Sonja Savić – Olovne godine

„Nestale su  one prave vrednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište.“

Još jedna zvezda sija na nebu i poručuje nam da nikako ne odustajemo od onoga što nas čini ljudima. Kao da je znala da će stanje u ovoj našoj maloj zemlji još više da se  pogorša, da će kultura da se sroza do veličine nokta malog prsta. Ono što čoveka odvaja od mraka, jednoumlja, ograničenosti. Na ovom prostoru, u ovom Beogradu koji je nekada bio grad koji baca svetla daleko, a i mogao je daleko bolje, živela je baš ta zvezda, neponovljiva Sonja Savić.

Vrlo mlada je ušla u svet glume, a odmah na početku njene karijere bilo je jasno da je tadašnja Jugoslavija dobila nešto što se retko rađa. Sonja je bila rođena da bude glumica. Neverovatno talentovana, lepa, često je nazivana srpskom Gretom Garbo. Njena moć transformacije vodila je od uloge do uloge, a svaka je bila različita i zahtevala od Sonje da dâ neki drugi deo sebe. I ona je besomučno sebe davala glumi, toj umetnosti kojoj se do kraja predala. Uvek dosledna sebi i kada je glumila bila je svoja. Njen promukao glas i neverovatna mimika, senzualnost i ženstvenost su bukvalno izbijali iz nje i nezaboravnoj ulozi u filmu Una. Potpuno prirodna, a ipak glumi. Svaka njena uloga davala nam je drugi pogled na Sonju, i svaka od tih uloga nam je prikazivala nju u nekom drugom svetlu. U svaku od uloga je utkala svoju ličnost, poistovetila se sa njom, a baš to je ono nešto što je ona imala, a drugi nisu bili ni blizu. Gluma je za nju bila toliko jedna prirodna stvar, kao svakodnevna navika, kao deo tela bez koga ne možemo. Čini se da bez scene, filma, pozorišta ne bi mogla da diše. A gušila se Sonja godinama kada je tadašnja kulturna javnost izolovala. Na kraju je to i ubilo.

Druga strana njene ličnosti, koja je kuljala u njoj i tokom zlatnog doba osamdesetih, a posebno u padu svega što možemo nazvati kulturom tokom devetesetih godina, je buntovnička crta koja je krasila njenu ličnost. Sonja je bila buntovnik ovog grada. Svesna svega što je okružuje, svesna tog stanja u zlatnim osamdesetim godinama, koje je bilo privid sreće i slobode, nikada nije mogla biti do kraja srećna.

"Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja".

Inteligentna i svestrana Sonja je bila do te mere obrazovana da je teško bilo biti njen sagovornik. Definitivno je imala stav koga se čvrsto držala. Bila je čudna, nije se uklapala u razne stereotipe. Uvek je bila svoja i išla do kraja. Jedinstvena i neukrotiva išla je glavom kroz zid, borila se za svoje vizije koje su bile previše za ovo društvo u kome je živela. Jedna kompleksna ličnost, jedna umetnička duša, jedan vizionar u telu prelepe žene. Pratila je ta njena divlja priroda tokom celog života, sa dozom arogancije se osvrtala na probleme, kič i šund koji su isplivali na površinu tokom devedesetih. Definitivno će ostati upamćena kao jedna od onih ličnosti možda i najmanje shvaćenih u ovom društvu.

Ceo taj krug koji su činili svi oni koji su bili ispred svog vremena, a čiji je deo i Sonja bila, prerano su napustili ovaj svet. Sonja je preminula sama, odbačena, izolovana. Izolovana od onoga čemu je predala ceo svoj život. Predala se Sonja i poroku koji je odneo živote mnogih talentovanih ljudi. Samo bi bilo lepo da se ovo društvo barem jednom zapita zašto je to baš tako. Who is responsible?

"(...)Suknja od skaja i sako na golo telo nisu se pre mene nosili, bojila sam tušem nokte u crno, zato što takvog laka nije bilo. I još nešto: do 45. godine ja još nisam dobila ozbiljan honorar za svoj rad. Mada, u stvari, u alternativi i ne može da se očekuje novac".

Žilijen

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *