Anselmov ontološki argument za postojanje Boga

Anselm Canterbury

U tekstu ćemo izložiti Anselmov ontološki dokaz kao najbolji prikaz takvog argumenta, iako su neki oblici tog argumenta postojali i pre. Anselmo je rođen u Aosti, u Pijemontu, 1033. godine. Bio je nadbiskup u Kenterberiju. Na tom položaju je i umro 1109. godine.

Što se tiče samog ontološkog dokaza u pitanju je deduktivni argument, što znači da se samo upotebom razuma može dokazati postojanje Boga. Zbog toga je to a priori argument za razliku od a posteriori argumenta gde je uslov za dokazivanje određeno iskustvo.  Takođe možemo zpaziti da je ovo i analitički argument jer se postojanje Boga dokazuje iz samog pojma Boga.

Anselmov ontološki argument za postojanje Boga, iz druge glave Proslogiona (čuvenog Anselmovog spisa) počinje navođenjem stiha iz Starog zaveta: „Budala reče u svom srcu, ne postoji Bog“.  Anselmo će pokušati da izgraditi svoj argument, tako da će i takvoj „budali“ biti jasno da Bog postoji. Argument glasi ovako: -Bog kao biće od kog se ništa veće ne može zamisliti, postoji u razumu. Ova premisa počiva na pretpostavci da svako( pa i budala) može razumeti rečenicu „biće od koga se ništa veće ne može zamisliti“. Kada neko razume tako nešto, onda ono i postoji u razumu. Drugačije ne bi ni shvatio izgovoreno. A takvo biće može biti samo Bog. Jedino Bog poseduje maksimizirane atribute svoje egzistencije. Ovde se ne misli na veličinu u uobičajenom smislu reči već na sam stepen egzistencije. U pitanju je biće koje postoji na najveći mogući način postojanja. Zatim Anselmo prelazi na drugu premisu - Biće koje postoji i u razumu i u stvarnosti veće je od bića koje postoji samo u razumu. Ova premisa se zasniva na usvojenoj pretpostavci da biće koje je  na vrhu ontološke hijerarhije, dakle ono koje ima najveći stepen egzistencije mora samim tim postojati i u razumu i u stvarnosti. Za razliku od nekih drugih bića, koja mogu postojati ili samo u razumu ili samo u stvarnosti.  U tom stilu Anselmo nastavlja - Ako Bog ne bi postojao i u realnosti, onda ne bi bio biće od kog se ništa veće ne može zamisliti, jer najveće biće mora postojati i u razumu i u stvarnosti. Dakle, Bog kao biće od kog se ništa veće ne može zmisliti, postoji i u razumu i u stvarnosti. Ovde Anselmo koristi argument iz protivrečnosti. Počinje sa suprotnom premisom od svog stava i dokazuje njegovu protivrečnost – ako bog ne bi postojao i u relnosti, i u razumu...

Canterbury Cathedral

U trećoj glavi Proslogiona Anselmo nastavlja da dokazuje da Bog nužno postoji na sledeći način: - Biće za koje se ne može zamisliti da ne postoji je veće od onog bića za koje je moguće zamisliti da ne postoji. Ovde Anselmo konstatuje da biće u prvom smislu shvatanja ima i viši nivo egzistencije od bića za koje možemo zamisliti da ne postoji. - Ako se može zamisliti da Bog ne postoji, onda ono od čega se ništa veće ne može zamisliti nije zapravo ono od čega se ništa veće ne može zamisliti- što je protivrečno. Dakle, Bog postoji na takav način da je nemoguće zamisliti da ne postoji. Anselmo na kraju opet primenjuje klasičan reductio ad absurdum. Polazi od premise da boga možemo zamisliti da ne postoji. Iz premisuje dedukuje zaključak koji je protivrečan. Tako se dokazuje suprotna premisa, da Boga ne možemo zamisliti da ne postoji.

Ovde smo izložili Anselmov ontološki argument za postojanje Boga. U sledećem tekstu iz filozofije ćemo izložiti najrelavantnije kritike ovakvog dokaza.

Šarl

 

 

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *