Džabaletan + Dali + Berlin = nadrealizam

Svestrana ličnost, ekscentrik, nadrealista, ludak, osporavan, uzdizan, ego manijak, sve su to epiteti koji idu uz ime i delo Salvadora Dalija. Šta reći o čoveku koji je sam sebe od malena nazivao genijem, stavljao sebe rame uz rame sa umetničkim genijima renesanse. Možda će neki reći da je šarlatan koji je uspeo da dobro promoviše svoje ime, da od njega stvori brend. Ali Dali ne samo da je uspeo da od sebe stvori brend, već je uspeo da nikoga ne ostavi ravnodušnim. Ljudi ili su oduševljeni njegovim radom i delom ili ga ne podnose.

Nikako se ne može osporiti ogroman talenat i ogromna energija koja je kuljala u ovom čoveku koji je obeležio umetnost dvadesetog veka. I tu ne mislimo samo na slikarstvo. Rad sa Diznijem na kratkom animiranom filmu Destino jasno pokazuje širinu Dalijevog talenta. U filmu su prikazani dalijevski motivi, i pitanja prolaznosti vremena, božanski motivi zabranjene ljubavi, smrti i preobražaja. U nadrealnom svetu, u kome se sve rapidno menja, stapa i pretapa, ni božansko ni ljudsko nije pošteđeno.

Drugi, potpuno nadrealistički film, Andaluzijski pas, snimljen je u saradnji sa španskim rediteljem Luisom Bunjolom. Nastao je pod uticajem psihoanalize, kao i većina Dalijevih dela. Film nema uobičajeni narativ, tok i radnju, čini se kao da je sve što se dešava deo nekog nadrealnog košmara. Muzika koja prati film je nadrealna i božanska, a to ne čudi s obzirom da su u pitanju kompozicije velikog kompozitora Riharda Vagnera. Ceo film odiše duhom apokalipse, što je apsolutno u duhu Salvadora Dalija.  

Oba ova filma su deo postavke izložbe u Dalijevom muzeju u Berlinu. Glavni deo izložbe su uglavnom ilustracije za velika dela svetske književnosti, kao i autentične slike Dalijevog nadrealizma. Prenosimo vam prelepe slike i sjajne utiske sa nadrealističkog događaja par excellance.

Dali nas je prvo dočekao sa ilustracijama za Geteovog Fausta. Ovim ilustracijama sjajni umetnik je uspeo da na platno verno prenese igru đavola i čoveka. Sjajno delo Faust spojeno sa Dalijevim doživljajem same priče čini da i najveći laici za umetnost uvide veličinu Geteovog dela i sposobnost umetnika da to prenese na platno. Borba čoveka sa đavolom ili sa samim sobom, odnosno onim u sebi. Uživali smo u dijalozima Mefistofela i Fausta koji su prikazani dalijevski uvrnuto.

                    

Posle ilustracija Geteovog Fausta sledile su ilustracije za Tristana i Izoldu. Srednjevekovni mit o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih posebno je inspirisao Dalija. Izoldina nestvarna lepota, ali i tragičan kraj ove ljubavne priče isijavaju sa ilustracija, kojih, nažalost, nije bilo u velikom broju. Međutim i to je bilo  dovoljno da ispičaju ti čarobnu priču. Mit  je inspirisao i velikog kompozitora, već pomenutog Riharda Vagnera, da iskomponuje maestralnu operu Tristan i Izolda, jedno od omiljenih dela Salvadora Dalija.

Ilustracije za Servantesovog Don Kihota pokazuju sposobnost umetnika da na originalan, samo njemu svojstven način predstavi plemenitog viteza i njegovu potragu za vetrenjačama. Servantesovo delo je još jedan biser svetske književnosti na koji je Dali obratio posebnu pažnju. Ne čudi kad se uzme u obzir sama priroda ovog dela, koje se bavi čovekom, idealistom, sanjarem i njegovom borbom u kojoj nikada neće odneti pobedu. Servantes maestralnom metaforom, Dali ilutracijama prikazuju izgubljene duše, koje tragaju za nečim  što u ovom surovom svetu neće nikada pronaći.

Dalijeve ilustracije za Karmen predstavljaju prikaz vatrene strasti i špansko-mediteranskog duha. Opet nesrećna ljubav, puna strasti, preokreta, smrti, mržnje, ljubomore. Merime opisuje u svom delu prelepu divlju i neukrotivu Karmen, ali nagoveštava i nesreću koja se može desiti. Ta nesreća zadesiće onoga koji se u nju zaljubi, jer je Karmen pre svega slobodna. Žorž Bize komponuje maestralnu operu, inspirisanu likom Karmen. Ilustracijama dominira crvena boja, boja krvi, strasti, apokaliptično predskazanje tragičnog kraja.

                     

Danteova Božanstvena komedija je još jedno delo za koje je Dali radio ilustracije. U Berlinu smo imali prilike da vidimo ilustracije za sva tri dela Božanstvene komedije. Ovo delo je nepresušan izvor inspiracije za mnoge umetnike.  Na našem magičnom putu kroz Dalijev svet obišli smo i ilustracije za delo Gargantua i Pantagruel od Rablea. Ove ilustracije verno prikazuju fantamazgoriju i grotesku samog dela.

                     

Posle  Rablea dočekale su nas ilustracije za Kerolovu Alisu u zemlji čuda. Ove ilustracije prikazuju svu ideju sna, podsveti i psihodelije koju interpretacije te priče nose u sebi. Ovo još jedna prava tema za Dalija, koji je i sam bio opčinjen psihoanalizom. S obzirom da je bio pripadnik nadrealističkog pokreta u umetnosti ilustracije za ovo delo najviše idu uz ličnost samog umetnika.

                      

Pored toga izdvojili bismo i dve Dalijeve predstave raspeća. Jedna predstavlja Isusa naslikanog tako da se oko njega nalazi bezbroj eksera koji doleću sa svih strana. Kao da se ceo univerzum pretvorio u eksere koji treba da posluže Isusovom raspeću. Slika izražava brutalnost i sugestivnost koju nam takav čin simbolično prenosi. Drugi motiv raspeća je figura Isusa koja je napravljena tako da deluje kao da visi u vazduhu. Hristos je razapet, ali bez krsta, glavnog simbola hrišćanstva. Osvetljenje same figure baca takvu svetlost da senka figure predstavlja još jedan doživljaj tog dela.

U jednoj prostoriji nalazi se figura anđela koja kao da je ispala iz neke Pikasove slike. Ovo je delo iz perioda kada je Dali naginjao ka kubizmu. Međutim, njegova priroda je pre svega bila nadrealistička, pa smo tako dobili kubističkog anđela u vrlo živom nadrealističkom prikazu. Pikasov portret govori za sebe. Fanatičan pogled poseduje izrazito fanatičan pogled, što odaje utiak da je u ovom portretu sve u očima. Ludački izraz cele slike Dali je predstavio preko Pikasovih očiju. Ne znamo koliko je sam Pikaso bio zadovoljan ovim portretom.

Izdvojili bismo na kraju Dalijevu sliku Pariz. Na slici se samo u konturama kose nalazi lik žene koja je naslikana pored Ajfelove kule, a iznad svega toga u bogatim bojama prikazuje psihodelični let leptira. Leptir kao simbol Psihe, odnosno duše u svom čarobnom letu leti iznad Pariza. Na ovoj slici se nalazi sve što simboliše Pariz. Slika je i umetnički i simbolički izuzetna.

Ono što nas je potpuno oduševilo je skuptura nosoroga inspirisana čuvenim Direrovim delom Rhinocervs. Genijalna ideja i izvrsna realizacija, opet dokazuju svestranost ovog možemo slobodno reći umetničkog genija. Koliko god su njegove sposobnosti da promoviše sebe, želja da šokira, i da bude drugačiji vrlo jasne i vidljive u njegovoj ličnosti, ipak je on ličnost koja je obeležila jednu epohu. I da, definitivno je bio genije. Na granici ludila... 

 Fotografije i tekst: Šarl i Žilijen

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *