Branko Radaković, reditelj filma “Limunovo drvo”

Branko Radaković je najpoznatiji kao reditelj i scenarista filma Limunovo drvo, ali pored toga on se bavi i muzikom, slikarstvom i poezijom. Još u tinejdžerskim danima je počeo da istražuje i pronalazi načine da iskaže sebe kroz umetnost. Njegova rediteljska karijera počinje 2006. godine i do sada je snimio preko trideset filmova  od kojih su neki učestvovali i bili nagrađivani na festivalima kako u Srbiji tako i u svetu. Razgovarali smo sa njim o njegovim počecima, planovima za budućnost i šta je to što ga je inspirisalo kroz njegovo stvaralaštvo...

Još u osnovnoj školi sa prijateljima si osnovao bend ''Argus'', a od 2000. godine izdali ste četiri studijska albuma. Možeš li da nam opišeš taj period svog života i stvaralaštva?

Sam taj početak je bio najbezbrižniji i najiskreniji. Imali smo vernu publiku i stalne probe i svirke. Bilo je puno pozitivne energije koju smo delili međusobno. Bilo je logično da razmišljam da će i kasnije sve to ići po redu, onako kako dolikuje uspešnom tinejdžerskom bendu. Međutim kako je vreme prolazilo počeo sam da shvatam da će se zapravo sve odvijati suprotno od zamišljenog. Dolazilo je do sve većih problema na koje nisam mogao da utičem. Ti problemi se odnose ponajpre na česte promene članova i moje nezadovoljstvo sa producentima u studiju. Iz današnje vizure jasno mi je da je moglo sve jednostavnije. Ipak, ostao je određeni broj snimaka koji mogu da daju bar delimičnu sliku o tome.

I danas komponuješ muziku i pišeš tekstove. Gde si nalazio inspiraciju tokom tinejdžerskih dana u grupi ''Argus'', a šta je to što te danas inspiriše?

Kada govorimo o tekstovima mogu reći da sam kao tinejdžer nalazio inspiraciju pre svega, u problemima koji su me tada okruživali. Ta priča se i danas nije promenila. Jedina je razlika u tome što su problemi na koje nailazim ostali gotovo isti, a prošlo je dosta godina. Danas se trudim i da sve tekstove načinim što melodičnijim kako bi izbegao hermetičnost, ali i da sa druge strane ne odustanem od svog osnovnog načela, a to je da se nikada ne ulagujem publici.  Izgleda da sam se zapravo ponovo vratio autorskoj muzici i da bih u potpunosti završio ono što nisam mogao u bendu ''Argus''.

Od 2006. godine svoju kreativnost usmeravaš više ka sedmoj umetnosti. Otkud iskorak u tom pravcu?

Zbog medijske izolovanosti koja se desila sa grupom od 2003. godine, a i pošto sam se zasitio i likovnog rada koji je kao i rok muzika bio takođe prisutan kod mene od detinjstva, nekako se spontano namestilo da sam počeo da se interesujem ozbiljnije za film. Nisam se usuđivao odmah da ga snimam, ali sam te 2006. godine počeo da istražujem puteve kojima bih mogao da se krećem kao stvaraoc. Izgledalo mi je kao da je sve rečeno na polju muzike, likovne umetnosti i poezije. Tražio sam nove forme izražavanja i počeo da stvaram neku vrstu konceptualnih radova u kome je bila uključena i fotografija, a ubrzo i video art. Potom sam spontano u jednom danu te 2006. godine snimio kratki film ''Putokaz za život koji ne postoji'' koji je kasnije prikazivan godinama na mnogim festivalima i kod nas i po svetu. Od tog dana nisam prestao da radim na filmu i napravio sam impozantnu cifru ostvarenja od kojih su mnoga priznata ili preko nagrada ili preko učešća na filmskim festivalima. Dakle, u tu avanturu sam se uključio sasvim slučajno i bez plana, a ispostavilo se da je ta avantura veoma uspešna i da dugo traje. Zato često volim da kažem da je film pronašao mene.

Kako doživljavaš filmsku umetnost i šta ona za tebe predstavlja?

Ona je spoj svih umetnosti i jedina umetnost koja još uvek nije sve rekla.

Šta bi izdvojio kao svoj najveći uspeh u rediteljskoj karijeri, s obzirom da su tvoji filmovi prikazivani na festivalima kako po Srbiji tako i u svetu?

Uspeh je to što sam izdržao toliko da radim potpuno oslobođen presije od bilo koje institucije ili organizacije i sve što sam radio, radio sam tačno onako kako sam hteo. Nisam bio bukvalno deo nijednog sistema, a establišment me je priznavao. To je gotovo nemoguća misija na celoj ovoj planeti, a ja sam u tome uspeo. Zvuči egoistično, ali to su i činjenice. Nagrade i priznanja samo su potvrda da sam u pravu u ovim mojim izjavama.

Jednom prilikom si izjavio da te je Beograd ''potpuno prihvatio'' tek nakon učestvovanja na festivalu u Sao Paulu 2012. godine i nagrade u Edinburgu 2013. godine. Da li ti je i koliko uopšte bitno mišljenje kritičara?

Relativno je koliko me je potpuno prihvatio. Ta moja izjava odnosila se prevashodno na te već pomenute tzv. najače institucije kojima sam najzanimljiviji onda kada mi filmove uvaže u svetu. Isti ti filmovi, da su ostali samo na ovim prostorima, ne bi ih ni primetili. Ipak, od 2012. godine definitivno su počeli malo ozbiljnije da me tretiraju.

Što se tiče kritike, ona kod nas u pravom smislu tog termina ne postoji, a i u svetu je to uglavnom plaćena stvar, tako da sam i na tom planu veoma zadovoljan. Nikada nikoga nisam molio za bilo šta, a stalno se neka buka oko mene stvarala. Sa druge strane, voleo bih da postoje kritičari kao što su postojali u vreme socijalizma na ovim prostorima i kada se u medijima ozbiljno diskutovalo o svakom delu pojedinačno. I tada je postojala ideologija, ali ipak, u globalu je bilo pravičnih teoretičara. Danas, uglavnom imamo samo one koji ekstremno hvale ili ekstremno negoduju određeno delo. I u jednom i drugom slučaju, meni sada, posle toliko iskustava, ne mogu nijedni ništa. Ja znam dobro gde se nalazim, tako da mi ni pozitivna ni negativna kritika nimalo ne znače. Mogu imati eventualno prijatan osećaj kada neko pohvali moj rad, ali samo ja znam kroz šta prolazim u toku rada. Na kraju krajeva, vreme pokaže koliko je neko delo zaista vredno. Inače, godinama unazad imam jako kvalitetnu internu konverzaciju sa našim filmskim veteranima, tako da me to ispuni kada je potrebno.

Film koji je kod nas izazvao najveću pažnju je muzički dokumentarac ''Limunovo drvo''. Možeš li nam reći nešto više o njemu?

Film pre svega, govori o prolaznosti, prošlosti i sadašnjosti kao i mnogi moji filmovi. Iako nijedna epoha nije idealna, kada se dobro istraži vreme sa kraja sedamdesetih godina prošloga veka, jasno je da je bilo daleko bolje tada nego sada. To su samo neki od konteksta. Tek nakon toga taj film možemo svrstati u muzički dokumentarac, a to je priča o bendu koji je funkcionisao u to doba i o kome niko nije želeo da se ozbiljnije pozabavi. Poražavajuća je istina što i nakon toliko prikazivanja i tzv. poznavaoci dela Milana Mladenovića nisu naučili lekciju o tom periodu i uporno greše i u osnovnim informacijama, iako su im one prezentovane u tom dokumentarcu. Inače, taj film je najviše pažnje privukao u celoj regiji čim sam počeo da ga snimam krajem 2013. godine zbog toga što su mediji skloni da mistifikuju Milana Mladenovića. Iako sam imao odličan broj zanimljivih ličnosti u filmu i bio svestan da će interesovanje biti veliko, gledao sam da napravim pre svega, kvalitetan film koji će izbeći zamku glorifikacije Milana Mladenovića i cele te epohe, kao i epohe posle toga. To nije bilo lako, ali ispostavilo se da sam i u tome uspeo. Film je i dalje aktuelan, a dobio je i tri nagrade na tri različita filmska festivala, od kojih je jedna za dramaturgiju, što dokazuje da sam ozbiljno radio na njemu kao umetničkom delu, a ne kao estradnom proizvodu, klasičnom dokumentarcu ili delu koje će voleti samo ljubitelji Milana Mladenovića.

Koliko je bilo teško doći do ličnosti koje učestvuju u filmu i da li su se svi rado odazvali tvom pozivu?

Nakon svega urađenog, izgleda lako. I bilo je tako, manje ili više, sa većinom. Ipak, pošto volim izazove, hteo sam da dođem i do onih do kojih se malo teže dolazi, u čemu sam i uspeo. Svako od njih pokazao je i više nego dobru volju za snimanje i što je najvažnije većini se film dopao. Do sada nisam video da je neko zaista nezadovoljan sa dokumentarcem. Ako ima takvih, voleo bih da to javnu kažu.

Koliko je po tvom mišljenju važan Milan Mladenović kao umetnik?

Milan Mladenović je definitivno originalna pojava u regiji i u domenu rok muzike svakako jedan od najvažnijih. Ipak, lično ga doživljavam kao osobu koja je konstantno radila na sebi i prevashodno zbog toga ostavila dela koja će trajati večno.

Pre dve godine vratio si se svojoj prvoj ljubavi, muzici. Ovoga puta kao solista i do sada si objavio tri singla i najavio novi album. Šta možemo očekivati na tom albumu?

Zapravo od kraja 2015. godine do kraja 2016. godine objavio sam ukupno pet pesama do sada. U pitanju su dva maksi singla i jedan singl, a ono što sa sigurnoću mogu da tvrdim je da na albumu možete očekivati autentičnost. Dakle, ne mogu govoriti o tome koliko je to kvalitetno, jer je to nezahvalno, ali svakako se trudim da dosadašnja iskustva spojim u jednu celinu što je moguće bolje. Sigurno je i to da produkcijski neće možda zadovoljavati svačije uši, ali to mi uostalom nikada nije ni bio cilj, pa neće ni sada.

Rekao si da te zanima ono što je nepravedno zapostavljeno u društvu. Kod nas postoji još dosta nepravedno zaboravljenih bendova. Da li ti je u planu još neki dokumentarac i o kome bi on mogao da bude?

Planova ima puno i s vremena na vreme mi se vrzmalo po glavi da uradim u neko dogledno vreme još neki takav dokumentarac. Nakon velikog uspeha sa ''Limunovim drvetom'' bio sam u ozbiljnom problemu šta dalje i video sam da me mnogi prepoznaju i pitaju da li planiram još neki muzički dokumentarac, jer po njima to mi navodno najbolje ide. Inače, pre ''Limunovog drveta'' uradio sam i muzički dokumentarac ''Bilo jednom u Paraćinu'' koji mi je ujedno bio i prvi dugometražni film. Uradio sam ga upravo zbog nepravednog zapostavljenih bendova. U međuvremenu, napravio sam i neke druge filmove koji nisu imali veze sa muzičkim dokumentarcima, ali imali su veze sa ukazivanjem poblema u društvu i uopšte problemima u tom nekom socijalnom smislu. Mislim da sam zapravo okrenut prevashodno buntu sa razlogom nego muzičkim dokumentarcima. ''Limunovo drvo'' se sudbinski tu namestilo i u kompletu napravilo bum jer se mnogo stvari nakupilo vezano za mit o EKV-u zajedno i sa mojom ličnošću i delom. Shvatio sam da sam sve to ja i da je to stalno oslikavanje mog autoportreta. Tako je sa svim autorima koji iskreno pristupaju poslu.

Inače, početkom januara ove godine završio sam sa snimanjem mog novog dokumentarca koji se zove ''Marketing'' i koga sam ozbiljnije počeo da radim u leto prošle godine. Ipak, još uvek nije ušao u postprodukciju, jer sam u međuvremenu bio rastrzan na mnogo strana. Između ostalog, na jesen prošle godine glumio sam glavnu ulogu u kratkom igranom filmu ''Laka lova'' Zlatka Miloševa. Sa njim radim zajedno i na scenariju koji sam nazvao ''Osvit snova'' i koji će on takođe režirati, a ja ponovo imati glavnu rolu. Taj film bi trebao biti dugometražni i snimanje treba krenuti krajem jula ove godine. Inače, ''Laka lova'' će veoma brzo definitivno izaći iz postprodukcije, a ja sam ove godine uradio i spot za pesmu ''Slobodni'' Metessija i ''Zvijezda'' koji je premijerno prikazan na TV RTL 2. Sa Renatom Metessijem radim i na autorskom singlu koji se zove ''Svet se pokreće'' i koji uskoro takođe treba da se pojavi. Puno stvari odjednom dovode do toga da neke stvari odložim da ne bi došlo do određene površnosti kod nekog dela u toj mojoj hiperprodukciji. No, izboriću se sa tim, jer tako već jako dugo funkcionišem. Ipak, ovog puta bilo je i jako puno putovanja zbog promocije filma ''Limunovo drvo'', što mi je dodatno oduzelo energiju da neke stvari završavam brzo kao ranije. Moram se pohvaliti i da me često zovu da učestvujem u nekim projektima, a nemam srca da odbijem, tako da i to usporava moju nekadašnju energiju da se u potpunosti posvetim samo svojim delima. Dakle, ima puno dobro započetih stvari koje će uskoro biti izenete na sud javnosti. Kao što sam već rekao, čeka me i postprodukcija mog najnovijeg dokumentarca ''Marketing'' i planiram da ga zajedno sa svojim solo albumom koga ću nazvati ''Pakovanje'' premijerno predstavim na izložbi koju bi nazvao ''Kondom''. To na prvu loptu zvuči sirovo, ali unutar toga postoje ogromne globalne poruke koje su potpuno suprotne sa sirovošću u naslovima. Koliko će to sve zajedno biti izvodljivo da se na taj način predstavi, neće zavisti od mene. Ja, kao što sam već i rekao, imam ideje koje u potpunosti znam da realizujem do kraja tačno onako kako hoću, ali kada smo kod prezentacije u javnosti, ovde na našim prostorima teško je sve izvesti kada su u pitanju takvi ambiciozni projekti, pošto, između ostalog, tzv. institucije strahuju i od neformalnih koncepcija.

Kako ti danas izgleda domaća rokenrol scena? Ima li neki bend koji bi izdvojio?

Nikada veći broj bendova, nikada manji broj najmoćnijih medija koji bi se njima pozabavio i nikada manje iskonskog bunta i autentičnog zvuka. Sa druge strane imamo i bendove koji ne mogu da dođu do medija niti do svirki, a mislim da baš među njima ima autentičnosti. Nažalost, ona je danas nepodobna. Dakle, sve ono što je potrebno ne postoji da bi scena bila ozbiljna i vidljiva. Zbog toga ne bih izdvojio nikoga, iako s' vremena na vreme naiđem na poneku solidnu pesmu, a onda ubrzo shvatim i da se uzori jasno naslućuju u tom zvuku. Ti bendovi su tehnički dobro potkovani, prave i tehnički savršene spotove, ali i pogube se u tom dostizanju ''savršenstva'' moderne tehnologije, te se i sama srž rok muzike potire. Kada na to dodam i da su i ti tzv. najpopularniji bendovi postali to radi interesa određenih grupa, jasno mi je da je to sve jedna sitna estradna prevara.

Kao reditelj, imaš li nekog uzora?

U ovim godinama nemam više uzora, ali na početku sam imao. To su bili pre svega, Stenli Kjubrik, Dejvid Linč i Roman Polanski. Mogu reći da i danas njihove filmove gledam po ko zna koji put sa velikim uživanjem i divljenjem, a spisak svih reditelja koje volim bio bi predugačak za intervju, tako da je bolje da se zadržim na pomenuta tri imena koja su za mene i dalje ubedljivo najveća.

Da li imaš omiljenog pisca ili knjigu koja je na neki način uticala na tebe?

Verovatno je ''Stranac'' Albera Kamija imao neku presudnu ulogu u mojim tinejdžerskim danima, ali tada sam dosta čitao i Gi de Mopasana i pesnike, koji su takođe poprilično uticali na mene. Neki od najvažnijih za mene su Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Sergej Jesenjin i Tin Ujević. Kasnije, dok sam se razvijao čitao sam najviše litereatru koja je bila vezana za istoriju umetnosti, a nešto kasnije i za film. Uživao sam da čitam recimo sve što je napisao naš čuveni reditelj i pisac Živojin Pavlović, ali i uopšte knjige o rediteljima i tekstove o filmovima. Prosto sam to upijao, kao što sam upijao i tekstove o rok muzici, kada se o tome ozbiljno pisalo. Sve nabrojano, takođe je imalo uticaja na moj stvaralački razvitak.

Došli smo do poslednjeg pitanja. S obzirom da si nastavnik likovne umetnosti, na izvorištu si novih ideja i tokova. Šta možemo da očekujemo od generacija koje nam dolaze? Šta vidiš kao njihovu prednost, a šta kao manu?

Prezasićenost bespotrebnim informacijama je sveprisutna i tako se i kod dece razvija svest na pogrešnim osnovama. Ako budu razmišljali svojim glavama i gradili svoje sopstvene stavove, biće na dobrom putu da stvore jedan bolji i pravedniji svet koji sada ne postoji.

 

Milica

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *