Teške 23 olovne godine bez Milana Mladenovića

Jedan dobar čovek, principijelan čovek, veliki muzičar, dobar gitarista, fenomenalan pevač. Čovek koji je plenio sve ljude koji su bili u njegovoj blizini. I opet nismo uspeli da zadržimo takvo biće u našoj sredini. Setim se jednog nežnog osmeha, rekao je Cane za jedan lokalni radio pre neku godinu na pitanje kako se on seća Milana Mladenovića. Čini mi se da su upravo ove osobine krasile njegov umetnički izraz i koje su,  nama koji ga nismo lično poznavali, omogućile da se tako iskreno zaljubimo u svaki rif i krik, nastao u glasnim i gitarskim žicama, jedinog ustoličenog princa nekog drugog Beograda.

Bio je mlad, ali neupitno mudar. Poseban, nikako isti. Njegov uticaj na tadašnje muzičare i naročito buduće generacije nemerljiv je, kako u muzičkom tako u ljudskom, karakterno razvojnom smislu. Moji lični afiniteti gradili su se kroz stihove njegovih pesama, kroz boju i auru njegove muzike davajući mi nagoveštaj veličine grada u kom sam rođen. Smatram ga veoma odgovornim, a neizmerno sam mu zahvalan na tome, što sam postao čovek kakav jesam. Što sam naučio da razlikujem istinu od laži, prevaru od iskrenih namera, kvalitet od javašluka. Znam koliko je značio mojim prijateljima da prošire vidike, da prihvate postojanje neke drugačije društvene vrednosti, nekih plemenitijih aršina koji iščezavaju u modernom svetu kojem pripadamo. Govorio je Milan u nekoliko navrata kako traži ljude, jer bez njih nije moguće stvarati muziku, ali ni druge bitne stvari u životu. Nije verovao u veštačku inteligenciju već u iskru ljudskosti koja je u stanju da pokrene lavinu pozitivnih dela.

Godinama se pitam gde bi bio i šta bi radio u ovom današnjem sistemu. Da li bi uopšte opstao i preživeo ovu skaradnu društvenu transformaciju iz bunta u poltronstvo, iz važnosti socijalne originalnosti i prepoznatljivosti u njen mediokritet ili čak i ispod tog nivoa osrednjosti. Mislim da ne bi. Kažu da Bog prvo uzima najbolje, a mislim da je u ovom slučaju to zaista tako. Nama su ostali ovi primerci hodajućeg i prodanog šljama koji ne zaslužuju da im se ime spomene u kontekstu priče o Milanu.

Prijatelj mi je rekao, zamislite dok smo sedeli na klupi, „nekada je bilo budi sam na ulici, a sad je nemam s kim da blejim“. Meni jako zanimljiva rečenica. Nekada je, verujem u to, zaista bio izbor da hodaš sam, razmišljaš i zapažaš, a sada si osuđen na asocijalno ponašanje u okruženju snishodljivih tupana. Srećan je onaj koji ima prijatelja da sedi na klupi i gleda zvezde. 

Rođen je 21. sepembra 1958. u Zagrebu, a kako mu je otac bio vojno lice sa premeštajućim službovanjem, sa svega šest godina seli se u multietničko Sarajevo, grad bogat opterećujućom istorijom. U Sarajevu živi sve do 1970., a ovaj grad je u jednoj izjavi okrivio za mračni uticaj na lični razvoj. Završio je Jedanaestu beogradsku gimnaziju u kojoj je stvorio prijateljstvo sa Gagijem Mihajlovićem iz koga se iznedrio veoma bitan bend za njegov dalji muzički razvitak – Limunovo drvo. Nakon ove grupe bio je neizostavni deo Šarla zajedno sa Vdom i Kojom, a sve je kulminiralo prvo u obliku Katarine II, a zatim u obličju Ekatarine Velike. Bio je idejni tvorac benda kojem je uskraćena slava samo zato što se ispred njih i drugih svetskih bendova Novog talasa isprečila ta prokleta jezička barijera. Njihov zvuk nije moguće iskopirati, a mnogi su složni u oceni da su odrasli u Londonu, Mančesteru ili nekom drugom britanskom gradu bili bi svetski bend. Ovako, ograničili su svoj uticaj na region bivše SFRJ, a boja i govor staroslovenskih duhova koji provejava kroz njihove tonove i onako se ne bi uklopili sa engleskim jezikom. Prosto sudbina je tako htela, podarila je ovom prostoru jedan spektakularan svetski bend sa našim likom, da usmerava moju generaciju i mnoge posle nas ka istini, časti i ponosu, drevnim i neprevaziđenim tekovinama poštenih ljudi.

„Jedna pukotina se otvorila u javnom mnenju, mi smo samo prošli kroz tu pukotinu i izbili smo na jedno potpuno drugačije okruženje od onoga u kome smo se kretali do tada“, rekao je Milan govoreći o svojoj generaciji koja je izborila svoje mesto u istoriji ovih naroda. Želim da verujem kako će se u ovim sumornim vremenima otvoriti jedna mala pukotina za sve ljude koji traže izlaz iz ovog jednoumlja, iz slepila društva, jedan mali portal kroz koji ćemo proći i skontati koliko je ova stvarnost samo prividna, potpuno nebitna i kako je život zapravo uživanje živeti. Da ćemo otkriti prostor gde se cene humanost, poštenje, istina, rad, istrajnost, hrabrost, kreativnost, gde emocija igra presudnu ulogu, a da se stvari poput mržnje, primitivizma, pokvarenosti, prevare i likovi koji nasrću kao kakve krvoločne zveri više nikada neće pojaviti.

Milane hvala ti na beskrajnim noćima u kojima sam razmišljao dok je tvoj glas probijao zvučnike. Hvala ti za sve skrivene poruke, za sve doživljene emocije i za to što imam sutra svojoj deci da ukažem i lakše objasnim ko sam, od čega sam i, na kraju krajeva, zbog čega su i oni vaspitani na način na koji će biti. Danas su navršene 23 godine od kada nas je napustio. Počivaj u miru.

 

ATaK

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *