Syd Barrett – “Ludi dijamant” Pink Floyda

Syd Barrett kao pevač, gitarista i autor pesama bio je pokretačka kreativna sila u ranim danima benda Pink Floyd. Kao jedan od osnivača kultne grupe bio je revolucionar rokenrola. Predvodio je psihodelični zvuk šezdesetih godina. Njegovu kreativnu genijalnost iskorenio je psihološki kolaps izazvan, kako se navodi, značajnom upotrebom droga, naročito kanabisa i LSD-a.

Pretpostavlja se da je bolovao od šizofrenije. Stresno detinjstvo (njegov otac je poginuo kada je Syd bio dete) kao i pritisak koji se povećavao tokom razvoje njegove karijere doveli su do razvitka mentalne bolesti. U kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, Syd je počeo da pokazuje prve simptome ludila uključujući bizarno ponašanje, psihoze (zablude i „vizije“), paranoju, neorganizovano razmišljanje, katatoniju i društveno povlačenje.

Njegova muzička karijera trajala je samo sedam godina, ali je Syd ušao u istoriju kao jedan od najistaknutijih talenata koji su se pojavili nakon pop revolucije. Osnovao je svoj bend kome je dao ime kombinujući imena dva američka bluz muzičara Pink Anderson i Floyd Council, a prvi album koji su izdali The Piper at the Gates of Dawn, nazvan je po jednom od poglavlja Sydove omiljene knjige The Wind of Willows, romana za decu koji je napisao britanski književnik Kenneth Grahame.

Tokom jula 1967. godine pesma See Emily Play je bila visoko na listi, a Pink Floyd već stekao određenu popularnost. U to vreme, priseća se Roger Waters, Sydovo stanje je počelo rapidno da se pogoršava. Povlačio se u sebe, na koncertima je svirao samo jedan akord... Brojni nastupi su otkazivani  i bend je napravio prisilnu pauzu. Sve ovo se poklopilo sa izlaskom njihovog debitantskog albuma početkom avgusta i bacilo senku na ono što je trebalo da bude trenutak trijumfa. Objavljen na vrhuncu „Leta ljubavi“, sa sjajnim Barrettovim tekstovima, pevanjem i gitarom, album The Piper at the Gates of Dawn je uticao na mnoge generacije muzičara među kojima su David Bowie, R.E.M, Pearl Jam... Sa neverovatnim zvukom i nadrealnim tekstovima album je nadmašio čak i Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, album grupe The Beatles, kao zvučnu evokaciju psihodeličnog iskustva.

Barrett je postao zvezda u Engleskoj i bio na vrhuncu svoje slave, a njegovo ponašanje bilo je sve gore. Članovi benda i prijatelji opisivali su to kao prolazno stanje. Međutim, nije bilo tako. Član Pink Floyda koji je prepoznao i govorio o Sydovoj mentalnoj bolesti bio je Roger Waters, koji kaže da su svi pokušaji da ga odvedu kod terapeuta bili bezuspešni. David Gilmour, prijatelj iz detinjstva, bio je pozvan u bend kako bi ih podžao na live nastupima. Međutim, Syd nije uspeo da se vrati u normalu i nakon nekoliko meseci Gilmour ga je zamenio u bendu. Novinski članci pišu da su bivše kolege bile progonjene pitanjem da li su mogli da pomognu svom prijatelju da su posvetili više pažnje njegovim mentalnim problemima i zloupotrebi droga.

Iako je proveo u Pink Floydu samo dve godine, Sydov uticaj i prisustvo u bendu će se osetiti do kraja njihovog postojanja. Bend mu odaje priznanje i uključuje mentalne bolesti kao jednu od glavnih tema na svojim najuspešnijim albumima The dark Side of the moon i The Wall, razmišljajući o uzrocima mentalnog kolapsa. Pesmama Wish you were here i Shine on you crazy diamond se čak i direktno obraćaju Sydu:

"Come on you raver, you seer of visions
Come on you painter, you piper, you prisoner, and shine."

Nakon izlaska iz benda Pink Floyd, Barret je izdao dva oskudna solo albuma The Madcap Laughs i Barrett, koji predstavljaju poslednje treptaje njegove genijanosti i posle kojih je Syd nestao. U potpunosti se povukao iz javnosti kada je imao 28 godina.

Kada je završio sa muzičkom karijerom, najveći deo svog vremena posvetio je slikanju. Međutim, malo njegovih radova je preživelo jer je imao naviku da ih po završetku uništva. Krajem sedamdesetih vratio se u svoj rodni grad Kembridž, gde je živeo sa majkom. Javni život je ostavio iza sebe, izbegavao je socijalni kontakt i potpuno se povukao u svoj svet. Iako je kratko bio hospitalizovan, nikada mu zvanično nije bila dijagnostikovana mentalna bolest. Umro je od raka pankreasa 2006. godine. Njegovo nasleđe živi u priznanju i velikom uticaju na mnoge muzičare, a tokom godina postao je i predmet brojnih knjiga. Syd Barrett je „ludi dijamant“ koji će zauvek sijati na muzičkom nebu.

Tj

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *