Maks Peterson aka Mad Maxx za Džabaletan

Za vreme nastupa velikog Olija Visdoma, imali smo tu sreću da uradimo intervju sa Mad Maxxom, ili bolje rečeno Maksom Petersonom. Kao član Mad Tribe-a, ali i solo izvođač koji je na sceni 20 godina, Maks nam je izašao u susret, iako smo bili opkoljeni melodijama koje je Oli širio za vreme svog nastupa.

Kako ste ušli u ovaj psyworld?

Uh to je duga priča, ali ja ću je skratiti koliko je to moguće. Sve je počelo 1997, za novogodišnje veče, išao sam na svoju prvu psy žurku u San Francisku, i od tog dana sve se otvorilo. To mi je promenilo život, kompletno je promenilo. Upoznao sam ljude kakve do tada nisam poznavao. Sa svojim prijateljima otvorili smo psytrance shop u Americi, nekih četiri meseca posle prve žurke. Uskoro sam počeo sa DJ-ingom jer sam posedovao dosta diskova, ploča i kaseta.  To me je nateralo da postanem DJ. Onda sam upoznao CPU-a i Mekaniku, u gradu Saint Bruce (u Kaliforniji) pošto su oni imali studio, sve se to lepo istopilo sa njima,  krenuo sam u svoj prvi projekat.  Potom sam se vratio u San Franciso i osnovao Sirius Ilness krajem 1999-2000, zajedno sa svojom bivšom devojkom. Te ’99. izdali smo album Biodegradable, zajedno sa CPU-om i Mekanikom. Godinu dana kasnije, otišao sam za Meksiko i tamo je moja trens karijera počela. Od tada bilo je samo to, radio sam svakakve poslove koje možeš da zamisliš, ali sam se pronašao ovde. Morao sam dosta da radim kako bih došao ovde, ali na kraju sam se našao tu gde jesam i ovo je moj posao. 

Kakvo je bilo vreme tada kada si počeo sa muzikom i stvaranjem, a kako je sada? Da li se to promenilo na bolje?

Naravno da se sve menja, muzika je postala popularnija i pristupačnija ljudima. Međutim, u početku je bilo drugačije, nije nas bilo toliko i postojala je neka specifična veza između svih izvođača. Bilo je totalno underground, i čak ljudi koji su dolazili na te događaje, a nije ih bilo baš mnogo, su bili svesni da su deo nečega što će biti popularno u budućnosti i promeniti svima živote. I to jeste istina. Sada kada pogledam na sve, 20 godina kasnije, i jeste se to dogodilo. Mnogo je više ljudi tu i muzika je postala popularnija, a ta esencija psytrenca se nije promenila. I ja je vidim isto, i nikada se za mene nije promenila. Nikada neću zaboraviti kako sam počeo, odakle sam došao. To su stvari koje me pokreću, i dan danas sam svestan svega, kako je došlo do toga i to je deo mene. Naravno rad, mnogo rada kako bih postao ono što jesam sada. Za mene se scena nije promenila, svet se jeste promenio, pogled ljudske vizije, sve se to izmenilo. Ali ljudi iznutra su isti, kao i uvek.

Da li vidite sebe kao savremene hipike?

Na neki način i jesmo kao savremeni hipici, neko novo hipi pleme. Međutim, sam koncept hipika je ipak iz drugog vremena. Oni jesu proširili svest i pogled na svet, međutim svet se promenio. U ovom savremenom svetu, gde se sve okreće oko novca morate da se prilagodite i da budete deo njega kako bi preživeli. Naravno, možete i otići u šumu i živeti kao oni, ali srećno sa tim pošto to sigurno nije lako.

Mad Tribe?

Pa ovako, ja se poznajem sa Olijem oko 20 godina. Upoznao sam ga za vreme jednog od njegovih mnogobrojnih nastupa u Americi. Ja sam počinjao sa DJ-ingom, iskreno tada sam shvatio šta hoću da uradim od svog života. Oli je dolazio, i imao sam fantastična iskustva na njegovim žurkama i želeo sam tako da živim. Sada se družimo dosta dugo i radimo zajedno. Pre 15 godina smo počeli prvi put da stvaramo zajedno, a pre tri godine smo osnovali Mad Tribe. Želeli smo da uradimo nešto dobro, i tada smo osnovali ovaj projekat. Ljudi koju su nam najveći kritičari, su bili oduševljeni našim radom. To nas je podstaklo da nastavimo da stvaramo zajedno.  

Kakav je život DJ-a producenta?

Pa život nije baš tako lak, iako mnogi misle da je glamurozan. To je triplife i stvarno nema boljeg od DJ-a, ali nije sve to tako lako. Vrlo je iscrpljujući posao, dosta se leti, putujemo non stop. Desi se da mesečno imam po 20-30 letova. To nije lepo, loše jedeš, loše spavaš. Desi se da nisam jeo po tri dana, uši ti non stop odzvanjaju. Svi ti govore da živiš najbolje, a ti niti možeš da ih čujes od zvonjave u ušima, kičma te boli, ukočen si sav. Naravno da je ovo odličan posao, uživam u puštanju muzike. Nekada moj posao je da putujem. Svaka dva sata odradiš set, pakuješ se, ideš na avion. Pa onda opet. To je kao svakodnevni odlazak na šljaku. Često me iscrpi, ali to je ono što ja radim i živim od toga. I da, gledam na ovo kako  posao, ali ako voliš ono što radiš, to jeste nešto najbolje na svetu. Naravno moraš da radiš non stop, da stvaraš i ne prestaješ da snimaš. Mi jesmo deo revolucije i moramo da radimo, da stvaramo. Ali to jeste i poenta, tako da ne bih ovo nazivao poslom već prosto načinom života, što ovo i jeste.

Da li više voliš ovakve closedore žurke ili openair?

Zimi volim ovako zatvorene, zato što možemo i tada da uživamo. Ali ja volim openairove, nema bolje od otvorenog u prirodi. Naravno da radim i puštao sam muziku i u mnogim fabrikama, klubovima, ali lično preferiram otvoreno, zbog dima prosto, prirode i celog događaja.

Oli i Maks

Da li poznajete neke srpske izvođače?

Pa evo na primer momci koji su večeras vrteli, Makida, odradili su remiks jedne moje pesme, koja će se naći na kompilaciji za nekih mesec dana, i sviđa mi se kako oni rade. Takođe volim srpske progresiv izvođače, koji su fantastični. Ectima, Zyce, sve te momke. Imam dobru konekciju sa njima, dobri su momci. Normalne su osobe, nisu neko ko ističe svoj ego. I to su stvari zbog kojih ih ja poštujem. Svaka čast momci, volim vas, nastavite tako! Zahvalio bih se i ljudima koji su se potrudili da nas dovedu ovde, celoj toj ekipi. Sjajni su likovi.

Ubrzo nakon našeg razgovora, Maks se pridružio Oliju, i krenuli su sa repertoarom koji je svakako bio fantastičan. Ko je bio zna o čemu pricam.

     

02.12.2017

Zahvalnost Psychofusionu za omogućeni intervju.

 

Džangrizalo

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *