Izložba “Edgar Dega. Trenuci posmatranja”

“Brzina, brzina, ima li nešto gluplje od toga” izjavio je Dega povodom instant fotografija. U eri takozvanih “ pametnih” telefona svako danas ima mogućnost da napravi mnoštvo instant fotografija. Dega kao da je predvideo trijumf stupidnosti koji dominira savremenim svetom, ne samo u estetskom (neestetskom) smislu već i u aksiološkom pogledu. Izložba „Edgar Dega. Trenuci posmatranja“ u galeriji SANU upravo počinje sa fotografskim radovima umetnika. Fotografija je bila velika tehnička novina u Degaovo vreme i takvi radovi spadaju u pozni period njegovog stvaralaštva. Dega već tada ne priznaje nove kodakove aparate, već se služi starijom tehnikom izrade fotografija na staklu. Umetnik smatra da mu takav oblik proizvodnje fotografije omogućava efektniji estetski doživljaj koji želi da postigne. Iako već u poznim godinama Dega i u ovoj tada novoj grani umetnosti iskazuje svoj inovatorski i eksperimentalni karakter, što se najbolje može primetiti na jednoj njegovoj porodičnoj fotografiji. Na toj fotografiji Dega je spojio dve slike i tako dobio jednu modernu i eksperimentalnu fotografiju. Na toj fotografiji neki članovi njegove porodice su postavljeni vertikalno, a drugi horizontalno.

 

Još jedno njegovo zanimljivo delo, koje se zove „Apoteoza Dega“ pokazuje na koji način je Dega pristupao fotografiji kao umetničkom izrazu. Tu se može lako uočiti da je davao na značaju tome kako su postavljeni sami modeli i koju poruku šalju. Dega kao jedno božanstvo pozira na toj fotografiji, dok ostali članovi njegove porodice zauzimaju poze onako kako je on odredio i postavio. 

Na ovom delu izložbe posebno se ističe zajednička fotografija na kojoj poziraju Malarme i Renoar. Tu vidimo da je Dega voleo da fotografiše pod veštačkim svetlom i da se igra sa svetlom i senkama. Terao je svoje modele satima da poziraju dok ne bi dobio zadovoljavajući efekat. Voleo je da poziva svoje prijatelje u svoj salon na večeru, a zatim posle jela insistirao je da pravi fotografije sa njima. Svako ko nije pristajao da se slika, Dega bi zamolio da napusti prostoriju. Na pomenutoj fotografiji na kojoj se nalaze Malarme i Renoar, možemo zapaziti u ogledalu i samog Dega kao fotografa, kao i dvoje ljudi koji sede u salonu. 

Inspirisan igrom svetlosti umetnik nije pravio samo crno-bele fotografije, već je objavljivao i radove u nedovršenoj formi i tako je dobijao zanimljive siluete i boje. To možemo videti na triptihu balerina koja se oblači. Na tom radu svetlost i boja igraju novu igru i doprinose novom doživljaju recipijenta. 

Posle izloženih fotografija nailazimo na likovne radove samog umetnika. U tom delu izložbe nailazimo prvo na sliku „Portret Firentinca“, koju je Dega radio dok je putovao po Italiji. Kao svakog pristojnog mladića, iz dobre kuće, Degaa otac je upisao na prava. Međutim, Dega veran svom duhu umetnika napustio je prava i putovao tri godine po Italiji tragom velikih slikara. Na tom inspirativnom putovanju Dega je naslikao „Portret Firentinca“.

 

Zatim nailazimo na Degaovu poznatu temu, koju je obrađivao u svojim radovima, na famozne balerine. Dega je bio konstantno inspirisan ženskim telom, tako i ovde možemo uočiti ženstvene pokrete koje je oslikavao, s tim što je posebno zanimljivo što ih je postavljao u prazan prostor. Tako da nemamo dojam da li se one nalaze na nekoj sceni ili na oblaku. Dega je voleo da slika slobodne žene iz nižih klasa kao što su kafanske pevačice, kurtizane i naravno balerine. U drugoj polovini XIX veka rađaju se, na talasima liberalizma, i feminističke ideje, pa tako i kritike Degaovih radova iz ugla feminizma. Kritike su usmerene na to da autor eksploatiše žensko telo i ponižava žene kao rod. Na to je Dega odgovorio da žene najviše liče na životinje, što je izazvalo dodatnu buru negodovanja. Ovakva Degaovu izjavu ne bismo trebali shvatati bukvalno, već to treba razumeti kao jednu preteranu reakciju na licemerje tadašnjeg malograđanskog Pariza.

   

Dega je bio inspirisan i fizionomijom kriminalaca i posećivao je sudnice da bi radio portrete zločinaca. Jedan takav portret imamo zadovoljstvo da vidimo na samoj izložbi. Možemo videti da portret ispunjava sve elemente takozvanog „lombrosovskog tipa“ osobe: nisko čelo, guste obrve, jaka donja vilica, sitne oči i td.

Na kraju izložbe možemo pogledati i Degaove radove u monotipiji. To je tehnika u kojoj se radi samo jedan otisak i to na čvrstoj podlozi od raznog materijala. Dega je konkretno koristio metalnu podlogu. Tu imamo tri slike na kojima su prikazane scene iz salona, kurtizane i kafanska pevačica. Zanimljivo je da je Dega misilio da je on otkrio tehniku monotipije. Naravno da je bio u zabludi, ta tehnika je otkrivena još u 17. veku od strane Đovanija Castiglionea

 

Kao što se može zapaziti Degaov metod slikanja se razlikovao od ostalih impresionista, ako uopšte možemo Degaa svrstati u impresioniste. On nije odlazio u prirodu i skicirao i slikao direktno na platno, već je obilazio grad, memorisao scene koje su mu bile zanimljive i slikao direktno iz glave u ateljeu.

Na kraju ću izložiti neke zanimljivosti iz istorijskog dela koje smo mogli da pročitamo kao uvod u samu izložbu. Ono što mnogi ne znaju da se Dega bavio i poezijom. Napisao je nekoliko soneta na temu konja, balerina i pevačica. Stefan Malarme beleži: „Njegova poezija pobuđuje našu pažnju. On više nije od ovog sveta, uznemiren je novom umetnošću u kojoj je prilično vešt.“. Takođe je zanimljiv jedan komentar, njegovog prijatelja i velikog slikara Manea, koji oslikava dendijevski karakter Degaa. Ežen Mane, u pismu svojo ženi, kaže: “Dega ima najskuplje sedište u Operi, a ne razmišlja o tome da vrati dugove Foreu i Efrisiju.“. Kakav vrsan dendi!

Ono što je za našu istoriju najzanimljivije, to je podatak da je kralj Milan boraveći u Parizu otkupio slike tadašnjih velikih umetnika Sezana, Gogena, Valadona, Renoara, Gisa, Tuluz-Lotreka, Degaa, Rodena, Monea, Manea i mnogih drugih umetnika. Nakon smrti kralja Milana kraljica Natalija je odmah započela rasparčavanje kolekcije poklanjajući slike posluzi, prijateljima i prodavajući ih kako je stigla. Na ovaj način uništena je u to vreme najvrednija kolekcija moderne umetnosti u centralnoj i južnoj Evropi. Ovaj podatak više govori o nama nego mnoge druge stvari, jer smo ostali bez nasleđa jedne kulturne baštine koja je bila od neprocenjive vrednosti.

 

Fotografije i tekst: Enfant Terrible

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *