Društveni uzroci i tipovi samoubistva kod Emila Dirkema

U ovom tekstu baviću se delom Samoubistvo, sociologa Emila Dirkema. Dirkem kao jedan od osnivača sociologije kao nauke, prirodno je imao pre svega sociološki pristup fenomenu samoubistva. U tekstu ću se truditi da ne zapostavim ni njegova filozofska i psihološka zapažanja. Na nekim mestima u njegovom delu postoji i čvršća veza sa filozofijom, ali neću mnogo insistirati na tome, već ću se potruditi da izložim pitanje samoubistva onako kako je sam Dirkem to učinio. Svi citati u tekstu su iz knjige pomenutog dela Samoubistvo.

Ne postoji jedno samoubistvo, već više samoubistava.

Po Dirkemu sklonost ka samoubistvu zavisi od društvenih uzroka. Ono se ne može objasniti fizičko-organskom konstitucijom pojedinca, a ni uticajem prirodne sredine. Društvene tipove samoubistava možemo razvrstati tako što ćemo odrediti njihove uzroke. Daleko bolje ulazimo u prirodu jedne pojave kada znamo njen uzrok, nego kada poznajemo njena obeležja, makar ona bila suštinska. Dirkem smatra da kada dobro poznajemo uzroke neke pojave, ne samo da ćemo u potpunosti shvatiti njenu prirodu, već da ćemo samim tim shvatiti i posledice koje određena pojava sa sobom nosi. Da bi to ispitao Dirkem će se zapitati koja su to stanja različitih društvenih sredina u zavisnosti od kojih samubistvo varira. Prvo od čega Dirkem kreće je egoističko samoubistvo.

Egoističko samoubistvo

Dirkem u razmatranju egoističkog samoubistva polazi od uticaja koje različite religije imaju na samoubistvo. Razmatrajući statistiku kojom je raspolagao uočio je da je samoubistvo u katoličkim zemljama (Španija, Portugalija, Italija) slabije prisutno, dok najveću stopu samoubistvo dostiže u protestantskim zemljama. Prosek samoubistava na milion stanovnika u protestantskim državama je 190. U mešovitim, protestantskim i katoličkim državama 96, katoličkim državama 58, a grčko-katoličkim državama 40. Što se tiče ljudi koji su pripadaju jevrejskoj veroispovesti Dirkem zaključuje da  je judeizam religija u kojoj je stopa samoubistva najmanja. Dirkem za to ne iznosi konkretan stattistički podatak, ali tvrdi da istraživanja ukazuju na to da su pripadnici ove vere najmanje skloni samoubistvu. On to objašnjava time da bez obzira na svoju malobrojnost Jevreji su prinuđeni da se bore protiv spoljašnjeg neprijatelja i zbog toga su skloni čvrstoj samokontroli i strogoj samodisciplini.

Da bi ukazao na uticaj veroispovesti on poredi situacije u dva religiozna sistema katoličkom i protestantskom. Obe religije jednako snažno osuđuju samoubistvo. Koji je razlog što je stopa samoubistva toliko veća u protestantskim nego u katoličkim zemljama? Dirkem kaže da je jedina razlika koja se uočava ta da protestantizam dozvoljava slobodno preispitivanje religioznih načela. Katoličanstvo je jedan hijerarhijski sistem autoriteta, sa strogim kanonima i disciplinom. Protestantizam sa druge strane dozvoljava da je verniku dovoljna Biblija, da on ima mnogo veću slobodu u interpretaciji samog religioznog učenja. Dirkem zaključuje: Sklonost protestanata ka samoubistvu mora biti u nekom odnosu sa duhom slobodnog ispitivanja koje pokreće čitavu ovu religiju. Sklonost ka slobodi uzrokuje slabljenje tradicionalnih verovanja. Religiozno društvo je utoliko jače i kompaktnije ukoliko je više sklono poštovanju uspostavljenih normi, za razliku od društva koje daje individualnu religioznu slobodu u odnosu na opšta religiozna pravila određene vere. Katoličko društvo je mnogo integrisanije od protestantskog.

Sklonost ka obrazovanju podstiče slobodno ispitivanje što dovodi do slabljenja tradicionalnih uverenja, koje se putem obrazovanja dovode u pitanje. Tako da u protestantskim zemljama ljubav za obrazovanje je veća nego u katoličkim zemljama. Kod protestantskih naroda na hiljadu dece škoskog uzrasta dolazi 957 dece koja su pohađala školu u razdoblju od 1877-1878., dok u katoličkim zemljama u proseku je na hiljadu bilo 667 dece. Po Dirkemu to je jedan od razloga zašto je samoubistvo prisutnije u protestantskim zemljama. Razvojem samoobrazovanja dolazi do slabljenja zajedničke vere, a samim tim i do povećanja stopa samoubistva. Dirkem iznosi zapažanje da se žene ubijaju daleko manje od muškaraca. Jedan od razloga za to je taj što su manje obrazovane i sklonije utvrđenim pravilima i tradicionalnim verovanjima. Ovakva shavatanja su prevaziđena u savremenom društvu, a i mnogo ranije. Možemo zaključiti da religija povećava opštu koheziju u društvu i da pojedincu pruža ustaljen sistem verovanja na koji može da se osloni. Samim tim on je zaštićeniji od čoveka koji nije toliko strogo svoj život podredio religioznim pravilima, pa je i dosta manje sklon samoubistvu. Obrazovanje koje čovek stiče čine ga nezavisnijim u odnosu na ustaljena i prihvaćena pravila, ali sa druge strane i izloženijim rizicima koje takav položaj određuje.

Dalje u tekstu razmotrićemo na koji način porodica i političko društvo utiču na stopu samoubistva. 

Osobe koje su u braku se ubijaju manje od osoba koje nisu u braku. Istraživanja koja su izvršena od 1863-1868. godine ukazuju na to da na milion slobodnih osoba koje su starije od šesnaest godina dolazi 173 samoubistva, a na milion osoba u braku 154,5 samoubistava. Bračni život prirodno daje veću sigurnost i stabilniji ambijent za čoveka, za razliku od života van braka. Na to ukazuje i poređenje stope udovaca sa stopom ljudi koji su u bračnoj zajednici iste prosečne starosti oko 65 godina. Na milion udovaca od 1863-1869. godine bilo je 628 samoubistva, a na milion muškaraca koji su bili u braku samoubistva je bilo oko 461. Otpornost koju uživaju osobe u braku potiče iz dva uzroka.

Prvi uzrok potiče od uticaja porodične sredine. Pojedinci su zaštićeniji od životnih izazova i teškoća u porodičnom okruženju zbog sigurnosti i podrške koju članovi porodice pružaju jedni drugima. Porodica koja je brojnija i čiji su članovi čvršće vezani jedni za druge predstavlja veću branu od samoubistva.      

Drugi uzrok potiče od bračnog odabira. Ovaj uzrok polazi od pretpostavke da u brak ulaze najčešće ljudi koji imaju visok stepen psihičkog i moralnog zdravlja. Ovaj uzrok se dalje zasniva i na pretpostavci da ljudi prilikom odabira svog partnera uzimaju u obzir visoke moralne i psihičke standarde.

Razmotrićemo dalje način na koji političko društvo utiče na porast ili smanjenje samoubistva. Istorijski posmatrano u mladim političkim društvima, koja se izgrađuju, pojava samoubistva je dosta manja nego u društvima koja se u svojoj dekadenciji dezintegrišu. Nedostatak jasnih političkih pravila u takvim društvima dovodi do veće nesigurnosti kako socijalnih grupa tako i pojedinaca. Međutim, nije sve tako jednostavno kako na prvi pogled izgleda. Veliki društveni nemiri, kao i veliki ratovi izazivaju koheziju i veliko emocionalno jedinstvo u narodu, a samim tim dovode do jače integracije društva. Narod koji se nađe u takvom položaju ujedinjuje se da bi ostvario zajednički cilj i u tom društvu svaki pojedinac je usredsređen na opšti zadatak. Samim tim neutrališe se i stepen samoubistava, jer pojedinac više nije prepušten samom sebi već se oseća kao deo celine.

Egoističko samoubistvo potiče preterane individuacije. U društvu koje nije strogo integrisano pojedinac prepušten sebi je samim tim i izloženiji uticaju samoubistva. Preterani individualizam, ne samo da podstiče delovanje suicidnih uzroka, već je on sam po sebi jedan od uzroka samoubistva. Ne samo da on otklanja jednu prepreku koja korisno otklanja sklonost, koja navodi čoveka da se ubije, već i on sam stvara tu sklonost i tako rađa jedno posebno samoubistvo koje obeležava svojim žigom. Možemo postaviti pitanje zašto individualizam ne samo da podstiče suicid već ga po Dirkemu i uzrokuje. Da bi život bio vredan življenja mora imati neki opravdani razlog postojanja i cilj koji mu daje smisao. Po Dirkemu pojedinac koji je prepušten sam sebi nema smisao koji bi mu bio dovoljan da istraje. Ako smo sami sebi cilj to nije dovoljno zato što smo svesni da je sve prolazno i da su svi naši napori na kraju uzaludni, jer su usmereni samo na nas. Jednostavno nemamo pravi motiv za delovanje. Čovek koji je predan svojoj veri, čovek koji je odan svojoj porodici i koji je dobro integrisan u političko društvo uvek ima cilj koji je viši od njega. Bio to Bog, porodica, mila otadžbina ili voljena partija. Čovek je dvostruk, to je jer se na fizičkog čoveka nadovezuje društveni čovek. Čovek ima prirodnu potrebu da bude deo neke veće celine. Ukoliko se liši mogućnosti da se poveže sa drugima rizikuje mogućnost sopstvenog uništenja.

Altruističko samoubistvo

Kao što smo videli u predhodnom poglavlju da preterana individuacija vodi samoubistvu tako i nedovoljna individuacija dovodi do iste posledice. U razmatranju altruističkog samoubistva Dirkem polazi od stanja samoubistva u primitivnim narodima i izdvaja tri obeležja. Prvo obeležje je samoubistvo ljudi na pragu starosti ili bolesnih ljudi, drugo obeležje je samoubistvo žena nakon smrti njihovih supruga, treće obeležje je samoubistvo štićenika ili sluga nakon smrti njihovog gospodara. Čovek u tim prilikama sebi oduzima život jer je obavezan na to. U suprotnom kažnjava se sramotom ili verskim kaznama. Društvo svojim normama „zahteva“ od pojedinca da se žrtvuje. Sluga ne sme da nadživi svog gospodara, već sudbina gospodara mora da bude i sudbina njegovog sluge. Iz istog razloga je i žena prinuđena da prati svog muža. Što se tiče samoubistva ljudi na pragu starosti, ili bolesnih ljudi, to proizilazi iz uverenja da Bog nastanjuje telo i da prolazi kroz iste muke kroz koje prolazi i čovek. Da ne bi društvo bilo pod zaštitom božanstva bez snage stari i bolesni su prinuđeni da se ubiju. Ličnost pojedinca ne vredi ništa van zajednice i zato je duboko integrisana u društvo. Pojedinac ne pripada sebi već društvu i dužnosti koje ima prema zajednici. Bez obzira da li javno mnjenje nameće formalno neku obavezu dovoljno je da društvo moralno odobrava određeno delanje. Ako je moralno afirmativno da se ne haje za svoj život, već da se on žrtvuje u korist određenih načela same zajednice, pojedinac tada ne čini samoubistvo da bi se izbegla sramota, već da bi pridobio veće poštovanje zajednice. Naravno, potrebno da je pojedinac odgojen i vaspitan u takvom duhu. Pripadnici sekte Amida se zatvaraju i zaziđiju u pećinama gde jedva ima prostora da se sedne i gde se može disati samo zahvaljujući malom prozoru. Tu oni mirno umiru od gladi. Ovo je primer jednog altruističkog samoubistva. U ovom samoubistvu se nalazi eshatološki princip, odnosno uverenje, da nas nakon zemaljskog života očekuje jedan lepši i bolji život.

Na osnovu svega što smo rekli možemo izdvojiti tri podvrste altruističkog samoubistva: obavezno altruističko samoubistvo, izborno altruističko samoubistvo i akutno altruističko samoubistvo. Primer akutnog altruističkog samoubistva je mističko samoubistvo.  Vernici koji dobrovoljno pristaju da budu mučeni i ubijeni zarad svoje vere su pravi primer. I ako oni nisu sami sebi zadali smrt, svojom voljom i svojim ponašanje su je izazvali i isplanirali.

U savremenom društvu postoji jedna sredina u kojoj je altruističko samoubistvo više nego prisutno. To je vojska. Sklonost vojnika ka samoubistvu je veća od sklonosti civilnog društva ka samoubistvu. Razlika se kreće između 25 i 900 procenata. Kao glavno obeležje vojničkog života Dirkem ističe bezličnost, koja je na mnogom većem stepenu nego u civilnom svetu. Vojnik je treniran da svoju ličnost potpuno podredi sistemu i da ako treba i žrtvuje svoj život služeći naređenju. Vojnik je naučen da ne preispituje naređenja, već da ih „slepo“ poštuje. Princip njegovog delanja je izvan njega samog. Ove odlike čine vojsku najsličnijom primitivnim društvima. U vojničkom karakteru duboko je ukorennjena sposobnost samoodricanja i sklonost ka neličnim ciljevima. Dirkem iznosi zapažanje da najviše samoubistava u vojsci ima u elitnim vojnim jedinicama. Dirkem daje primer da u vojsci stacionitanoj u Alžiru, koja je bila centar za obuku specijalnih jedinica tokom 1872-1878., bilo je 570 ubistava na milion, u odnosu na 280 kako je važilo u regularnim trupama koje su smeštene u Francuskoj. 

Konačni dokaz za ovu pretpostavku jeste što je vojničko samoubistvo u opadanju. U Francuskoj 1862. Je bilo 630 slučajeva na milion, godine 1890. Ih nije bilo više od 280. Dirkem izlaže da je razlog za to što je došlo do opšteg, generalnog smanjenja vojnog roka, ali kao najvažniji faktor iznosi slabljenje starog vojničkog duha. Smanjenje discipline i podizanje javne svesti o pravima čoveka uticalo je na slabljenje vojničkih struktura.

Anomičko samoubistvo

U razmatranju anomičkog samoubistva Dirkem polazi od uticaja ekonomske krize na sklonost ka samoubistvu. Dirkem daje primer: Godine 1873. u Beču izbija finansijska kriza koja svoj maksimum dostiže 1874. godine, odmah se podigao i broj samoubistava. Od 141 u 1872. ona se penju na 153 u 1873. i 216 u 1874. godini., što predstavlja povećanje od 51 posto u odnossu na 1872. i 41 posto u odnosu na 1883. godinu. Slično stanje se desilo i sa krahom pariske berze 1882. gde je prosečni godišnji porast samoubistava iznosio 7 posto. Ispitujući zašto krize imaju takav uticaj na porast samoubistava Dirkem polazi od prve pretpostavke da je to zato što povećavaju bedu i doprinose opštem siromaštvu društva. Međutim, visok stepen samoubistava je prisutan i u klasama koje kriza nije pogodila, a sa druge strane vrlo često beda usmerava čovekove potencijale da nekako preživi i ostane u životu. Šta više u periodima ekonomskih preporoda ustanovljeno je povećanje broja samoubistava. Nakon 1870. godine kada se Nemačka ujedinila i krenula u veliki privredni napredak samoubistva su se drastično povećala. Od 1875-1876. došlo je do povećanja za 90 posto, polazeći od 3278 slučajeva na 6212. Sa druge strane u Irskoj koja je veoma siromašna ljudi se veoma malo ubijaju, u Kalabriji gotovo da i nema samoubistava, a u Španiji ih ima deset puta manje nego u Francuskoj. Pre možemo zaključiti da siromaštvo štiti od samoubistva. Finansijske krize utiču na povećanje samoubistava, ne zbog ekonomskog siromaštva koje proizvode, već zbog poremećaja kolektivnog poretka. Dirkem ističe da svako narušavanje ravnoteže, pa makar ono doprinosilo ekonomskom dobitku ili sa druge strane štetilo ekonomskom statusu, dovodi do porasta broja samoubistava. U takvim stanjima društvo se nalazi u normativnom međuprostoru gde je pojedinac prepušten samom sebi i gde ne postoje jasna pravila koja ga mogu usmeriti.

Dirkem ističe da za svakog čoveka njegove potrebe moraju biti usaglašene sa njegovim sredstvima. Prekomernost želja nas vuče ka nedostižnim ciljevima i samim tim večitom nezadovoljstvu. Kada se čovek naglo obogati njegove želje mogu postati neobuzdane i nerealne. Potrebno je nešto spolja što bi ograničilo strasti, međutim u nedostatku moralnih i legalnih normi čovek je prepušten svojim neutaživim željama. U tim trenucima kao da društvo nedostaje kao potpora pojedincu. Društvo treba da igra ulogu normativnog regulatora i da na taj način svaki pojedinac u društvu lakše prihvata svoj status. Čoveku je svojstveno to da kočnica kojoj je on pordređen nije fizička već moralna, to jest društvena. On svoj zakon ne prima od prirodne sredine koja mu se grubo nameće, već od jedne svesti koja je viša od njegove i čiju nadmoć on oseća.

Oblast društvenog života gde je anomija najviše prisutna je svet trgovine i industrije. Ekonomski napredak utiče i na oslobađanje od bilo kakve reglementacije. Ranije je religija vršila veliki uticaj kako na siromašne da lakše prihvate svoju poziciju, tako i na bogate da ne postanu osioni u svom bogatstvu, sličnu uulogu imala je i svetovna vlast koja je obuzdavala i vršila kontrolu nad ekonomskim životom. Tu ulogu su vršila i profesionalna udruženja koja su prpisivala unutrašnja pravila poslovanja. Religija je izgubila svoj uticaj koji je ranije imala na društvo, država koja je bila regulator ekonomskog života sada je podređena kapitalu, a profesionalna udruženja su u službi ekonomskih moćnika. Nedostatak autoriteta i jasno uspostavljenih pravila dovodi do stalnih kriza i permanentne anomije. Zato su industrijske i komercionalne profesije zanimanja gde se dešava najveći broj samoubistava. Na primer u Francuskoj od 1878-1887. ako se uzme u obzir samoubistvo na milion osoba svih profesija u zanimanjima koja se bave trgovinom desilo se 440 slučajeva, transportom 1514, industrijom 340, zemljoradnjom 240 i slobodnim profesijama 300.

Samoubistva koja se dešavaju na početku krize udovištva posledica su domaće anomije koja nastaje smrću supružnika. Zbog neprilagođenosti novonastaloj situaciji takve osobe se lakše odluče na samoubistvo. Takođe postoji veza između samoubistva i razvoda. Dolazi do promene moralnog i materijalnog života i trenutne anomije u životu pojedinca. Na primer u Pruskoj od 1887-1889. broj samoubistava na milion stanovnika osoba u braku iznosio je 530, udovaca 1686, a razvedenih osoba 2165. Tamo gde je postojala jaka sklonost partnera jedno drugome i čvrsta veza veća je sklonost u samoubistvu kada dođe do situacije da čovek ostane bez svog partnera.

U ovom tekstu izložio sam društvene uzroke i tipove samoubistava kod Emila Dirkema. Cilj mi je bio da izložim najvažnije aspekte egoističkog, altruističkog i anomičkog samoubistva. Trudio sam se da se bavim suštinskim zapažanjima koja su ključna za određena samoubistva. Cilj mog teksta je bio da iznesem i danas aktuelne teze koje je Dirkem izložio baveći se socijalnim fenomenom samoubistva.

Zaratustra

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *