Kandinski o umetnosti

Još u najranijoj mladosti osećao sam izvanrednu izražajnu snagu boje. Zavideo sam muzičarima koji mogu da stvaraju umetnost bez realističnog “pričanja”. Boja mi se činila isto tako izražajnom i snažnom kao i zvuk. Boja je dirka, oko je čekić, duša je klavir sa bezbroj žica. Umetnik je ruka koja preko ove ili one dirke smišljeno izaziva treperenje ljudske duše. Otuda je jasno da harmonija boja može da počiva na principu smišljenog delovanja na ljudsku dušu. Tu osnovu možemo označiti kao princip unutarnje nužnosti… Po mom shavtanju geometrijsko ograničavanje boja pruža širu mogućnost za izazivanje čiste vibracije, nego granice bilo kog predmeta, koje su uvek mnogo nametljivije i mnogo skučenije u svom govoru, budući da izazivaju jedan njima svojstven podražaj( konj, guska, oblak…). ’Geometrijske’ ili ’slibodne’ granice, nevezane za predmet, stvaraju podražaje, kao što to čine i boje, ali su ovi mnogo nepreciznije određeni nego granice oredmeta. Oni su slobodniji, elastičniji, ’apstraktniji’. Apstraktni oblici nemaju ni trbuh kao konj, ni kljun kao guska. Ako žele da neki predmet potčine nekoj plastičnoj ideji, oni po pravilu moraju da izmene i suze njegove prirodne granice…

 

Wassily Kandinsky

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *