Leonid Andrejev – Satanin dnevnik

Prava priroda prokletog čoveka

Leonid Andrejev je ruski pisac, „otac“ ekpresionizma u ruskoj književnosti. Njegovo delo, Satanin dnevnik, može da se smesti u sam vrh kako ruske tako i svetske književnosti dvadesetog veka. Pisac koji je poznatiji po svojim pričama, koje govore o bedi ljudskog života i duha, svoje poslednje delo posvetio je čoveku i njegovom prokletstvu. Za osnovu radnje ovog maestralnog dela poslužio je stvarni događaj, tragična smrt američkog milijardera Alfreda Vanderbilta.

U ovom romanu Andrejev zalazi u polje fantastike koja mu dozvoljava da se njegov talenat raspline i da iz njega izađe sve ono što je tokom godina skupljao u sebi. Video je da savremen svet čoveku, koji se vekovima pre toga trudio da na svaki način iskaže svoju pravu prirodu, daje mogućnost da ode korak dalje u svom pokvarenjaštvu. Roman pun simbola, metafora sa likom Satane koji iz prvog lica priča svoju priču o poseti ovozemaljskom.

Satana u liku američkog milijardera Vanderguda dolazi u posetu ljudima. Iz čiste dosade i želje za igrom on dolazi u ovaj svet sa mišlju da on kao Satana majstor glume i tvorac laži lako može da izađe na kraj sa smešnim čovečuljcima. On je gord, samoljubljiv, željan pažnje i aplauza. Odlučio se kao takav da Zemlja bude njegova pozornica, a ljudi publika, koju će obanjivati od početka do kraja. Sa sigurnošću koju samo takav neko može da ima došao je i započeo svoju igru, verujući da će čovek kao mali, beznačajan i u lukavstvu i pokvarenjaštvu nedorastao jednoj takvoj prirodi, biti samo marioneta u njegovom rukama. On igru započinje sa neverovatnom lakoćom, igru koja u nekim svojim delovima podseća na komediju. On se smeje, uživa u glumi američkog milijardera, tela koje je zaposeo, i odlučuje da filantropski podeli njegovo bogatstvo svetu. Međutim, kako ga sve više obuzimaju osobine svojstvene čoveku, osećajnost, samilost, divljenje lepom, a preziranje ružnog, tuga, radost, osetljivost na žensku lepotu, tako blede njegovi talenti koje je doneo sa sobom is svog Ada. Satana se koprca u svom novom odelu.

Onai koji će mu presuditi su Foma Magnus i Marija. Prevarant i njegova ljubavnica, koju Satani predstavlja kao svoju ćerku, su na maestralan način odigrali igru koju je Satana želeo da odigra. Ljudi, koje je on smatrao lakovernim, poniznim, su bezmalo postali majstori baš onoga čega je on bio majstor od kada je sveta i veka. Postali su majstori laži, glume i obmane. Sjajan je lik Marije, koja predstavljena kao Madona svoju masku skida tek u poslednjem činu, kada je Satana slab, slep i obmanjen. On nemoćan da se odupre njenoj površnoj lepoti se zaljubljuje i idealizuje sliku jedne žene bez duše. Magnus ga u potpunosti stavlja u šahmat poziciju, polju koje Satana najbolje poznaje i ostavlja ga u potpunom stanju šoka i neverice. Na sjajan način Andrejev postavlja sve glumce na pozornicu, i sjajno poentira u poslednjoj sceni govorom Fome Magnusa:

“Ako si Satana, onda si ovamo zakasnio. Shvataš? Zašto si došao? Govorio si: da glumiš? Da iskušavaš? Da se smeješ nama čovečuljcima? Onda si zakasnio. Trebalo je ranije da dođeš, jer je Zemlja sada odrasla i više joj ne trebaju tvoji talenti. Ne govorim o sebi, što sam te lako prevario i oduzeo ti novac: ja – Foma Ergo. Ne govorim ti o Mariji. Pogledaj na ove moje skromne male prijatelje i postidi se: gde ćeš u svom adu naći tako divne, neustrašive i na sve spremne đavole. A oni neće ući čak ni u istoriju, toliko su mali.“  

Satanin dnevnik je roman koji na pesimističan način gleda na čoveka i njegovu prirodu. Međutim, čini se da je na neki način i poželjno takvo osvešćenje i upozorenje čoveku, koji svakim danom prelazi neke granice. Nadam se samo da nismo, kao čovečanstvo, baš toliko zabrazdili.

Jo

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *