Skeptičke ili relevantne alternative

Osnovna teza ovog teksta biće ta da su skeptičke alternative i Dreckeove alternative, relevantne i irelevantne, postavljene na dve različite ravni. Pokušaću da pokažem zbog čega i na koji način skeptik i Drecke pomoću alternativa pristupaju zahtevima koji se pred nas postavljaju radi utvrđivanja znanja. Prvo će u tekstu biti izneta opšta slika skeptičkih alternativa u odnosu na to kakav zahtev one postavljaju pred znanje, a potom će to isto biti učinjeno sa stanovišta koje zastupa Drecke. Na kraju teksta biće izneti razlozi zbog kojih Drecke odbacuje skeptičke alternative, ali i pokušaj objašnjenja skeptičkih alternativa i njihovih zahteva preko Vilijamsove ideje o čistom istraživanju znanja.

Skeptičke alternative

Skeptičke alternative zahtevaju da se pronađe nešto što u opštem smislu garantuje istinistost i opravdanost verovanja pod pretpostavkom definicije znanja kao opravdanog istinitog verovanja. I starija i novija verzija skeptičkih alternativa, odn. argument o Zlom demonu i argument o mozgovima u teglama ukazuju na taj isti problem i postavljaju isti zahtev. Prvi argument zasniva se na pretpostavci mogućnosti postojanja malin genie – zlog demona. Ono što Dekart piše, pokazuje upravo da se u sumnju dovodi sve na jedan sistemski i univerzalan način: “Neću dakle pretpostaviti da postoji jedan pravi Bog, koji je najviši izvor istine, već nekakav zli duh, koji je jednako lukav i varljiv koliko i moćan, i koji je sve svoje umeće upotrebio da bi me obmanuo. Misliću da nebo, vazduh, zemlja, boje, figure, zvuci i sve spoljašnje stvari koje vidimo nisu ništa drugo do iluzije i obmane, kojima se on služi da bi iznenadio moju lakovernost.”[1] Ukoliko se ovo pretpostavi, onda se i zahteva odgovor koji bi morao biti jednako univerzalan i sistemski, odn. koji van sumnje može staviti sve što je prethodno stavljeno u sumnju. Noviji argument kaže sledeće: “Zamislimo da je neki zli naučnik podvrgao neko ljudsko biće (možete zamisliti da ste i vi u pitanju) sledećoj operaciji. Mozak te osobe (vaš mozak) uklonio je iz tela i stavio ga u posudu sa hranljivim rastvorima koji ga održavaju u životu. Nervni završetci su povezani sa moćnim kompjuterom koji prouzrukje da osoba čiji je mozak u pitanju ima iluziju da je sve potpuno normalno. Izgleda kao da ima ljudi, objekata, neba itd, međutim ta osoba (vi) doživljava jedino ono što je rezultat delovanja elektronskih impulsa, koji od kompjutera dopiru do nervnih završetaka.”[2] Dakle, ponovo dobijamo jedan opšti razlog za sumnju, a zahtev jeste taj da se pruži jednako opšti razlog protiv te sumnje. Cilj ovih argumenata ili alternativa jeste da na sistemski i univerzalan način dovedu u pitanje mogućnost znanja. S obzirom na to da oni dovode u pitanje sveukupnost znanja na jedan opšti način, one i zahtevaju da se na njih pruži odgovor koji će biti jednako opšti, odn. univerzalan i sistemski. Mi moramo otkloniti svaku sumnju u znanje koja se pojavi. Skeptik teži apsolutnom znanju. Ako postoji neka alternative koja sugeriše da može biti drugačije nego što izgleda to je već dovoljno da se onda sumnja u znanje. Mi smo u obavezi da uzmemo i tu alternativu u obzir i da je oklonimo, ako je to moguće. Samo ako eliminišemo takvu sumnju, koja se ogleda u postojećoj alternativi možemo tvrditi da imamo pravo tj. čisto znanje o nekoj stvari.

Relevantne alternative

Drecke kada priča o protivčinjeničkim alternativama, govori o dve vrste tih alternativa: relevantnim i irelevantnim. Relevantne alternative spadaju u protivčinjeničke situacije koje se nalaze u relevantnom skupu. Relevantni skup jeste “skup mogućih alrernativa koje osoba mora biti u stanju da isključi na osnovu svedočanstva.”[3] Relevantni skup jeste podskup kontrasnog skupa. Kontrasni skup je skup protivčinjeničkih situacija koje su “nužno otklonjene onime što se zna da je slučaj.”[4] U okviru kontrasnog skupa postoje elementi koji ne pripadaju relevantnom skupu, oni čine irelevantne alternative. Da bismo utvrdili znanje, prema Dreckeu nama je potrebno samo da možemo biti u stanju da poništimo mogućnost koje postavljaju relevantne alternative. Kako on navodi, skeptik bi bio neko ko izjednačava kontrasni sa relevantnim skupom u svim slučajevima. Pretpostavka skepticizma jeste da ne postoje irelevantne alternative. Skeptičke alternative, kao što su ona o Zlom demonu ili mozgovima u teglama, su prema Dreckeovom stanovištu “previše fantastične da bi imale bilo kakav uticaj na našu svakodnevnu upotrebu glagola znati.”[5] Skeptičke alternative su, dakle, jednostavno previše udaljene da bismo bili u obavezi da ih neutrališemo. Sa stanovišta skepticizma ove alternative jesu relevantne, ali sa Dreckeovog stanovišta su irelevantne i “za njih subjekt ne mora da ima opravdanje da ne postoje.”[6] Zarad ilustracije ove postavke Drecke daje primer koji ću ovde ukratko izložiti.[7]

Veliki zaljubljenik u ptice ugleda u obližnjem jezeru u Viskonsinu, pticu koja pluta. Smatra da zna da je ptica koju je ugledao, ptica čegrtuša. Međutim u njegovom mestu kruže glasine da se iz Sibira određeni broj sibirskih gnjuraca seli na Srednji zapad (gde se i nalazi pomenuto jezero). Inače, ove dve ptice se razlikuju samo po boji stomaka (čegrtuša ima beli stomak, a gnjurac crvenu šaru na stomaku). Mogu se raspoznati kada lete, ali je teško i praktički nemoguće opaziti razliku ako ptice plutaju po vodi. Dakle, imamo tezu da se određeni broj sibirskih gnjuraca seli iz Sibira na Srednji zapad koja sada može da dovede u pitanje da li sada naš ljubitelj ima znanje da je ptica koju je video u jezeru da pluta, ptica čegrtuša. Sada postoji alternativa da je u pitanju u stvari sibirski gnjurac. Da li je ovo relevantna alternativa? Da li je jedna alternativa relevantna ili nije relevantna, zavisi od toga da li se pravilno sagleda objektivna situacija. Ako zaista postoje objektivne okolnosti koje ukazuju da ptica koju je video naš posmatrač nije čegrtuša, već da je možda u pitanju sibirski gnjurac, onda takva alternativa postaje relevantna alternativa. Na primer, postoje sibirski gnjurci koji mogu da se sele na Srednji zapad. Sa druge strane, ako uopšte ne postoje sibirski gnjurci već su meštani izmislili takvu glasinu ili postoje sibirski gnjurci, ali zbog geografskih razlika ne mogu da se sele, onda takva alternativa nije relevantna. Međutim, skeptik, koji izjednačava kontrasni skup sa relevantnim, uzima u obzir i sve irelevantne alternative (irelevantne sa Dreckeovog stanovišta, one jesu relevantne sa skeptikove pozicije). Možda ipak postoje sibirski gnjurci iako stručnjaci tvrde da ne postoje, ili uprkos geografskim razlikama postoji mogućnost da te ptice ili bar pojedine, možda mogu da se dosele baš u pomenuto jezero. Dok se ne otklone i te alternative, po skeptikovom mišljenju, posmatrač nema znanje da je u pitanju ptica čegrtuša. Drugi primer bi mogao isto da nam pokaže. Petar listajući novine pročita da je određena javna ličnost umešana u neke korupciske afere. Petar zaključuje da je navedena osoba umešana u pomenute afere, na osnovu pretpostavke da su novine pouzdano sredstvo informisanja. Međutim, neki skeptik može Petru da postavi pitanje da li on zaista zna. Skeptik ističe mogućnost da novine manipulišu sa javnošću i ne pišu istinu. Samim tim i ova vest o umešanosti određenog lica u korupcijske afere može biti lažna. Postavljajući takvu alternativu, skeptik uvodi mogućnost da čitalac, tj. Petar nema pravo znanje u pogledu informacije o korupcijskoj aferi. Za skeptika je ova alternativa relevantna alternativa jer nisu otklonjenje sve sumnje u pogledu znanja određene stvari. Za Dreckea ova alternativa nije relevantna jer čitalac, tj. Petar i ne može da zna da li zaista novine iznose neistinu i manipulišu sa javnošću. To je u njegovoj situaciji neproverljivo. Jedino što on može da zna je to šta je pročitao u novinama. Dakle, da poseduje znanje o informaciji u vezi korupcije određenog lica koja je objavljena u novinama. Mogućnost da novine ne pišu istinu za njega ne predstavlja relevantnu alternativu.

Perspektiva čistog istraživača

Skeptik nastupa sa pozicije čistog istraživača. Skeptika zanima da dođe do pravog, tj. potpuno izvesnog znanja. Takvo znanje je apsolutno jer isključuje mogućnost bilo kakve sumnje. Skepik nije ograničen pitanjima praktičnog života, već on teži čistom znanju. Prema Vilijamsu skeptik je isključivo posvećen istraživanju kao neko ko, dokle god to čini, nema nikakvih drugih interesa.[8] U ovaj skeptički pristup “ne treba uplitati praktična pitanja, isto tako nikakve vrednosti izvedene iz tih pitanja ne pogađaju istraživanje.”[9] Vilijams takvu perspektivu naziva perspektivom čistog istraživača. Čisti istraživač je onaj koji nema nikakvo drugo interesovanje, sem interesovanje za znanje.[10] Njemu je cilj da dođe do istine radi istine, bez obzira na druge pretpostavke. Ovu poziciju skeptika Vilijams objašnjava pozivajući se na Dekarta: “Odavno sam primetio da je, što se tiče praktičnog života, ponekad neophodno da se mišljenja za koja se zna da su veoma neizvesna, slede baš kao da su nesumnjiva….ali, pošto sam želeo da se u potpunosti posvetim traganju za istinom, mislio sam da bi bilo neophodno da postupim baš suprotno i da bi trebalo da odbacim, baš kao da je potpuno lažno, sve u pogledu čega sam mogao da zamislim i najmanju sumnju, ne bih li video da li je posle toga išta ostalo u mom verovanju što bi bilo potpuno nesumnjivo.”[11] Jedan od boljih primera kojim može da se ilustruje pozicija čistog istraživača je primer naučnika koji u izolovanim laboratorijskim uslovima vrši eksperimente da bi otkrio od čega se neka stvar sastoji. Kada se neki uobičajen predmet koji se koristi u svakodnevnom životu (kao što je na primer stolica) posmatra, načnik će izneti tačan molekulski sastav takvog predmeta. Neko ko nije u ovoj poziciji i nema potrebu za čistim znanjem o tom predmetu će tu stvar posmatrati kroz uobičajen  kontekst koji se ispoljava u svakodnevnoj upotrebi. Stolica za njega jeste predmet napravljen od strane čoveka, na kome se sedi, predmet koji ima noge, deo za sedenje i nekada i naslon. To je sve što je za njega relevantno da zna. Za naučnika to nije dovoljno. On želi da ispita dublje tu stvar i da otkrije sve što ona sadrži. On želi da sazna sve o njoj. Da dođe do apsolutnog znanja o toj stvari. To mu je cilj.

Na kraju, možemo zaključiti da perspektiva čistog istraživača, tj. pozicija sa koje polazi skeptik jeste bitno drugačija od pozicije sa koje polazi Drecke. Svim slikovitim primerima sam pokušao da jasno prikažem razliku u pogledu relevantnih alternativa iz perspektive skeptika koji kao „čisti istražavač“ pokušava da otkloni sve sumnje i Drcekeove pozicije koja uzima u obzir samo ono što je objektivno relevantno u konkrentnoj situaciji. Zahtevi za utvrđivanje relevantnih mogućih prepreka za utvđivanje znanja su različiti. Skeptika zanima istina bez obzira  na ikakve ograničavajuće faktore, a Dreckea zanimaju jedino istine do kojih možemo doći posmatrajući praktičnu sferu života. U ovom slučaju uzimamo u obzir samo ono što nam je relevantno u konkrentoj situaciji kada tvrdimo da nešto znamo. Dakle, i jedna i druga pozicija se mogu braniti u zavisnosti od toga sa koje se polazne tačke kreće u razmatranje problema uslova znanja i koji se ciljevi za znanje odrede i zahtevaju. Ako imamo nameru da zaista pokušamo sve da dođemo do znanja i otklonimo svaku sumnju zauzećemo poziciju skeptika, a ako želimo da odredimo šta nam je relevantno u nekoj konkretnoj situaciji uzimajući u obzir samo praksu onda ćemo zauzeti Dreckeovu poziciju.

[1] R. Dekart, Metafizičke meditacije o prvoj filozofiji, prev. I. Vuković, I, 12. pasus, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012, str. 22.
[2] H. Patnam, Mozgovi u posudi, prev. Ž. Lazović, u Skeptički priručnik 2, savremeni skepticizam, prir. M. Bogdanovski i Ž. Lazović, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2007, str. 194.

[3] F. Drecke, Pragmatička dimenzija znanja, prev. M. Stupar, u Skeptički priručnik 2, savremeni skepticizam,, prir. M. Bogdanovski i Ž. Lazović, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2007, str. 152.
[4] Ibid. str. 152.
[5] Ibid. str. 149.
[6] Ibid. str. 152.
[7] Ibid. str. 150 ff.

[8] B. Vilijams, Dekart: projekat čistog istraživanja,, prev. M. Bogdanovski, u Skeptički priručnik 2, savremeni skepticizam, prir. M. Bogdanovski i Ž. Lazović, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2007, str. 22.
[9] Ibid. str. 22.
[10] Ibid. str. 22.
[11] Ibid. str. 12.

 

Zaratustra

 

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *