Džabaletanov dnevnik sa 23. FAF-a | Drugi deo

Džabaletan, kao prijatelj ovogdišnjeg FAF-a, svojim čitaocima  predstaviće filmove koji su obeležili 23. izdanje ovog filmskog festivala. U prvom delu dnevnika pisali smo o filmovima Hepiend i Kaniba, a u drugom delu možete pročitati nešto više o filmovima Fokstrot i Duhovi Ismaila.


Fokstrot

Poslednje ostvrenje izraelskog reditelja Samuela Maoza je film Fokstrot. Beogradska publika je imala tu čast da ga premijerno pogleda na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma. Reditelj je osvojio nagradu Zlatni lav na festivalu u Veneciji za svoj predhodni film Liban, 2009. godine. Fokstrot je definitivno jedan od najvažnijih filmova ove godine.

Reditelj je u ovom filmu obradio mnogo tema, pa je samim tim bezbroj mogućnosti i načina na koji bi ovaj film mogli da doživimo. Dominantne teme koje prožimaju radnju i učesnike ove drame su smrt, besmisao rata. Radnja je smeštena u Izrael, zemlju koja je pod stalnom tenzijom i ratnom pretnjom. 

Film je podeljen u tri dela. U prvom delu pratimo roditelje koji saznaju da im je sin poginuo na vojnom položaju. Gubitak deteta potpuno slama oba roditelja. U fokusu ovog dela filma je otac i njegova borba sa bolom izazvanim gubitkom deteta. Kao muškarac u porodici od njega se očekuje da bude stub. Njegov slom se prikazuje na mnogo načina. Želeći da opravda svoju ulogu glave jedne porodice, on pokušava da svoja osećanja potisne. Međutim, bol zbog gubitka deteta je pevelika i on ima potrebu da tu bol na neki način kanališe i izbaci iz sebe. Da li verbalno ili fizički, on se obračunava sa ostatkom sveta, sa samim sobom.

Drugi deo priče nas vodi na  vojni položaj na kome se nalazi sin Džonatan. Vojni položaj u stvari predstavlja rampu na kojoj grupa mladih vojnika kontoliše prolaz. Besmisao rata je sjajno prikazan u ovom delu filma. Dosada, beznađe ovih mladih ljudi, koji su smešteni u neku nedođiju, najbolje se ogleda u rečenici koju izgovara jedan od vojnika. Mi ratujemo protiv nepoznatog protivnika. Mladi ljudi koji bi trebali da uživaju u životu svoje najbolje godine provode na nekom položaju, kontrolišu prolaze, maltretiraju ljude na punktovima. Na kraju se dešava da ta istreniranost na reakciju i konstantna ratna tenzija prouzrokuju smrt nedužnh ljudi. Kolateralna šteta. Nepopravljiva šteta za mladog čoveka.

U trećem delu filma vraćamo se porodici koja se u potpunosti raspala. Šest meseci nako smrti sina gledamo roditelje koji su toliko uništeni bolom, da ne mogu jedno sa drugim. Otac se slama, otkriva sve svoje slabosti. Osećaj krivice zbog nedovoljno provedenog vremena sa svojim detetom ga razdire.

Pored tema koje smo pomenuli, koje su u filmu obrađene, moramo istaći da se u osnovi svih ovih delova priče nalazi i priča o odnosu oca i sina. Kao da su ceo film i navedene teme protkane odnosom njih dvojice. Cela porodica je u stvari određena u odnosu na takvu očinsku figuru. Oca koji je vrlo uspešan, ali duboko traumatizovan i nesiguran. Cela porodica se nosi sa tim, svako na svoj način. Jedina osoba koja ga do kraja razume je žena. Ona je ta koja ima snagu i kapacitet da izdrži takvu ličnost, ona je prikazana kao temelj i stub porodice. Dovoljno je jaka da na svojim plećima nosi i njegovu slabost.

Ovaj odnos dvoje ljudi najbolje je prikazan kroz crtež sina koji je poginuo. Na crtežu je nacrtan bager koji nosi auto, pretpotavljajući da je otac bager, a majka auto. Pretpostavka da otac nosi ovu porodicu svojom snagom je bila pogrešna. Film pokazuje da je sin bio u zabludi i da nije imao pravu sliku. Majka je bager, a otac simboliše kola koja bager nosi. Što je najčešće i slučaj.   


 Duhovi Ismaila

Film je svoju premijeru imao na otvaranju ovogodišnjeg Kanskog festivala. Sa sjajnom glumačkom postavom, i zanimljivom pričom, film Duhovi Ismaila je ostvarenje koji svakako treba pogledati.  

Ovo je priča o životu ljudi koji se bore sa svojim duhovima, duhovima prošlosti koji ih proganjaju i u snovima i na javi. Povrtak jednog takvog duha posle dvadeset godina izaziva još dublje lomove, pitanja, očaj, odricanje, ljubomoru. Sve likove koji su deo ove priče vraća dvadeset godina unazad i unosi nove nemire, donosi novi haos u već postojećim košmarima. Reakcije su potpuno opravdane, ono što sledi je osama, bežanje od sveta i suočavanje sa svojim demona. Demon iz prošlosti koji je stvorio košmare se vratio, nepromenjeno nestabilan, spreman da napravi haos, postavi novu scenu i ode, kao obrnuti deus ex mashina. Još jednom ostavljajući sve učesnike razbijene u paramparčad. Međutim, taj duh ima svoje demone koji ga progone, dan, noć, snove, bez čvrstog tla na kome bi opstao.

Ono što je povratak doneo jeste i neka vrsta razrešenja. Opterećenje koje sa sobom nosi nestanak voljene osobe, tog duha iz prošlosti, nestvarno je teško podneti. Dvadeset godina pitanja, krivice, košmara, da bi se ta osoba pojavala kao duh. Jednako nesrećna, bez posebnog objašnjenja za svoj nestanak, osim nekog oblika duboke nesreće, melanholije sa kojom nije mogla da živi. Sebičnost samog postupka je odredila sve njene bližnje, njihove živote. Patnja koju je nanela trajala je jako dugo, da bi se sav bes i očaj prolili kada se vratila. Kada je bes prošao, kada su dobijeni kakvi takvi odgovori na postavljena pitanja, učesnici ove drame su napokon mogli da nastave svoj život. Dvadeset godina deluje puno, ali je malo nasuprot celoživotnoj patnji. Za aktere ove drame razrešenje i sloboda su na kraju došli.

 

Boogie i Jo

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *