni deo svih stvari, svega što postoji. „Što se tiče broja i prirode pranačela ove vrste, filozofi se u tome ne slažu. Tales, osnivač ove filozofije, kaže da je voda početak svega. Zbog toga je on govorio da Zemlja pliva na vodi. On je bez sumnje došao do ovog verovanja zapažajući da se sve stvari hrane vlagom i da iz nje proističe i od nje živi sama toplota.“. [2] Tales je prihvatio da je seme svih stvari vlažne prirode i da je voda uzrok prirode svih stvari, samim tim se svet razvija iz te klice kao što se sve što je živo razvija iz nekog semena. Iz tog razloga profesor Pavlović kaže „Arhe je tu shvaćen kao iskon, ili kao seme (sperma) iz koje se kosmos postepeno rađa, da bi se rašćenjem formirao u kompletan poredak.“. [3] Tales je govorio da je bog svetski um i da je sve živo i puno božanstava „Tales, naime, Milećanin, koji je prvi istražio takve pojave, rekao je da je voda počelo stvari, a božanstvo da je onaj um koji sve stvara iz vode.“. [4] Postoji shvatanje da su meteorološka razmatranja uticala na Talesa da usvoji shvatanje vode kao arhea. Voda poprima najviše različtitih oblika i agregatnih stanja (poznata nam je u čvrstom, tečnom i gasovitom agregatnom stanju). „Fenomen isparavanja prirodno sugeriše da vatru nebeskih tela održava vlažnost koja se crpi iz mora. Voda ponovo pada kao kiša, i na kraju, tako su mislili rani kosmolozi, vraća se u zemlju. Najzad, oni su mislili da se zemlja opet pretvara u vodu, ideja izvedena iz posmatranja rose, noćne magle i podzemnih izvora…“. [5] Niče je smatrao Talesovo učenje pre svega metafizičkim konceptom, nego određenim naučnim dostignućem: „Tales je prevazilazio ono naučno. U prezentaciji tog koncepta o jedinstvu posredstvom hipoteze o vodi on je nizak nivo fizičkih uvida svog vremena ne samo prevladao, već i u najvećoj meri nadmašio. Potrebita i nesređena pomatranjem empirijske prirode, koju je Tales usmerio na pojavu i preobražaje vode ili tačnije vlage, barem bi dopustila ili čak sugerisala jedno takvo nesagledivo uopštavanje. Ono što ga je nagnalo na tu generalizaciju bila je metafizička dogma koja svoje poreklo ima u mističnoj intuiciji i koju skupa sa stalno obnavljanim pokušajima da se ona bolje izrazi srećemo u svi filozofijama dakle, ono što ga je nagnalo bio je stav: „Sve je jedno.“. Tako je Tales video jedinstvo bivstvujućeg, a kad je poželeo da se izrazi, govorio je o vodi!“. [6] Bez obzira na ovakav stav Tales je nesumnjivo kako prvi filozof, tako i prvi naučnik. Prvi koji je shvatio pojam o jedinstvu u razlici i držeći se ideje o jedinstvu pokušao da objasni očevidnu raznovrsnost mnoštva.

Neizbežno je, u razmatranju načela arhe, uzeti u obzir i Hegelova zapažanja o toj temi. Hegel tvrdi da je potrebna „velika smelost duha“ da se obilje života prirodnog sveta redukuje na jednu supstanciju. Izraziti misao da supstancija kao takva niti postaje niti propada jeste smelo. Dakle, po Hegelu, u pitanju je revolucionarni obrt u dotadašnjem poimanju sveta. „Talesov stav da je voda ono što je apsolutno ili, kao što su stari govorili da je prinip, jeste filozofski, filozofija počinje sa njim, jer se sa njim dolazi do svesti o tome da Jedno jeste suština, ono što je istinito, jedino što je po sebi i za sebe. Ovde nastaje izvesno odvajanje od onoga što se nalazi u našem čulnom opažanju, od tog neposrednog bića, izvesno odstupanje od njega. Grci su smatrali Sunce, planine, reke itd. za samostalne sile, obožavali su ih kao bogove, svojom fantazijom su ih uzdigli na stupanj bića koja deluju, koja se kreću, imaju svest i volju. To proizvodi u nama predstavu o čistom tvorenju fantazije, o beskonačnom, opštem oživotvorenju, šarolika, homerovska fantazija, njime je poništeno ovo padanje beskonačnog mnoštva principa jednih izvan drugih, celokupna ta predstava po kojoj jedan naročiti predmet jeste nešto za sebe postojeće i istinito, jedna za sebe bitišuća samostalna sila i sila nad drugima, i njime je utvrđeno da postoji samo jedno opšte, opšte po sebi i za sebe postojeće, jednostavno shvatanje, lišeno fantazija, tj. mišljenje da samo Jedno jeste. Ovo opšte stoji neposredno u odnosu prema posebnome, prema pojavi, prema egzistenciji sveta.“. [7]

Načelo arhe kod Anaksimandra

Najpre, kao što smo već pomenuli, smatra se da je Anaksimandar prvi upotrebio reč arhe da bi označio počelo kao takvo. Anaksimandar je odredio arhe kao apeiron (ἂπειρον), u direktnom prevodu nešto što je beskonačno, bezgranično. Aperion je sastavljen iz dve reči a-alfa, koje označava negaciju, i peras (περαϛ) ono što označava granicu, dakle ono što nema granice. Ovaj termin (aperion) se ranije koristio za nešto veoma veliko, npr. kod Homera aperion je označavao more. Aperion je materijalni princip, ali nije jedan od poznatih elemenata, materijalno neodrediv i neodređen, ali i dalje materija. Iz te neodređenosti svet se formira na taj način što ta neodređenost postepeno prelazi u određenost. Iz tog haotičnog materijala postepeno se oformljuju stvari i kosmos. Apeiron kao načelo ne odnosi se samo na kosmos u celini, nego važi za svaku stvar pojedinačno. Predmeti oko nas su ograničeni. Propadanje bilo koje od tih pojedinačnih stvari znači povratak u “ neodređenost“. Ovaj princip se može primeniti i na ljudski život. Mi nastajemo iz neke „ neodređenosti“, iz nečega što je rasuta bezoblična masa, a onda se postepeno formiramo i dobijamo neku određenost. Ovaj princip je sveobuhvatan, obuhvata sve i nalazi se u svemu, vremenski neograničen, božanski. O njemu se govori kao o prstenu, nešto što nema vidljivu granicu, nema početak i kraj, neodredivo je i nepodeljeno po sebi. Kao što vidimo, za razliku od arhea (voda) kod Talesa, kod Anaksimandara arhe je beskonačan i neograničen i nije sveden na jedan element. Aperion omogućava večno nastajanje i propadanje, sveobuhvata i svim upravlja. Pokreće sve procese i nije mu potreban nikakav pokretač niti uzrok.

„Anaksimandar je rekao da je aperion počelo bića i iz čega bića nastaju u to isto i propadaju po nužnosti. Jer ono po redu vremena plaćaju kaznu i odštetu jedna drugima zbog nepravde.“. [8] Aperion je opaziv u vremenu, oličava se u smeni dana i noći, godišnjih doba. U sebi sadrži suprotnost ali ne istovremeno, već po redu vremena. Suprotnosti o kojima govori Anaksimandar stalno su u ratu, to je način njihove egzistencije. Borba suprotnosti, kod Anaksimandara, je označena kao nepravična, gde jedna strana postaje predominantna u odnosu na drugu stranu (toplota leti, hladnoća zimi). Ravnoteža se uspostavlja kada ove suprotnosti budu sjedinjene. Iz ovoga se vidi da „vladanje“ jedne suprotnosti se može posmatrati kao nepravda koju treba ispaštati propašću. Sve što je jednom postalo,takođe propada. „Besmrtnost i večnost prabića ne leži u beskonačnosti i neiscrpljivosti, kao što obično pretpostavljaju tumači Anaksimandara, već i u tome što je ona bez kvaliteta koji vodi u propast, iz tog razloga prabića nose svoje ime „ neodređeno“. Iz tog sveta nepravde, drzovitog odpadništva od prajedinstva stvari Anaksimandar je pobegao u metafizički zamak i sada, naginjući se iz njega, unaokolo luta pogledom, da bi najzad, posle zamišljenog ćutanja, svim bićima uputio pitanje: „Čega je vredna vaša egzistencija? A ako nije ničeg vredna, zašto postojite? Svojom krivicom, vidim, vi boravite u toj egzistenciji. Vi ćete morati da za nju ispaštate smrću. Pogledajte kako vaša zemlja vene, mora se smanjuju i isušuju, morska školjka na brdu pokazaće vam u kojoj meri se ona isušila, upravo sada vatra razara vaš svet koji će da nestane u pari i dimu. Ali uvek će se takav svet prolaznosti iznova podizati. Ko će biti kadar da vas izbavi od prokletstva postojanja?“. [9] Ova poetsko-filozofska interpretacija Ničea, u suštini najegzaktnija, određuje suštinu pravde, odnosno nepravde kod Anaksimandara. Pitanje kojim se završava ovaj citat je samo retoričko, odgovor se sam po sebi nameće i vrlo je jasan. Od nepravde, ili prokletstva kako to Niče kaže, takvog postojanja nema izbavljenja jer je ta nepravda imanentna samoegzistenciji aperiona kao takvog.

Načelo arhe kod Anaksimna

Kod Anaksimena arhe je označeno kao neograničeni, protežući vazduh (ἀἠρ). Za razliku od Anaksimandara, kod koga je osnova neodređena, kod Anaksimena ta osnova je određena kao priroda vazduha. Iz aera stvari se rađaju, rađale su se i rađaće se. Isto tako rađaju se i božanske stvari. „Anaksimen, Euristratov (sin), Milećanin, izjavljuje da je zrak počelo bića. Jer iz njega sve nastaje i u njega se opet razlaže. ‘Kao što je naša duša’, tvrdi, ‘zrak i drži nas skupa,tako i dah (pneuma) i zrak obuhvaćaju celi kosmos’. A zrak i pneuma su upotrebljeni sinonimno.“. [10] Kao što nas naša duša, koja je vazduh, održava, tako i dah i vazduh ceo kosmos okružuju. Anaksimen je prvi došao do vizije čoveka kao mikrokosmosa. Čovek je svet u malom i kao takav je sličan makrokosmosu, velikom svetskom poretku. Vazduh je materija koja je oduvek u kretanju. Tako se objašnjava razređivanje i zgušnjavanje. Uvođenje u teoriju razređivanja i zgušnjavanja predstavlja značajan napredak: „Miletska kosmogonija na taj način prvi put postaje konzistentna, pošto je teorija koja sve objačnjava kao oblik jedne jedine supetancije primorana da sve razlike smatra kvantitativnim. Jedinstvo prvobitne supstancije može da se spase jedino ako se kaže da se sve raznovrsnosti mogu pripisati njenom većem ili manjem prisustvu u datom prostoru.“. [11] Vazduh nije neodređen nego određen. On kvalitativno postoji iako menja oblike (agregatna stanja), on se procesom zgušnjavanja kvantitativno menja što je povezano sa njegovim kretanjem. Mirovanjem ili sporijim kretanjem aer se zgušnjava, a bržim kretanjem se brže razređuje. Najbrže kretanje je vatra, pa vetar, pa oblak, pa kiša, pa zemlja, pa kamen i sve ostalo od toga. Nama se pojavljuje nešto kao toplo i hladno, a u stvari arhe se kreće brže i sporije. Svojstva samog aera, kao takvog, možemo odrediti kao primarne kvalitete, dok druga zajednička svojstva materije koja se ispoljavaju u promenama (toplo, hladno) možemo odrediti kao sekundarne kvalitete. Kod Anaksimena se aperion, tj. beskonačno, tretira kao atribut osnovne supstance, a ne kao same supstance. Kao što smo već rekli, vazduh je beskonačan u kvantitativnom smislu. On nije neodređen ili neograničen u kvalitativnom smislu. Profesor Pavlović tvrdi da je u filozofskij terminologiji Anaksimen učinio korak napred. Anaksimen, je za razliku od Anaksimandara, razlikovao samu supstanciju i njene atribute, kao što je razlikovao kvalitet od kvantiteta. Može se postaviti pitanje zašto arhe ne bi bio voda, kao kod Talesa, a ne vazduh. Smatra se da je Anaksimen uzeo kao počelo vazduh zato što je više u kretanju od svih drugih načela. Hegel smatra da vazduh ima i veću bezformnost i da je to njegova prednost: „U isto vreme vazduh ima to preimućstvo što poseduje tu veću bezformnost. Vazduh je u manjoj meri telo nego voda, mi ga ne vidimo, tek osećamo njegovo kretanje.“ [12]

Anaksimenova kosmogonija može izgledati kao da je sve objašnjavala stepenom gustine materije. Anaksimenov aer može da se shvati kao gas, te da je osnovna kosmička supstanca bila gasovita, i da su sve stvari različitog stepena gustine tog gasa. Samim tim može izgledati da je Anaksimen razvio jednu materijalističku doktrinu. Međutim, Anaksimen je razvio jednu spiritualističku doktrinu. Kod njega je materija kao osnova svega shvaćena kao aer, kao ono što oživljava, kao ono što postiže kosmičko vrenje. Aer je „živi duh, koji izaziva sopstveno preobražavanje, i procesom tog vlastitog preobražavanja formira svet (kosmos).“ [13] Dakle, aer je tu jedan životni princip koji sve oformljuje i sam sebe pokreće.

Načelo arhe kod Heraklita

Kod Heraklita osnovna supstancija, kao nešto jedinstveno što se nalazi u svim stvarima je večna, živa vatra. „Ovaj kosmos (red svjeta), isti za sve, nije učinio nijedan od bogova niti od ljudi, nego bejaše uvjek i jest i bit će vječno živa vatra, koja se po mjerama (periodički) pali i po mjerama gasi.“ [14] Heraklit ima u vidu jedan pulsirajući ciklus u kojem sve nastaje i propada, a u osnovi je „ večno živa vatra“. „Ni u jednog helenskog pisca nećemo naći glorifikaciju revolucije, niti ikakvu ideju o progresivnom kretanju ili o istoriji koja ima svoju nultu tačku i svoju završnu tačku. Naprotiv, kod helenskih pisaca naći ćemo nešto što se smatra sasvim prirodnim ili normalnim, a to je da bivanje uvek mora da zatvori neki krug i onda da počne iznova. U antičkom svetu imamo jednu viziju ponovnog rađanja, ili večnog vraćanja istog, kako bi to Niče rekao, a u modernom imamo jednu viziju progresa koju, doduše, nije stvorio sam moderni svet, nego ju je po svoj prilici nasledio od jevrejsko-hrišćanskih vizija o nultoj tački i završnoj tački istorije.“ [15] Vatra je ovde predstavljena kao, sa jedne strane, kreatorska sila, a sa druge strane kao destruktivna sila. Ona rađa svet, a u isto vreme ga uništava. Ovde nema kao kod Anaksimandra one „nepravičnosti“, već je „rat otac svemu“. Ta borba suprotnosti (vatra kao destruktivna i u isto vreme kreatorska sila) je ono što održava svet, ona je u skladu sa poretkom i samim tim je pravedna. Vatra prožima sve i sve obuhvata, u sebi sadrži jedinstvo suprotnosti. Jedna od odlika vatre je da je ona stalno u pokretu, stalno se kreće. Stalno kretanje je jedna od glavnih osobina Heraklitovog arhea i najbolje se izražava izrekom koja inače nije Heraklitova originalna izreka, ali verno prikazuje suštinu njegovog učenja i ona glasi „παντα ρει“ (sve teče, sve se menja). Heraklit to lepo izražava jednim svojim fragmentom „Ne može se ući dva puta u istu reku. Jer ti stalno nove vode protiču.“ [16] Naravno ova vatra izražava Heraklitov logos, jedinstvo suprotnosti, koje kod njega predstavlja pravdu, odnosno poredak postojanja.

Rani grčki filozofi su težili da razumeju i shvate samu prirodu koja ih je okruživala, da u njoj pronađu opšti princip kako bi bolje spoznali sam poredak prirode. Oni su se trudili da razumeju sam jezik prirode (logos) i da ga „prevedu“ na običan ljudski govor. Na taj način su dobijali jedno koherentno učenje o samom svetu koji ih okružuje i čiji su oni deo. Jonski filozofi su bili duboko impresionirani promenom, rađanjem, propadanjem kao očevidnim i neizbežnim činjenicama univerzuma. Koplston kaže da su se Jonjani razlikovali prema tome kako su određivali sam arhe, ali im je zajedničko to što su ga smatrali materijalnim. Međutim, oni su smatrali da se u samoj materiji nalazi određena životnost, pa ih zbog toga ne možemo smatrati materijalistima u današnjem smislu reči. Ovi filozofi su ono čulno uzdigli do pojma, i tako su dobili jedno pojmovno, apstraktno mišljenje, što se smatra jednom vrstom intelektualne revolucije u istoriji ljudskog mišljenja.

[1] Hall, Ancient History of the Near east стр. 79 .

[2] Arist. Met. 983б 19

[3] B. Pavlović, Presokratska misao, str. 54

[4] DK 11A23

[5] Dž. Barnet, Rana Grčka filozofija, str. 65

[6] F. Niče, Spisi o grčkoj književnosti i filozofiji, str. 206

[7] Hegel, Istorija filozofije, str. 149

[8] DK 12B1

[9] F. Niče, Spisi o grčkoj književnosti i filozofiji, str. 210-211

[10] DK 13B2

[11] Dž. Barnet, Rana Grčka filozofija, str. 94

[12] Hegel, Istorija filozofije, str.157

[13] B. Pavlović, Presokratska misao, str.73

[14] DK 22B30

[15] B. Pavlović, Presokratska misao, str. 138

[16] Dž. Barnet, Rana Grčka filozofija, str 168

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *