Gojine utvare – Pinturas negras

„Goja, mora neznana,

Gde sred vrzin-kola

Zameci se kuvaju,

Gde se ledi duša…“

Bodler, Svetionik

O Goji kao geniju se može pisati na više različitih načina. Njegova umetnost je čarobno raznovrsna, kako s obzirom na tehniku, tako uzimajući u obzir i tematiku. U ovom tekstu baviću se samo jednim delom njegovog velikog stvaralaštva, a to su čuvene slike pinturas negras, ili „crne (tamne) slike“. Ove Gojine slike po kritičarima i teoretičarima umetnosti su i najteža za tumačenje kada je njegova umetnost u pitanju. Ovde ću pokušati da otkrijem barem delić tog mračnog bogatstva koje nam pružaju neprevaziđenje pinturas negras.

Da vidmo prvo šta su „crne slike“. U pitanju su zidne slike koje je Goja naslikao u trpezariji i salonu svoje vikendice Kvinta del Sordo (Gluva Kuća) oko 1820. godine. U svim ovim delima iz njihove pozadine naviru na nas smrt i utvare uma. Izdvojiću nekoliko najvažnijih dela iz ovog opusa, koji inače broji ukupno četrnaest slika.

Saturn dok proždire decu

Ova slika predstavlja Saturna koji je uplašen (na slici je prikazan kao vidno uplašen, gotovo preplašen) i u tom strahu halapljivo proždire telo deteta. Od čega je Saturn tako uplašen? Kako protumačiti njegov strah? Uplašen je od proročanstva da će ga jedno od njegove dece zbaciti sa vlasti. Da bi to sprečio Saturn u paničnom strahu za sebe jede svoju decu. Saturn kod Goje je uplašeni surovi starac, koji da bi održao svoju jadnu egzistenciju spreman je na sve, pa čak i na kanibalizam pomešan sa čedomorstvom. Saturn predstavlja one mračne, potisnute sile u čoveku. Strah koji rađa mržnju ne poznaje granice u destrukciji.

U astrologiji i magiji planeta Saturn predstavlja lošu kob, naziva se „planeta patnje“. Goja je svu simboliku Saturna, kako u mitologiji, tako i u astrologiji predstavio na ovoj slici.

Ono što takođe karakteriše ovu  sliku je plastičan i surov prikaz ove scene na tamnoj pozadini, tako da ova surova drama još više dolazi do izražaja.

Hodočašće u San Isidro

Na ovoj slici se nalaze kolone ljudi koji su krenuli na hodočašće. Šta možemo reći o tim ljudima? To su prosto ljudi na koje je „pao san razuma“. Oni su gomila izbezumljenih, kao u transu izgubljenih utvara. Njihova lica su nakazna i opaka, kada nisu zla onda su imbecilna i lišena svega plemenitog. Ovde je Goja predstavio „duh mase“. Imamo ludog gitaristu na čelu kolone, zle kolovođe i zatupele ljude koji ih prate. U takvoj gomili se budi ono iracionalno i ljudi se prepuštaju kolektivnom ludilu. Veličina Goje je to što je on na ovoj slici predstavio sve elemente jedne mase utonule u iracionalnu destrukciju. Možemo okarakterisati ovu sliku kao „trans-bezumnih“.

Dva starca za trpezom

Na prvi pogled ova slika predstavlja samo dva starca koja obeduju. Vrlo brzo zatim zapažamo zlo i lukavo lice starca koji drži kašiku. Kao da je starost još više otkrila ono loše u čoveku i još više potisnula ono dobro. Starac više naliči na nekog vešca. Što se tiče njegovog prijatelja za trpezom njegova glava više liči na lobanju već mrtvog čoveka. Ovde su zajedno predstavljeni simbol smrti i prolaznosti. Ono što ovu sliku čini zaista strašnom, i ono zbog čega posmatrač oseća neki strah za koji u prvom momentu ne zna uzrok, u stvari izaziva poza ova dva starca. Oni gledaju u stranu i kao da dozivaju i obraćaju se nekom. Kome? Nama koji posmatramo sliku. Goja je suptilan umetnik i on nije postavio ova dva staca da gledaju direktno u posmatrača, već oni gledaju u stranu, i tako recepijent oseća neku neobrazloženu nelagodnost, neznajući da starost i smrt upravo njega zovu.

Leokadija

Slika prikazuje ženu naslonjenu na krevet. Ispod kreveta uočavamo čudovište koje se nazire ispod čaršava. Ženino lice je ozbiljno i mirno, nesvesno šta se nalazi ispod njenog kreveta. Čudovište ispod kreveta simboliše san, utvara čeka da žena legne i zaspi da bi je obuzeo i tako oslobodilo ono potisnuto i mračno u podsvesti. Ova slika neodoljivo asocira na čuvenu graviru: San razuma rađa čudovište.

Ovo delo ne spada u radove pinturas negras, ali je bitno povezana sa slikom Leokadija. U ovoj graviri predstavljen je čovek koji je već zaspao. U samoj temi Goja ide jedan korak dalje u odnosu na Leokadiju. Čovek je već u dubokom snu i čudovišta su ga već obuzela. Ono mračno, iracionalno ga opseda, dok razum i svetlost spavaju. Ovde moram istaći jednu digresiju koja važi za sve ove Gojine radove, a to je da se u podsvesti ne krije samo mračna i potisnuta strana ljudske prirode. Naravno da se u iracionalnom ne nalaze uvek samo destruktivni elementi, ali Gojin cilj je da nam prikaže onu sliku čoveka koja predstavlja upravo onu tamnu stranu, i u tome uspeva jednako dobro, ako ne i bolje, od savremenih psihoanalitičara.

Vratimo se na ovu čuvenu graviru, na kojoj možemo zapaziti i dve mačke koje u svim interpretacijama ovog dela predstavljaju isključivo negativnu simboliku, kao bića koja su udružena sa utvarama koje spopadaju spavača. Mislim da je to previše olako tumačenje, i da Goja ne bi bio Goja da nam je pedstavio tako jednostavnu simboliku. Po meni, mačke ovde predstavljaju medijum između onog materijalnog i idealnog, racionalnog i iracionalnog, mračnog i svetlog. Mačke ovde imaju ulogu jedne kompleksne alegorije, oslikavaju jednu antipodnu metaforu i zato je jedna mačka crne boje, i nalazi se zajedno sa bićima mraka na leđima spavača, a druga je više osvetljena i pomalo u čudu. Ona se nalazi kod nogu zaspalog čoveka. Mačka je ovde simbol kako onog podsvesnog i mračnog, tako i onog razumnog i svetlog kod čoveka. Mačke kao bića s nalaze i „sa ove strane“ i „sa one strane“ svetlosti i tame.

Veliki gad ili veštičiji sabor

Narod okupljen oko velikog jarca (velikog gada), koji simboliše samog Sotonu, pažljivo sluša i upija poruke koje jarac prenosi. Oko jarca se nalazi običan i prost narod. Međutim, u desnom uglu vidimo i damu iz visokog društva, koja takođe prisustvuje skupu. Na ovoj slici nismo sigurni da li je ona crna nevesta samog đavola, što bi ovoj slici dalo jednu socijalno-klasnu kritiku društva, ili je ta žena deo publike kao i ostali, što bi značilo da i aristokratiju zahvataju sujeverja i običaji koji su rasprostranjeni u običnom narodu. To bi opet bila kritika onog staleža kojem je i sam Goja pripadao.

Na kraju ovih prikaza „crnih slika” citiraćemo zapažanje Antonina Valentina u njegovom delu Goja:

„Goja je istražio čitavo područje čovekove mašte, sve što ga plaši, sve što ga progoni, sve njegove neobične snove. On je najdublje užase, najintimnije tuge svoje podsvesti izveo na fosforescentno svetlo svojih crnih slika. Pokazao je bezdane na kojima, tako krhak, počiva ljudski život. Bezdane u koje može propasti razum… To je on čitav, sa svim najskrovitijem što je bilo u njemu. To su svi teški snovi kojima se mučio. Ali to su i njegove nesvesne sklonosti, njegove nezadovoljene strasti, žudnje što su se vrzmale po njemu. Goja je naslikao silnu i tajnu privlačnost onih groblja nemani što se nalaze u čovečijem srcu i mozgu. Naslikao je pretnje što jurišaju na ljudski život…“

Šarl

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *