Crnjanski: Pismo iz Pariza

Od svakoga grada u kome mi je prolazio život ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu. I tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova. U meni je, zato, večnost, i potpun mir, i sve mi je svejedno. Pripovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, „na nebesima“. Neko će mi reći da sam sentimentalan; a drugi: „Ta to je već bilo. Njegov „sumatraizam“ je samo podgrejan romantizam.“

No, pošto se kod nas i najčestitijima katkad kaže da su hulje, i pošto su honorari i te kako neznatni, biće ih koji će mi verovati. A postignem li, ikad, da ma jednog samo mladića ogorčim, ili jednu lepu ženu izmenim, da jednu samo popovsku pridiku ismejem, biću zadovoljan. Vaistinu, mi smo anarhiste.

Pariz treba da me zapali. Tako su mi bar svi rekli.

Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću. I kao što na duši nosim rub starih bedema u kojima sam bio zatvaran, ili lake vrhove kampanila venetskih varošica, ili kamenih dalmatinskih sela, i stenja bretonskih obala, ostaće i odavde samo modrina njegovih rubova, kako se oni, u kišovitoj noći, kad je prazan, kad ga uhodim, ocrtavahu na nebesima. Ostaće na meni, i ovde, samo onaj mir što ga ostavljaju na duši kamenje, voda i nebo.

Po ulicama su zabodene svetiljke; opravljaju kaldrmu noću, i pruge tramvaja. Udarci budaka i čekića sećaju me na kule crkava, igru zvona, kraj kojih sam stanovao.

Tiho, u podnožju mosta, spušta se u vodu, a visoko, sa crnih krovova na crne krovove, diže se u nebesa. Sav šumi. Kiša, beskrajna kiša drhti nad njime, kao da je sav uvezan u tanane, mokre niti vode što obavija ceo svet. Drhti, ljulja se, odbleskuje. Gubi svoju tvrdoću i sav se pretvara u senke, što se ljuljaju u kiši. Tako je beskrajan, a tako je lak, kao da je sazidan od karata. Izlazim na svoj najmiliji most; on je sav mokar. Davno nekad, bio je često krvav. Otuda ga uhodim, gledam, već mesecima, u kišovite, prazne noći.

Nebo je iscrtano pravim, ampirskim, podgrejano grčkim, rubovima. Širina i mir ovih polja i pravih, bogatih krovova dovodi do smeha. Kad bih sa ovog mosta počeo čitati novine glasno, svakako da bi se zaorio urlik gomila, i da bi jurnule na zidove da sve popale. Jer sve se, eto, menja. Ono što su, pre godinu dana, pisale, sad opovrgavaju; ono što su, pre godinu dana, rešavali parlamenti, sad odbacuju. Kad bi sa ovog mosta čitao i čitao, ne dodajući, niti oduzimajući reči, kako bismo se nasmejali, i počeli da palimo sve. Uostalom, ovo nije iskreno; ja ne verujem u budućnost. Pišem ovako samo zato što se povodim za modom, a sad je opet moda verovati u budućnost…

Nasred toga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Madžarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipi, sitna, beskrajna – no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo ja sam patetičan, noći je svejedno.

Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.

Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može što zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarićeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne?

Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti.

U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d‘Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. One javljaju da dolazi proleće.

Išao sam po pozorištima, školama, izložbama, skupštinama, i jednako razmišljao šta da vam sve javim. Sad, kad treba da počnem da se prepirem, da napadam, da branim, sve mi se to čini smešno i dosadno. Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam. javim: ne bojte se, setite se večnosti, ove je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se svega.

No ja vrlo dobro znam da je to pesnička ludorija, i da je suviše već i to što, mesto opisa, javljam samo da u Versalju niče trava. Vi, svakako poznajete barok i rokoko – našto bih dakle pisao aforizme o tom kako je došlo do japanskog uticaja na rokoko, do onih tako širokih postelja; zašto je Marija Antoaneta postala lezbijka i koliko je uticala na revoluciju, engleska muška moda, koja je naterala Monsenjera, brata kraljeva, da ga dva snažna lakeja, svako jutro, uzdižu i spuštaju u izglačane pantalone, da ih ne bi izgužvao. Mogu vam samo reći da Karlajl nije sad u modi, i da ni Minjeovo mišljenje o uzrocima revolucije više ne stoji. Treća Republika govori samo o sebi, i seća se samo „revolucije“ železničara, koja je osigurala karijeru sjajnome Brijanu. Novine su, uostalom, jako uzbuđene; govori se da će u dvorcu postaviti kafane i, „dancing room“ ove.

Čim sam ušao i video goluždrave anđele, gole lepotice na reljefima u crkvi, razumeo sam sve. Kad bih mogao celoj slovenskoj duši, svoj našoj takozvanoj „rođenosti za patnju“, da dam jednu jedinu injekciju latinizma – ali da ne dobijem Arcibaševljevo prase. U tu svrhu treba osnovati Grupu…

Stari, sedi vrtlari sade travu. Velike, mramorne vaze, na kojima se vitlaju bogovi i bahantkinje, i cvetaju tirzosi, ređaju se u daljini kao granitno kamenje kojim se označava međa na zemlji. Trava je meka, kao ona što kod nas niče iz žita oko kandila, o Badnjem danu; ona drhti kad je uzmem u ruku.

Iza vensenskih šuma prevrću se avioni. To je u čast Pilsudskom, koji je došao u posetu. Trava je počela da raste.

Ogromne terase spuštaju se sve dublje, među jablanove u daljini, pred nebom. U vodama su komadi neba. Jedan labud, kojeg sam, na žalost, već upoznao iz pesama Manojlovićevih, iznenada izlazi na vidik. Male, majušne mušice roje se nad nebesima. Gole Venere kleče pred granjem što pupi. Vi znate da ja imam ludu teoriju „sumatraizma“: da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugome kraju sveta… 

I zato pre nego što počnem pisati o izložbama, o parlamentima, i o kursu franka, pustite me da, još jednom, stanem uz jedno drvo što pupi i štapićem izudaram po njemu brzojav: da trava zeleni, i da se setite večnosti.

 

Miloš Crnjanski

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *