Mahatma Gandi – Snaga istine

Mohandas Karamčand Gandi bio je čovek nesalomivog duh, jedan od najvećih sinova planete. Bio je čovek koji je na nenasilan način pokorio nasilnike. Rečenica Alberta Ajnštajna – generacije koje dolaze će sve manje verovati da je takav čovek, od krvi i mesa, ikada hodao Zemljom – dovoljno oslikava veličinu i značaj Mahatme Gandija, oca Indije, kako ga je nazvao indijski pesnik i nobelovac Rabindranat Tagore.

Gandi je rođen 2. oktobra 1869. godine u tadašnjem britanskom kraljevstvu, u indijskom gradu Porbandaru. Odrastao je u kasti Vaišija, trgovaca i zanatlija, trećoj u indijskoj društvenoj hijerarhiji. Iako je rođen u hinduističkoj porodici, vrlo dobro je poznavao druge veroispovesti. Rečenica iz novog zaveta – Ako te neprijatelj udari u desni obraz, okreni mu levi – bila je utemeljena u njegovoj borbi za slobodu od nametnute tiranske vlasti. On je kombinovao tradicionalne indijske, filozofske, hrišćanske i lične idejne postulate pomoću kojih je razvio novu borbenu taktiku – nenasilje i neposlušnost prema kolonijalnim vlastima. Studirao je i završio pravne nauke u Londonu. 

Na putovanje koje će usmeriti njegov život ka uzvišenoj svrsi postojanja, Gandi odlazi 1893. godine. Još u toku puta ka južnoafričkom gradu Durbanu, na svojoj koži oseća rasistički gnev Britanaca. Izbačen je iz voza jer nije želeo da prvu klasu zameni trećom, kojom su putovali „obojeni”. Kao advokat indijske kompanije u Južnoafričkoj republici pisao je engleskim i lokalnim medijima, pozivajući stanovništvo da mu se pridruži u borbi protiv rasističke torture. Na prvom javnom protestu, koji je organizovao sa svojom suprugom, svojim ličnim primerom pokazao je prisutnima šta znače reči ponos, dostojanstvo, hrabrost, uzdržavanje. Protest je organizovan protiv dozvola koje su svi neevropljani morali da nose kao obeležje, a Gandi je javno spalio više takvih dozvola. Policija nije nemo i blagonaklono posmatrala taj performans. Na nasilje koje je primenila policija odgovorio je ignorišućim nenasiljem. Nije reagovao na udarce, istrpeo ih je verom u svoju ideju. Razumeo je da se „ne možeš zlom boriti protiv zla, moraš se boriti dobrim“. 

Britanci koji su vladali Južnom Afrikom imali su ovlašćenje da samoinicijativno donose rasističke zakone, pa su shodno tome usvojili zakon kojim se svaki brak koji nije po hrišćanskim običajima smatra nevažećim, kao i zakon da se svakom Indijcu uzme otisak prsta čime je cela jedna nacija obeležena kao kriminalna. Mahatma je nakon toga organizovao novi protest zajedno sa suprugom Kasturbom, koja je organizovala žene muškaraca koji su se priključili Gandiju. Vlasti su reagovale hapšenjem Gandija čime je on dobio na popularnosti. Vesti o njegovom nenasilnom otporu zadobile su simpatije svetske javnosti. Vlada Južne Afrike bila je primorana da povuče sporne zakone, a strategija nenasilja poznata kao “satjagraha”(sado-istina i agraha-pokazati) davala je prve konkretne rezultate. Nakon pobede, Gandi odlučuje da se vrati u domovinu svome narodu, kojem je bio prepotreban u borbi za oslobođenje od britanske krune. U Bombaju ga je dočekao narod i članovi Indijskog nacionalnog kongresa koji je predvodio indijski pokret za nezavisnost. Najuticajniji članovi Kongresa bili su Džavaharlal Nehru i Šubas Čandra Boze koji je zagovarao oružanu pobunu, kao i muslimanski vođa Muhamed Ali Džinah, protagonista podeljene suverenosti i osnivanja države Pakistan. Mahatma Gandi, u tom trenutku punopravni član Kongresa, dobio je većinsku podršku za borbenu strategiju Satjagraha koja je postala osnovna filozofska vizija i ideologija ove organizacije. U toku Prvog svetskog rata Britanija je regrutovala mlade Indijce da se bore za krunu, obećavši Indiji za uzvrat veću samostalnost. Verujući u obećanje, Gandi se priključio vojsci i neko vreme je komandovao indijskom jedinicom. On je čak i odlikovan za učestvovanje u gušenju pobune Zulu plemena, kao i za učešće u Burskom ratu 1899. godine iako se nikada nije borio na liniji fronta već samo u operacijama podrške. Britanci nisu ispunili dato obećanje, a Gandi je pozvao 350 miliona sunarodnika na generalni štrajk. Indija je stala, a Gandi je zbog poziva demonstrantima uhapšen. U neredima koji su usledili ubijeno je nekoliko britanskih vojnika, što je zaprepastilo utamničenog Gandija. On je nesvestan količine nagomilanog besa u narodu i šokiran zbivanjima zamolio saborce da se povuku, unatoč činjenici da je protest već davao rezultate. Verovao je da je od krajnjeg cilja, pune nezavisnosti, mnogo bitniji metod kojim će se do njega doći. Zgrožen nasiljem, koje nije stalo, započeo je štrajk glađu. Indijci nisu verovali da ih je njihov lider pozvao na prekid nasilja, ali Gandi je bio odlučan: “Bez pravog nenasilnog otpora ne možemo postići pravi mir”. U istoriji ova dešavanja zabeležena su kao “Himalajski promašaj”, nakon koga je mobilisana britanska vojska sa ciljem osvete Indijcima. Nakon samoinicijativne intervencije generala Režinalda Dajera i masakra u Amiceru 1919. u kojem je život izgubilo preko 1500 Indijaca svih uzrasta i polova, Gandi odlučuje da vrati sva dotadašnja odlikovanja. Ovaj događaj označio je kraj pregovora sa imperijom. Započeo je bojkot britanske robe, škola i pravosudnog sistema. Sam Gandi se odrekao odela i okrenuo se tradicionalnoj pamučnoj indijskoj nošnji koja je izrađivana pomoću indijskih preslica, takozvane čurke, koja je postala jedan od simbola borbe za nezavisnost, a kasnije se nalazila i na zastavi Indije. Takođe, tokom svojih govora i predavanja trudio se da ne koristi engleski jezik čime je dodatno potkopavao britanski autoritet. Inovativnost Gandijevog bunta pokazala se i tokom tzv. “Slanog Marša”, protesta protiv eksploatacije soli od strane britanaca i zabrane Indijcima da je proizvode. Iako je u tom trenutku imao preko 60 godina, predvodio je kolonu, dugačku preko tri kilometara, na putu dužem od 300 km do obala Indijskog okeana, gde su ostavili morsku vodu da isparava kako bi dobili so. Pošto je proizvodnja soli bila zabranjena, vojska krune hapsi preko 100 hiljada ljudi, među njima Gandija i ostale predstavnike pokreta za nezavisnost, a poznato je da tom prilikom nije zabeležen niti jedan slučaj uzvraćanja nasilja. Povodom svojih zatvorskih dana jednom prilikom je izjavio: “U zatvor moramo ući kao mlada u svadbenu sobu. Mir, pravda i sloboda mogu biti ostvareni samo iza zatvorskih zidova”.

Povod za povratak u London, grad u kojem je studirao, bila je debata za okruglim stolom koju je organizovala britanska Vlada. Transformacija iz mladog pravnika u stoika koji teži bramačarju, odnosno odricanju od želja, strasti i materijalnog, bila je očigledna. Za ljude koji bi dostigli bramačarju smatralo se da mogu uticati na druge bez upotrebe oružja ili obmane. U London je doputovao, odeven u tradicionalne indijske odore sa drvenim sandalama na nogama, zajedno sa kozom koju je šetao po gradu. Priliku da se susretnu sa Mahatmom nisu propustili kralj Džordž i kraljica Meri, kao ni legendarni Čarli Čaplin. Sastanak sa britanskim vlastima završen je neuspešno jer je Indiji nuđena autonomija koja više nije bila dovoljna. Nakon Drugog svetskog rata iscrpljeno kraljevstvo više nije imalo snage da sačuva svoju najveću koloniju. Britanska strategija je bila da razjedini Indijce, da podeli zemlju na hindu Indiju (oko 70 odsto stanovništva) i muslimansku Indiju, odnosno Pakistan ( oko 30 odsto). Ovakav plan pronašao je lokalne protagoniste, ostrašćene i radikalne hinduiste i muslimane, koji su naseli na podlu ideju. Gandi se trudio da spreči podele, govorivši da je on musliman, hindu, hrišćanin i jevrejin. On je želeo jedinstvenu, bratsku i tolerantnu Indiju. Indiju svih vera, kasti i boja. Muhameda Ali Džinaha, lidera muslimana, Gandi je pokušao da odgovori od težnji za osnivanjem samostalnog Pakistana. Nudio mu je čak i mesto prvog premijera samostalne i jedinstvene Indije, da sam postavlja ministre, ako treba i sve muslimane, samo da ne dođe do rasparčavanja. Na takvo rešenje pristao je čak i Nehru, iz poštovanja prema Gandiju, međutim u narodu više nije bilo razumevanja. Uveliko su započele tenzije, a napetost je pretila da preraste u ozbiljan konflikt. Jedinstvena Indija više nije bila realna, a ostale su samo dve opcije – mirna podela na Indiji i Pakistan ili krvavi građanski i verski rat. U atmosferi neizvesnosti i međuverskih tenzija, svečanom ceremonijom u Nju Delhiju 15. avgusta 1947., proslavljena je nezavisnost Indije. Mahatma Gandi, čovek koji je život posvetio borbi svog naroda za slobodu, razočaran razvojem događaja nije se pojavio na proslavi. Dan ranije, oblast u kojoj su pretežno živeli muslimani pretvorena je u nezavisnu državu Pakistan. Posle razlaza, nastale su nevolje na koje je Gandi upozoravao. U okviru pakistanskih granica ostala je hinduistička manjina, a u oblasti gde većinu čine hindu Indijci, zbog nesrećne okolnosti, progonjena je muslimanska manjina. Obe grupacije morale su da emigriraju sa teritorija gde su predstavljali versku manjinu ka teritorijama gde je dominantna njihova veroispovest. Došlo je do migracije oko 15 miliona ljudi, a oni koji su odbijali selidbu bili su progonjeni i proterivani. Godine 1947. izbija prvi indijsko-pakistanski rat za prevlast u pokrajini Kašmir. Podaci govore da je u ovim sukobima život izgubilo najmanje milion ljudi. Gandi, razočaran u ljudsku prirodu i obojen gorčinom poraza, zbog novonastalog građanskog rata, nakon najveće nacionalne pobede nad kolonizatorima, preduzima oprobani recept iz svog bramačarskog usmerenja. Započinje novi štrajk glađu. U prvim danima ništa nije naslućivalo da će borbe utihnuti, međutim onda se dogodilo pravo malo čudo. Nasilje je prestajalo. Ljudi su otvorili oči i duše zarad patnje jednog čoveka. Sve oči, misli i molitve bile su uprte ka postelji u kojoj se nalazio duhovni otac Indije, koji je po ko zna koji put žrtvovao sopstveno zdravlje i život zarad opstanka nacije i mira među ljudima. Verovao je u jednu Indiju, a ona mu je odgovorila udruživanjem u odsudnom trenutku, kada je već prebegla u ratno ludilo. Svet je dobio heroja koji je mogao harizmom, staloženošću, ljubavlju i žrtvom da umiri više od 350 milona ljudi.

Kada bi mu napori i planovi propali, Gandi bi se okrenuo postu, tvrdeći da je on neophodan na putu dostizanja satjagrahe. Krivio je sebe za nedostatak istinske bramačarje. Verovao je u snagu istine. “Ako je istina na tvojoj strani i ljudi će sasvim sigurno biti na tvojoj strani”. Smatrao je da “zadovoljstvo dolazi od sredstava, a ne konačnog cilja”. Bio je idealista i religiozan čovek koji je nenasilje video kao oružje koje upotrebljeno svom snagom može da se suprotstavi nasilju i na kraju pobedi. Bio je svestan da se ne može boriti protiv vojno superiornog neprijatelja na njegov način, već je pravila borbe prilagodio tehnikama dostupnim Indijcima. Osmislio je novi metod koji se oslanja na unutrašnju snagu ljudi. Mnogo puta bio je hapšen, ali nikada nije pružao otpor. Vlasti ga nisu mogle prosto ubiti jer nije učinio niti jedno ozbiljno krivično delo, a da je kojim slučajem preminio u zatvoru narod bi pobesneo i pobunio bi se svom silom protiv krune. Bio je poput sigurnosnog ventila na tempiranoj bombi. Njegova borba dotakla je srca širom sveta, a fenomen satjagrahe potvrdio se još jednim svojim efektom – uz nju teško stičete neprijatelje. Iako su pojedini članovi pokreta za nezavisnost, a među njima i sam vođa pokreta Šubas Čandra Boze, bili za upotrebu sile protiv Britanaca, Gandi je vizionarski bio protiv takve zamisli verujući da se strpljenjem i mirnim putem može ispuniti cilj, da će na taj način Indija dobiti samostalnost. Ispravnost njegovog izbora, kao i većine Indijaca koji su stali uz njega, više je nego očigledan.

Nije otac Indije dugo poživeo nakon dobijene samostalnosti. Obeležio je rođendan 2. oktobra 1948. razočaran raspadom zemlje. Izgovorio je tada, nesvojstveno njemu, vrlo depresivne reči: “Rekao sam da ću živeti 125 godina, ali sada to povlačim. Želim da me Bog oslobodi ovog života punog patnje”. Bog je nažalost ispunio i ovu njegovu želju. Samo nekoliko meseci kasnije, 30. januara ubijen je tokom javne šetnje ka hramu u kome je svakodnevno obavljao svoje večernje molitve. Ubica je bio radikalni hinduista i novinar Naturam Godse. Ovaj hindu fanatik prišao je Gandiju tokom šetnje, preprečivši mu put i naklonivši se kao da želi pozdraviti. Devojka koja je pratila Gandija zamolila ga je da se pomeri, jer je “Bapu” (otac) već uveliko kasnio na molitvu, a Godse ju je odgurnuo ispalivši tri hica u Gandijeve grudi. Krhko i ostarelo Mahatmino telo nije izdržalo. Poslednje reči, odnosno šapati, bile su mu “hej Rama” što znači “o Bože”. Napadač nije pokušao da pobegne dopustivši da ga masa obori na zemlju, nakon čega je uhapšen. Pravdao je svoj zločin strahom i protivljenjem Gandijevoj politici popuštanja prema drugim religijama, naročito prema muslimanima iz novonastalog Pakistana. Smatrao je da će insistiranje na nenasilnosti sprečiti hinduiste da se odbrane od drugih naroda i vera. U policiji je izjavio: “Ne želim da neko misli kako je Gandi bio ludak”. Osuđen je na smrt vešanjem, a vrlo verovatno bi se i sam Gandi protivio ovoj kazni. O tragičnom događaju naciju je obavestio premijer Indije Džavaharlal Nehru, a u Ujedinjenim nacijama održana je komemorativna sednica gde su sve zemlje članice izrazili saučešće narodu Indije. Telo Mahatme sprovedeno je uz najviše počasti ulicama Nju Delhija, a podaci govore da je preko dva miliona ljudi bilo u pogrebnoj povorci. Hindu običaji nalažu da se mrtvi spaljuju i da im se pepeo razveje u neku od svetih reka trinaest dana nakon smrti. Ostaci su mu raspoređeni u dvanaest urni koje su poslate širom Indije kako bi u nedostatku televizije ljudi mogli da učestvuju u ritualu opraštanja od “oca nacije”. Iako su urne trebale biti vraćene, mnoge ipak nisu. Poslednji put njegov pepeo prosut je 2008. godine iz urne koja je bila u posedu jednog Indijca bliskog Gandiju.

Apsurd života koji živimo je da jedan pacifista i mirotvorac bude ubijen činom nasilja. Njegov doprinos čovečanstvu ne meri se merilima XX veka, već kompletne istorije. Iako nije bio inicijator principa nenasilja, prvi ga je primenio u političkom delovanju. Za takvu odluku potrebno je veliko srce, neverovatna vera i hrabrost. Međutim, nije odobravao da se nenasilje koristi kao paravan za kukavičluk. “Kada postoji izbor samo između kukavičluka i nasilja, savetovao bih nasilje”, govorio je. Njegovo delo uticalo je na mnoge velikane naše civilizacije poput Martin Luter Kinga ili Nelsona Mendele, a koncept satjagrahe upotrebljava se i dan danas kao sredstvo  postizanja cilja prilikom protesta uz neophodnost čelične volje. Mahatma Gandi ostaće upamćen i kao veliki mudrac, a neke od njegovih rečenica, koje nam je ostavio u nasleđe, predstavljaju inspiraciju milionima posle njega. Ovo su samo neki od citata:

“Oko za oko učiniće ceo svet slepim.”

“Nasilje rađa nasilje.”

“Nenasilje je stavljeno na probu onog trenutka kada mu se neko suprotstavi silom.”

“Sila je oružje slabih, nenasilje je oružje jakih.”

“Nenasilje u svojoj dinamičnoj formi znači svesnu patnju. Ono ne znači pokoriti se volji onoga koji ti nanosi zlo, već znači odmeriti se celom svojom dušom sa voljom tiranina”.

Mohandas Karamčand Gandi bio je samo običan čovek, bez bogatstva, poseda, zvanične titule. Nije se mogao pohvaliti kakvim umetničkim darom niti naučnim dostignućima, ali je ljubio pravdu načinivši istinu jačom od svih imperija.

“Kada očajavam, ja se setim da je kroz čitavu istoriju put istine i ljubavi uvek pobeđivao. Bilo je tirana, ubica i za neko vreme mogu delovati nepobedivo, ali na kraju uvek budu pobeđeni. Mislite o tome. Uvek.”

ATaK

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *