Sergej Dovlatov – Filijala

“Najveća tragedija u mom životu je smrt Ana Karenjine“

Sergej Dovlatov

Džabaletan vam predstavlja roman Filijala ruskog pisca Sergeja Dovlatova, koji je skoro izašao u izdanju kultne izdavačke kuće Lom. U pitanju je poslednji roman Sergeja Dovlatova.

Dovlatov je rođen u Uvi 1941. godine, a veći deo mladosti je proveo u Lenjingradu. Upisao je Filološki fakultet 1959. godine. Posle dve godine bio je izbačen sa fakulteta, posle čega odlazi u vojsku. Nakon povratka iz vojske radi kao novinar i piše priče koje su mu donele progon od strane vlasti. Zbog svega toga emigrira u Beč, a zatim u Ameriku. U Americi objavljuje romane i priče i sarađuje sa časopisom Njujorker. Mnogi američki i ruski književnici se izražavaju više nego pozitivno o njegovom delu: Kurt Vonegat, Irving Šo, Džozef Heler, Georgij Vladimirov, Viktor Nekrasov, Josif Brodski… Sam Brodski je izjavio:

„On je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije.“

U romanu Filijala Dovlatov nam piča priču (verovatno autobiografsku) o novinaru koga njegova matična novinarska kuća angažuje da izveštava sa ruske emigrantske konferencije, koja se održava u Los Anđelesu. Priča je u osnovi o prvoj ljubavi glavnog lika, koju on sreće na konferenciji nakon dvadeset godina. Tasja, njegova prva ljubav, predstavlja amoralnu, svojeglavu i kapricioznu osobu, koja je lišena uobičajenih šablona ponašanja. Glavni lik ne zna ni posle dvadeset godina šta da očekuje od nje, osim da će njena pojava uneti veliku količinu apsurda u njegov već i onako apsurdan život. U takvoj situaciji najbolje je prihvatiti apsurd kao nešto uobičajeno i mnogo ne pitati. Njihov odnos prepun je urnebesnih dijaloga i konfuznih situacija, koji se sjajno uklapaju u celokupan ambijent priče. Možda najbolji pasus koji oslikava poziciju glavnog junaka u ovom romanu je ovaj:

„Imam četrdeset dve godine. Svi normalni ljudi odavno su se ubili ili barem propili. A ja čak i pušenje  samo što nisam ostavio. Dobro, jedan mi je pesnik rekao: Ako ujutru ne zapališ, tada je buditi se glupo… Zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu.

-Vi ste naručili četiri brendija?

-Da – slagao sam bez dvoumljenja.

-Doneću…

To je dobro, mislim. To je divno. U svakoj situaciji neophodan je nekakav udeo apsurda.“

U romanu imamo i opis samih likova koji prisustvuju konferenciji. To je skupina krajnje otkačenih ljudi čija karakterologija je tipična za rusku književnost. Potpuna predanost nevažnim situacijama i često izbegavanje glavnih problema, iracionalni porivi koji postaju dominantni nad razumskim čine ove likove potpuno ruskim, a sa druge strane i univerzalnim primerima čovekove apsurdnosti. Na kraju sam glavni lik biva pomiren sa fantamazgoričnom sudbinom, sa tim što njegov fatalizam nije puko mirenje, već je veoma svestan i refleksivan.

„ I još sam pomislio sa izvesnom setom: „Bog mi je dao ono što sam od njega tražio. Napravio me je običnim piscem, tačnije – novinarom. Kada mi je pošlo za rukom da to i postanem, ispostavilo se da pretendujem na više. Ali bilo je kasno. Prema tome, pretenzija ne može biti.“

Džabaletan vam preporučuje ovu odličnu knjigu, koja će vas sigurno nasmejati, a verovatno i naterati da se zapitate.

 

Šarl

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *