Gradac – Džim Morison

Let's swim to the moon, uh huh 
Let's climb through the tide 
Penetrate the evenin' that the 
City sleeps to hide 
Let's swim out tonight, love 
It's our turn to try 
Parked beside the ocean 
On our moonlight drive 

Let's swim to the moon, uh huh 
Let's climb through the tide 
Surrender to the waiting worlds 
That lap against our side 

Nothin' left open 
And no time to decide 
We've stepped into a river 
On our moonlight drive 

Let's swim to the moon 
Let's climb through the tide 
You reach your hand to hold me 
But I can't be your guide 

Easy, I love you 
As I watch you glide 
Falling through wet forests 
On our moonlight drive, baby 
Moonlight drive 

Come on, baby, gonna take a little ride 
Down, down by the ocean side 
Gonna get real close 
Get real tight 
Baby gonna drown tonight 
Goin' down, down, down

Džim Morison je jedna od najuticajnijih ličnosti dvadesetog veka u okviru rokenrol kulture. Pored sjajnog glasa, performansa na sceni Džim Morison je bio umetnička duša, pesnik pre svega. Broj časopisa Gradac koje je posvećen njemu donosi nam svedočanstvo o jednom večitom dečaku čiji je najveći san bio da bude pesnik, a priznanje je došlo za njega prekasno.

Časopis Gradac je jedan od retkih časopisa sa ovih prostora  koji se na jedan profesionalan i ozbiljan način bavi značajnim fenomenima, znamenitim ličnostima iz kulture, nauke, svima koji su na neki način obeležili i zadužili ovaj svet. Ozbiljan pristup koji krasi urednika i saradnike ovog časopisa pri izboru i obradi raznih tema govori nam dovoljno o ozbiljnom pristupu i talentu koji je Morison imao za poeziju. Sami tim ovaj broj ne bi trebao da prođe nezapaženo u krugovima ljubitelja poezije, a i samog lika i dela Džima Morisona.

Džim Morison, 14. Sept. 1968; Frankfurt, Nemačka. (Foto: Michael Ochs Arhiva/Getty Images)

Morison se u Americi šezdesetih godina pojavio kao bum, kao prikaz davno izgubljenih i zaboravljenih bogova. To božansko u njemu i njegovom izgledu dovelo je do toga da je Morison postao Dionis rokenrola. Dionis bog vina, uživanja, života se otelotvorio u mladom umetniku, koji je zapalio svojom energijom, svojim duhom mnogobrojnu publiku grupe The Doors. Kao i Menade, sledbenici boga Dionisa u Staroj Grčkoj, Morison je imao svoje sledbenike koje je hipnotički poveo na putovanje u plavom autobusu. To putovanje odvodi na drugu stranu, otvaranjem uma traže se vrata prercepcije.

„Kada bi se vrata percepcije otvorila sve bi se pred čovekom ukazalo onako kako zaista jeste - beskonačno“ (Vilijam Blejk).

Morison je ta vrata tražio tokom čitavog svog života, besomučno je pokušavao da ako treba ide i glavom kroz zid, da postane kralj guštera, da ode na drugu stranu, sa one strane sveta. Mnogi bi rekli da je na svom putovanju potpisao pakt sa đavolom, međutim čini se da sloboda njegovog duha, energija koja je pretila da eksplodira nije dopuštala da mirno živi u ograničenjima ovog sveta. Morison je morao stalno da se oslobađa svega, svih ograničenja da bi opstao. Tako se razvio u šamana, buntovnika, boga seksa. Razvio se u osobu punu protivrečnosti, u nekoga ko živi na ivici između života i smrti. Hod po žici, koketiranje sa smrću, sa Erosom i Tanatosom je dovelo do toga da je još kao mlad tragično završio svoj život. Ostavivši iza sebe sve što je uradio u Dorsima, jer je nekako shvatio da je tu uradio sve što se moglo uraditi, odlučio je da ode u Pariz, grad svih izgubljenih umetnika i da tamo nastavi svoj život pesnika. Anonimnost koju je tamo dobio kao pesnik prijala mu je i došlo je njegovo vreme za dokazivanje talenta koji je goreo u njemu od samog početka. Kao što sam već rekla priznanje je došlo kasno, ali verujem da Morison sa neke druge strane uživa u plodovima svoga rada. Jer telo je smrtno, ali duh i dalje negde živi.

Čitao je dosta, i pored fakultetskog obrazovanja samoobrazovanje kroz književnost imalo je primat u njegovom životu. Kao učenik Vilijema Blejka koristio je njegovu filozofiju života. Sledbenik Remboa, genijalnog francuskog pesnika koji je u svojim dvadesetim godinama doneo revoluciju u poeziji. Bodler, Keruak, Niče, svi su oni bili Morisonovi učitelji. Taj uticaj velikih umetnika, filozofa, pesnika terao ga je da ide dalje i da ono što čuva u sebi podeli sa svetom. Želeo je da spoji muziku i poeziju. Međutim Amerika šezdesetih godina, zatvorena i željna zabave nije na najbolji način shvatila  da on želi da sve oslobodi svojim stihovima, a ne da bude njihov pajac. Oni koji su ga razumeli, ili se trudili da razumeju ono što priča nisu imali izbora. Morali su da pođu na putovanje, vožnju po mesečini, na put oslobođenja od svih stega.

„Nije me briga da li nas vole ili mrze sve dok ih teramo da razmišljaju“.(Džim Morison).

Sve ove teme, a i mnoge druge obrađuje časopis Gradac u svojm broju posvećenom Džimu Morisonu. Dali su srpskim čitaocima drugi pogled na svet i život Džima Morisona koji je i te kako bitan za razumevanje ovog beskompromisnog umetnika. Prevodi sjajnih tekstova, poezije, intervjui, autorski tesktovi značajnih srpskih poznavaoca rokenrol kulture čine oko dvesta strana svedočanstva o putu bez kraja. Jer kraj nikada neće doći, srešćemo se u plavom autobusu na putu ka beskonačnom.

Nisam mogla da odolim, pa sam morala da napišem u ovoj preporuci svoj dojam o Džimu Morisonu. Nadam se da će čitaoci Džabaletana uživati u čitanju časopisa koliko sam i ja.

 

Žilijen

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *