The Rolling Stones – Živela sloboda

U austrijskom planinskom selu Spielberg svirali su Rolling Stonsi, možda i najveći rokenrol bend svih vremena, a subota 16. septembar ostaće upisana kao dan kada smo uživo slušali jedne od najvrednijih živih primeraka ljudske civilizacije. 

Sa svojih 70 i kusur, stari momci praše i nakon više od 50 godina karijere kao da su na početku, ne sa ambicijom dokazivanja, već sa toliko primetnom dozom uživanja u svakom trenu provedenom na stejdžu, njihovom prirodnom staništu. Rokenrol legende su obeležavale pojedine godine, neki bendovi trajali su koju deceniju i bili hit svog doba, ali Mik, Ron, Čarli i Kit su nešto sasvim drugo. Prevarili su vreme i prostor, Boga i Đavola, život i smrt opstajući zajedno preko pola veka u slatkom paklu sexa, droge i rokenrola. Oni žive svoj talenat, svoju umetnost prezentuju i ove 2017. svim generacijama koji imaju to ogoljeno, prokleto prljavo srce željno slobode.

Pošli smo iz Zagreba u 8 sati ujutru, uz pljusak koji danima ne prestaje. Na odredište smo stigli negde oko podneva, uzbuđeni u iščekivanju spektakla. Prvi prizor i impresija, pored staze Formule 1, bilo je ad hoc stvoreno selo od kamp prikolica. Popodnevna kiša, koja je pretila da pokvari užitak, saterala nas je pod jedan od mnogobrojnih šatora sa improvizovanim šankom prepunog točilica i malim stejdžom sa koga su grmeli rok klasici iz prošlog veka.

Kapije su otvorene u 15 časova i približavalo se vreme za prvu predgrupu. Svirao je John Lee Hooker junior, u sporom blues ritmu za otvaranje jednodnevnog festivala. Rakija i pivo počeli su delovati, a i kiša je u tom trenutku već potpuno stala. Kit Ričards je ponovo prečicom kontaktirao nebeske sile i svojom drvenom, reklo bi se voodoo, palicom tradicionalno rasterao oblake dalje od njegovog brojnog r'n'r stada. Drugi bend te večeri bio je za mene veoma prijatno iznenađenje. Radi se o grupi Kaleo, koji su na perfektnom ozvučenju pokazali da postoje mlade snage, da u mladim ljudima postoji mnoštvo talenta kojeg u današnje vreme stežu ogavni komercijalni obruči udruženi sa prostačkom golotinjom. Ponoviću, nikada u svom životu nisam čuo ništa približno ovakvom ozvučenju, ništa sa čime bih mogao uporediti ovakvu produkciju. Svaki ton, svaki šum i dah mogao se čuti sa razdaljine od oko 150-200 metara od bine. A toliko smo bili daleko. Teško se prilazilo bliže kroz ogromno more ljudi svih rasa, nacionalnosti, polova i godišta. Osećaj je poput onoga kada stavite najkvalitetnije slušalice i muzika struji kroz čitavo telo. Neopisivo.

I dalje nesvesni da smo zaista na nečemu ovako posebnom, na sastanku sa besmrtnošću, dolaze trenuci istine. Stejdž zahvata strahovit vizuelni plamen, creveni dim i vatra koja kulja u pratnji prvih taktova Simpathy for the Devil, a direktno iz pakla na scenu izlazi on, one and only Mik Džeger. Ne moram da vam opisujem reakciju više od 100 hiljada ljudi u tim trenucima. Please allow me to introduce myself... kreće i histerija obuzima kako nas tako i ljude oko nas koji ih verovatno slušaju po ko zna koji put. I verujem da svaki nastup predstavlja fantastičan užitak. Mik u svom karakterističnom brzom hodu, uvijanju i laganom trku stvara uvertiru za ostale članove. A onda se pojavljuje i Kit, odmrznut iz prošlog veka, istrošen, izjeden, ali žilav i neuništiv, uz gromoglasan aplauz poštovalaca lika i dela sina Luciferovog. Nastavilo se uz It's only Rock 'n' Roll, preko She's a rainbow i You can't always get what you want, do legendarnih Satisfaction i Miss you. Ne mogu i ne želim da navodim sve pesme koje su svirali, plašeći se da ću možda neku od njih neopravdano izostaviti. U jednom delu koncerta Džeger je nestao sa bine na doradu pred nastavak, a ulogu frontnmena i pevača preuzeo je Kit Ričards otpevavši dve svoje pesme. Pevačke mogućnosti "mladog" Ričardsa vrlo su skromne za razliku od jedinstvenog gitarskog talenta i sirovih neponovljivih rifova koje je kroz decenije vadio na površinu iz svojih kreativnih ludila. Još jedan neoboriv dokaz da Mik i on, kao i kičma grupe u vidu Rona i Čarlija, nisu ništa jedan bez drugoga. Ne može se ne primetiti da su Rolling Stonesi savršen sklop, sa savršenim razumevanjem na sceni i nadopunjujućim karakterima.
 

Kratka seansa Kita i publike završena, a pred masu je iznova istrčao Džeger spreman za novu rundu ludila. Odsvirali su i novu stvar Ride 'Em on down, koja je zaista impresivna s obzirom na količinu muzike koju su stvarali kroz decenije i potencijalnu zasićenost. Ali šta više njima treba? Novac, slava, pažnja, žene? Verujem da ništa od navedenog nije u pitanju. Ovo je njihov način da još jednom pokažu da su najveći, apsolutno bez konkurencije i da u njihovim godinama zaokruže još jednu, možda i poslednju, evropsku turneju. Ovo "poslednju" je verovatno pod velikim znakom pitanja, s obzirom da su im ljudi takve prefikse ispred turneja kačili i pre dvadesetak godina. Ali neka vreme i jedino merilo - život učine šta se mora učiniti.

 

Spektakularni koncert završen je uz Džegerovo predstavljanje članova benda, koji su još jednom nagrađeni frenetičnim aplauzom i ovacijama razjarene publike. Na planiranom bisu izveli su neprejebive Jumpin' Jack Flash i Gimme Shellter nakon čega je nastup zaokružen na 2 sata i 20 minuta istinske, jednostavne i čiste dečije sreće.

Ovakav spektakl nema cenu, a verujem da su visoke cene ulaznica plus propratni troškovi prepreka ljudima iz Srbije da češće posećuju ovakva dešavanja. Primetan je bio ogroman broj hrvatskih i slovenačkih posetilaca iz nekada bratskih republika, što ipak nažalost pokazuje ne da su oni veći muzički zaljubljenici, već da materijalno stanje naših građana ne dozvoljava konzumaciju slobode na način kako to rade druge evropske zemlje. Podatak da je samo preko jedne agencije iz Hrvatske na koncert otišlo 25 prepunih autobusa dovoljno govori. Uprkos svemu, to veče pomutilo mi je razum i podiglo iz letargije makar na nekoliko dana, pokazavši da postoje stvari kojima se treba nadati, da treba imati želje i snove koji nisu neostvarivi, koji su skromni, a opet za naše okolnosti i uslove, još jednom nažalost, pomalo rasipnički.

Hvala Mik, Kit, Rone i Čarli, hvala za sve ove godine simpatije za đavola i njegove muzičke ljubimce, i u moje i u ime svih generacija koje su međuvremenu prošli kroz ovu našu dimenziju.

Živela sloboda, živeo R'n'R, živeo bend The Rolling Stones!!!
 
ATaK

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *