Oliver Nektarijević: Moram da zauzmem stav

Veliki novogodišnji intervju Olivera Nektarijevića, pevača grupe Kanda, Kodža i Nebojša. Pričali smo sa njim o regionalnoj turneji na kojoj su bili, novom albumu, tradicionalnom prvojanuarskom koncertu… Ali i o Selinu, Hamsunu, Ničeu, Džabaletanu, stavu… Uživajte…

Bili ste na regionalnoj turneji. Kakvi su tvoji utisci?

Pa vidi, Sarajevo, Mostar, Podgorica, Nikšić, to je već definitivno naš teren. Tu smo bolje prihvaćeni. Ljubljana je za nas bila prijatno iznenađenje. Mislili smo da smo tamo marginalizovani. Ispostavilo se da to i nije baš tako, da postoji neko jezgro i da je na nastupu bilo dosta ljudi. A u Zagrebu, pa ja to stvarno ne znam da objasnim. Bio je relativno mali koncert, nije bilo mnogo ljudi, ali sve su bili naši hardkor fanovi. Što nam je samo potvrdilo da dugo traje taj proces tranzicije. Tamo smo sve vreme u nekom među stanju. Nikako da klikne, a sve vreme se dešava nešto što može da ukaže da će taj klik da se desi u nekom trenutku. Ali i dalje je sve neizvesno. Ili ćemo postati bend koji tamo ima publiku, koju definitivno ima, ali trenutno je to ograničeno na broj ljudi koji je svojstveniji nekom demo bendu. U Sloveniji se održalo ono što je bilo i pre pet, šest godina, možda se malo i proširilo, a Zagreb je sve vreme u tom nekom lomljenju. Kada bi se analiziralo vreme generalno, mi jesmo bili u nekom vakuumu. Mi jesmo stvarali u neko najgore vreme, generacijski smo u neko najčudnije vreme nastajali da bi nas tamo znali i prihvatili. Tamo prolaze ili bendovi iz osamdesetih ili neki novi, mladi bendovi.  Ali ne znam, misli dobro… nadam se da će nekako da prevagne na našu stranu.

Kad izlazi novi album? Već ste dosta novih stvari izbacili.

Pa trebalo bi da izađe u septembru, oktobru 2018. Taj album će da se zove Horor u Beogradu. Dobar deo toga je već gotov, više od pola stvari je spremno za album. E sad neke stvari treba ponovo da snimimo pošto nismo zadovoljni, a samo jedna pesma je ostala cela da se snimi. Mislim da treba da snimimo još četiri pesme. Na albumu će biti deset pesama. Atmosfera je takva da sam ja već upao u frku kakav će taj album da bude. Omiljeni album mi je Volja za noć, ali mi već sada pada u senku novog albuma koji spremamo. Tako je uglavnom kad si ispunjen onim što radiš.

Ti si pevao baš tu pesmu Horor u Beogradu u klubu Fest, jedini i zadnji put do sada.

To je Neškov rif. Ta pesma je trebala da se razrađuje da se napravi još neki deo. Međutim meni je ona baš takva bila super, taj rif mi je bio super, odmah me je to ubacilo, usisalo, u tu neku horor atmosferu. Onda sam je ja obojio tim svojim hororom i napravio sam taj tekst Horor u Beogradu.

Kaver albuma Volja za noć je genijalan. Pričao si da ti je naziv albuma antipod za Ničeovu Volju za moć. U kom smislu?

Neverovatno mi je kod volje za moći da Niče nije uračunao volju za moć kompleksaša. On je idealizovao volju za moć. Uopšte nije uzeo u obzir da će kompleksaši imati, i imaju sve vreme najveću volju za moć. Činjenica je da su u dvadesetom veku najveći kompleksaši imali najveću moć. Musolini, Hitler… Tako je od najsitnijih segmenata života do tih najglobalnijih, najkrupnijih. Bukvalno to ide od porodice, predsednika kućnog saveta i tako dalje. Retko se desi da taj predsednik kućnog saveta bude neki kul lik. Tako je i kod volje za moć. Uglavnom, čudio sam se dok sam čitao Ničeovu knjigu Volja za moć kako dok čitaš sve vreme ti nešto promiče. Ja znam da postoji deo spisa gde on te neke negativne stvari koje sam već naveo ne priznaje kao volju za moć. Međutim, to definitivno jeste volja za moć. Jer Ničeu je volja za moć samo u osnovi prirodnog, superiornog čoveka, koji ima određene kvalitete. Međutim, baš ti koji imaju te kvalitete, kako se razvija civilizacija, sve manje imaju volju za moć. Zadovoljni su onim što imaju, i nemaju potrebu za bilo kakvim dokazivanjem, ili držanjem konaca u rukama, bilo kog tipa. To što prirodno imaju, to im je dovoljno. Samim tim nema motiva za dalji razvoj. Dok kompleksaši žele da se dokazuju, žele i ovo i ono. Niče to nije priznavao, on je takve ljude otpisivao. Međutim, to definitivno jeste volja za moć. Baš zato postoji taj antipod. To se zove u psihijatriji “prva cigla”. U temelju je napravio grešku pa je samim sve što je izgradio ima smisla, ali je sam osnov pogrešan. Naravno, Niče govori često i o moći kao pozitivnom fenomenu, o vrlinama, o moći ka znanju, zdravlju, lepoti, potenciji itd. Danas se pod pojmom moći podrazumeva vlast, lova, oružije…

Da, to se vidi i kod njegove podele na “moral gospodara” gde volja za moć predstavlja otvorenost, prevladavanje, samopotvrđivanje… i “moral robova” čiju osnovu čini resantiman (prevodi se kao “ozlojeđenost” ili “želja za osvetom”) i tu se volja za moć ispoljava kao podrivalačka snaga, kalkulantnost i lukavost… Kad smo već kod tog prošlog albuma, zanimljivo mi je kako si pored tri hrišćanske vrline ubacio i stav. Zašto baš stav?

Ja sam prepoznao da u sebi imam i veru i nadu i ljubav. Sve tri vrline imam u sebi, i ne bih voleo da ostanem bez njih. Nikad nisam bio u fazonu da budem uličar, ali nisam mogao da izbegnem taj momenat, kao Beograđanin, kao klinac koji je visio svuda. Nisam mogao da izbegnem momenat da ne zakačim nešto što zovu ulična škola. A jedna od stvari koje sam tu naučio je da je vrlo važno imati stav. Stav je vrlo višeznačna reč u srpskom jeziku. Odnosi se na mišljenje o nečemu, odnosi se na odnos prema nečemu, imaš stav u klasičnoj muzici, prvi, drugi, treći stav, imaš stav u baletu, stav u sportu. Vrlo je važan taj stav u životu uopšte. Ne samo taj uličarski. To se kod nas prepliće, uličarski sa stavom u glavi. Moraš držati glavu gore. U tom tekstu za pesmu Vera, nada, ljubav i stav, stav se odnosi upravo na to da uvek treba držati glavu gore.

Stav se može tumačiti kao maksima – biti svoj.

Naravno. Ima toga i ranije u mojim pesmama, na albumu Igračka plačka, u pesmi Proći će i njihovo. Ljudi vole tu pesmu, meni ona nije toliko bliska zbog nekih stvari koje jednostavno nisu prošle test vremena. Postoji nešto u toj pesmi što meni ne leži. Ali tu ima baš to iza čega i dalje stojim. Moram da zauzmem stav.

Stav je pitanje i mišljenja i duha.

I pitanje tela. Pitanje duha kao držati glavu gore, ali je i pitanje tela kao stav, pitanje držanja.

Pesma Ne služim ničemu je sjajna stvar koju ne svirate često na koncertima. I u toj pesmi je stav dominantan. Ali tu ima i jedan deo koje aludira na Selina i njegovu knjigu Putovanje na kraj noći. Je l’ ti voliš da čitaš Selina? Šta za tebe znači njegovo delo?

Volim da čitam Selina, naravno. Jedna kontraverzna ličnost, i biografija, koja je po meni za zanemarivanje. Meni lično smeta taj njegov antisemitizam. Ali njemu to mogu da oprostim, da tako kažem. Isti je slučaj kod Knuta Hamsuna. Obožavam tog pisca, a sve te kontraverze u njegovoj biografiji su nešto preko čega prelazim, a da ne trepnem. Sa druge strane mislim da su oni na neki način žrtve nekog nesporazuma. Kada se njihovi stavovi sagledaju i analiziraju do kraja to uopšte nije bilo baš tako kako su se oni predstavljalii ili bili predstavljeni. Svako ima tu neku svoju apologiju gde pokazuje da tu nije bilo veze, niti su imali veze sa bilo kojim nacističkim režimom.

Selin nije imao direktne veze, ali Hamsun je već imao direktnije veze sa tim.

Da, Hamsun je imao, ali to je sve vrlo diskutabilno. Mnogo ljudi je u početku bilo na neki način oduševljeno idejama Hitlera, Musolinija i slično. Zašto bi neko morao da ima tako dobru intuiciju da shvati i oseti tridesetih godina prošlog veka šta će Hitler da uradi. Svaka čast ljudima koji su to provalili. Primer je istinski Lorens od Arabije po kome je snimljen film. On je poginuo na motoru u saobraćajnoj nesreći. Za njega se zna da je bio jedan od simpatizera Hitlera na samom početku njegove karijere. On jeste kontraverzan tip, ali kada se sve sabere i oduzme u istoriji se pokazao kao vrlo humano biće.

Da, a Selin je bio mizantrop u nekom opštem smislu.

Da, pa to je njegovo pravo, njegov senzibilitet, njegov život. Meni lično tu više smeta taj političko korektan stav Francuske Republike gde je Selin zbog tih nekih svojih posrnuća otpisan kao kandidat da uđe u panteon, gde je odavno trebao da bude po svim kriterijumima.

On je autsajder u odnosu na dominantni kulturni milje.

Kako je vreme prolazilo autsajderi su sve više bivali prihvatani. A on nije ima šansu zbog tog političkog momenta. Zbog neke političke korektnosti.

On je i tu elitu kritikovao bez rezerve, direktno je pucao u njih. Oni su definitivno iskoristili tu politički problematičnu poziciju da ga diskvalifikuju. Kritikovao je ljude koji su držali taj mediokritetski sistem. Hamsun je sa druge strane bio prihvaćen. On je diskreditovan posle Drugog Svetskog rata. Međutim, on je već tada bio i nobelovac i imao je lakši život u tom smislu od samog Selina. Hamsun je dvadesetih godina dobio Nobela, i već je bio književna institucija uveliko.

Mislim da je on tačno 1920. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pa naravno, Hamsun je u tom smislu imao lakši put, a samim tim i lakši život od Selina.

Još jedan pisac koga direktno pominješ u pesmi Siroti Ani i Bo je Tomas Man. Inače to vam je po mnogima i najbolja pesma koju ste napravili.

Da, i meni, od tih zajedničkih. Ja volim Neškove i Jankove tripove. Obožavam pesmu Volja za noć, mnogo mi je žao što je češće ne sviramo. Onda pesma Solar. To je Jankov kreativni momenat, i mislim da je bez veze skrajnuta. Verujem da će biti prilike da skrenem pažnju na nju, ako budemo pravili neki best off na vinilu ili tako nešto. Sigurno ću tu uvrstiti Solar. To neće biti neki zvanični best off nego više lični, naš. E, sad što se tiče samog Tomasa Mana, to je više porodični uticaj, konkretno uticaj moje majke. To je pored slikarstva jedna stvar u kojoj se naš senzibilitet poklopio. Još kao klinac sam počeo da se bavim Tomasom Manom, i odmah sam ga zavoleo i prihvatio.

foto: Filip Arsić

Da, malo smo prošli kroz te neke književne uticaje na tvoje stvaralaštvo, i na stvaralaštvo same grupe.

Da, meni to laska, pošto kada neko pokazuje da prihvata neku težinu, na primer mojih tekstova i te poezije to mi je veliki kompliment. Jer toliko se bavimo tim segmentom…

Pa da, pogotovo taj poetski deo je dominantan u pesmama Kande Kodže i Nebojše. Da ostanemo onda na tome. Evo još jedno pitanje baš oko tog poetskog koje se nalazi kako u vašim tekstovima, tako ne manje, i u muzici. Sta bi mogao da nam kažeš o takvom direktnom uticaju na vaše muzičko stvralaštvo?

U muzici ga ima zato što su u bendu ljudi sa tim senzibilitetom. Vlada je završio književnost, Neško je odrastao u književničkoj kući i uvek je mnogo čitao, ovi drugi članovi više manje. Njih dvojica i ja smo potpuno dovoljni da ti osetiš neku poetsku, književničku notu u muzici. Razumem tačno šta hoćeš da kažeš. Pretpostavljam da ne bi svako mogao da razume, ali ja razumem. Da sve vreme ima neka književnička, pesnička nit koja se čuje u muzici. U ovom bendu sviraju i prave muziku ljudi sa tim senzibilitetom, kojima je književnost važna. Kako za život tako i za muziku.

To je na kraju krajeva i način života, i stvaranja i uopšte muzičke interpretacije. Mene na primer, povodom toga, vaša pesma Prekidi stvarnosti asocira na pesmu grupe The Doors, Break on through. Samo što tu nekako Morison kao da glavom hoće da prođe na drugu stranu. U Prekidima stvarnosti to je sublimnije. Ne znam da li je to nekome palo na pamet.

Meni iskreno nije nikada.

E, pa za mene Prekidi stvarnosti predstavljaju dostizanje neke nove realnosti, prelazak na drugu stranu, u toj pesmi ti moraš da si aktivan, da se uzdigneš. Uviđaš novu realnost, dolaziš na neki viši nivo gde i percerpija postaje drugačija. Asocira me na Blejka i njegova vrata percepcije.

To ima u pesmi Deca tame. Samo što je tu drugi kontekst. Ja sam tu u fazonu da se vratim nazad. Mislim, isti je kontekst, ali drugi je smer. Vraćam se nazad, jer sam već na drugoj strani.

Često vas po intervjuima predstavljaju kao nastavljače EKV-a. Vi jeste beogradski bend, i imate taj beogradski rokenrol u sebi. U tom smislu postoji sličnost. Međutim, drugo je vreme, a i vaš muzički izraz je unikalan. I vi imate izgrađenu samosvojnu estetiku i ne vidim neku vezu u tom smislu. I EKV ima jedinstvenost koja čini EKV onim što jeste. Ali vi ste već izgrađen bend, pa ne znam zašto vas stalno porede i predstavljaju kao nastavljače EKV-a?

Nemoguće je da si odrastao na toj muzici, a da ne doživiš to kao kompliment. To može da se posmatra kao slična ta ideološka perspektiva rokenrola. U tom smislu može da se kaže da je tačna ta konstatacija. Ali iz mnogo više uglova od toga to jednostavno nije tačno.

A što se tiče muzičkih uticaja to su više neke šezdesete, sedamdesete godine, neki psihodelični ili klasik rok…

Pa da, mi smo bend svih muzičkih pravaca. Jednostavno smo voleli sve genaracije i pravce rokenrola. Od pedesetih i pre pedesetih pa na ovamo. Mi jesmo definitivno ljudi koji vole rokenrol, volimo kompletnu istoriju rokenrola.

Hteo sam da te pitam za neke grupe ili izvođače koji su direktno uticali na tebe. Jednom si pomenuo da obožavaš Hendriksa, pa me zanima ko je sve na tebe lično uticao u muzičkom smislu?

Uh, mnogo toga ima. Užasno mnogo. Ima toliko mnogo toga da je besmisleno da uopšte nabrajam. Hendriksa obožavam kompletno, sve što je on napravio. Sigurno je da je on imao taj muziči uticaj na nas. Ali taj uticaj se slabo čuje, jer smo mi bend koji ne kopira. Ja bih čak možda i mogao da imitiram Hendriksa u pevanju, ali glupo mi je da to radim kada ja pevam onako kako volim.

I poslednje pitanje. Šta za tebe predstavlja Džabaletan?

Džabaletan se nalazi na omotu albuma Prekidi stvarnosti. E, sad jedan od prelomnih momenata u mom životu je bio momenat kada sam upisao opštu književnost. To je bila velika greška u mom životu. Ja sam do tada užasno mnogo pisao, a kada sam otišao tamo shvatio sam da je moja predstava o tom fakultetu bila poptpuno pogrešna. To shvatanje je bilo prilično klinački, kao da sam krenuo na kurs kreativnog pisanja. A to je u stvari nauka i naučni pristup. Tamo seciraš i pisce i književna dela kao žabe. Možda i nije to bilo presudno, ali sigurno nije slučajno što sam ja tada prestao da pišem. Na neki način to te ubije. Ja sam srećan, na primer, što nisam išao u muzičku školu, jer se sad ne bih sigurno bavio ovim čime se bavim. To na neki način određenom tipu ljudi ograničava slobodu. Moraš da budeš genije, kao Danilo Kiš recimo, da završiš opštu književnost i da posle toga postaneš veliki pisac. Kod Kiša se vidi taj uticaj, on na opšte književnički način piše. Ali to kod njega uopšte ne smeta. On za života nije mnogo napisao, ali ono što je ostavio iza sebe je i više nego dovoljno za naš ceo život. E, sad pre svega toga sam se ja bavio pisanjem. Poeziju sam nastavio kroz muziku, to mi je ostalo, ali sam pisao i kratke priče.

Sad ne pišeš?

Ne, ali vraća mi se ta neka potreba, iako je vremenski razmak ogroman. Ko zna da li će ikada da sazri do kraja. Džabaletan mi je bio jedan od tih izmišljenih junaka, kome sam ja izmislio ime. On je bio protagonista mojih priča. Živeo je u Beogradu, verovatno još uvek živi. Po nekim potkrovljima i krovovima Beograda. Mogao je ceo Beograd da pređe preko krovova, nije morao da silazi dole na ulicu. On je na taj način živeo i to su bile priče o njemu. Malo toga od tih priča je ostalo, da kažem otišlo je u kamin. Ne bukvalno, ali tako deluje romantičnije.

Ja sam doživljavao Džabaletana iz pesme, pošto nisam imao tu priču o njemu, kao nekog Lucifera, sa tom kosom i rogovima. Ali kao pozitivnog Lucifera koji donosi to neko svetlo. On u stvari prosvetljuje, unosi nove vizije, horizonte.

On konkretno sa Luciferom nema neke veze, osim u ovom smislu u kome si ti rekao. Ja sam pravio njegove ilustracije. On je bio kao neki alter ego, kao deo nekog mog sazrevanja. Kako sam se ja menjao, tako je i on. Moji prvi crteži Džabaletana su skroz drugačiji, on je na tim crtežima kao neki tinejdžer. Uvek je imao očnjake. Ne kao vampir, jer nema veze sa vampirima. Više kao neka mačka. Imao je i tu kosu. Onda ta sledeća inkarnacija je bila čovek sa cilindrom. Kao da je sazreo. To je isti lik koga sam crtao sa 16, 17 godina, samo sam ga nacrtao kasnije. E, sad on jeste taj neki lik koji ima određenu energiju, koji se pojavi u nekom kriznom momentu, kada je najpotrebniji. Sa dva sanduka konjaka niotkuda. Ima tu osnovu u realnosti, mislim da postoje takvi ljudi. U nekim situacijama sam i ja sam to bio za neke ljude. On samo ima malo više osobina superheroja nego što je realno. Kao neki romantizovani superheroj. Nije ideja da bude takav, već je ideja da bude neki romantični lik, kao Don Žuan, neki bajronovski lik.

Za celu ekipu koja dolazi na vaše koncerte, svaki vaš nastup predstavlja silazak Džabaletana među nas.

Pa da, tako nekako bi i trebalo da bude. Ja na svakom koncertu osećam prisustvo Džabaletana. Taj neki prelazak u potpuno drugu realnost čini da svaki koncert prođe jako brzo.

Prvojanuarski koncerti po običaju traju najduže, ali i najkraće baš zbog toga.

Da, a nekako i oni prođu neverovatno brzo. Ove godine smo imali frku, jer do skoro nismo znali gde ćemo da sviramo. Onda se desilo da se otvorio taj novi prostor, i da hoće da sviramo prvi januar. Nadam se da će biti dobro. Misli dobro…

Ekipa Džabaletana zajedno sa Oliverom i bendom Kanda, Kodža i Nebojša, vam želi srećnu Novu godinu! Vidimo se svi 1. januara na koncertu.

 

Boogie & Jo

You may also like...

2 Responses

  1. direktor says:

    Idi begaj!

  2. Џони says:

    Одличан интервју!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *