Društveno-istorijski kontekst u kome je Makijaveli živeo i stvarao

Svakog meseca Džabaletan će objavljivati po jedan tekst koji će biti posvećen nekom segmentu Makijavelijeve političke filozofije. Ovog meseca počinjemo sa tekstom koji se bavi analizom društveno-političkog ambijenta u kome je Makijaveli stvarao.

Da bismo razumeli Makijavelija, odnosno njegove ideje i namere, moramo razumeti i vreme u kome je sam Makijaveli stvarao. Društvno-istorijski i kulturni kontekst renesanse u kome je Makijaveli živeo i stvarao, ima značajnog uticaja i na samo Makijavelijevo delo.

U pitanju je renesansna Italija, krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka, koja je bila podeljena na mnoštvo malih gradova-država. Države takvog tipa su imale razna državna uređenja. Neka su bila monarhije, neke republike. Te državice su međusobno ulazile kako u sukobe, tako i u saveze, već po potrebi i interesu njihovog očuvanja. Takvo stanje je bilo vrlo dinamično, kako u političkom i socijalnom smislu, tako i u kulturnom. Takvo vreme se odlikovalo nedostatkom trajne sigurnosti i odsustvom stabilnih institucija. Sa jedne strane takav društveni ambijent je omogućavao velike uspehe pojedinaca u politici, umetnosti, naukama, ali sa druge strane odlikovao se velikim rizikom da se srećno stečeni položaj lako i brzo izgubi. Kao što vidimo iz priloženog, dinamika tog vremena imala je i pozitivnu i negativnu stranu. Za pojedinca su postojale šanse za velika dostignuća i uspehe, ali su postojale iste takve šanse i za tragičan i nesrećan kraj.

Takve države-gradovi su bile ili u stalnom sukobu ili u stalnoj opreznosti i očekivanju sukoba.  U takvom stalnom „očekivanju rata“ svaka država je tražila najbolji oblik državnog uređenja koji će stvoriti od takve zajednice silu, koja će biti ne samo u mogućnosti da se suprotstavi svojim suparnicima, već i da aktivno napadne neprijatelja i krene u osvajanje kako sama ne bi bila osvojena. Takva nestabilnost i osećaj ugroženosti italijanskih gradova-država je dodatno pojačana permanentnom ugroženošću od strane spoljašnjih neprijatelja i velikih vojnih sila kakve su tada bile Španija i Francuska.

Takvo stanje sjajno opisuje Slobodan Jovanović: „U tom trenutku kad strani upadi počinju, Italija je pocepana na mnogobrojne države i državice najraznovrsnijeg oblika. Na jugu, jedna feudalna monarhija; u središtu, papina država; u središtu i na severu, tiranije i republike izmešane jedna sa drugom. Da bi se Italija očistila od stranih upadača, ili, kako se onda govorilo, „varvara“, traži se jedan čovek koji će sve te države i državice vezati u jedan snop, koji će za celu Italiju činiti ono što su za pojedine njene delove učinili mali lokalni tirani, Viskonti u Milanu, ili Bordžija u Romanji. Posle lokalnih tirana potreban je nacionalni tiranin.“ (Jovanović Slobodan  1935: 162).

Što se tiče samog Makijavelija on se rodio 1469. godine u Firenci, tadašnjoj Florentiskoj republici. Bavio se praktičnom politikom u službi kao sekretar Saveta desetorice, na vojnim i diplomatskim pitanjima. U principu smatra se da je obavljao jedan činovnički posao tj. da nije imao značajnijeg uticaja na tadašnju politiku republike.

Prelomni momenat u njegovom životu dogodio se 1512. godine kada Španci postavljaju Medičije na vlast u Firenci. Samim tim činom ukidaju i republikansko uređenje. Makijaveli ne samo da gubi svoj činovnički položaj, već biva i zatvoren, i prolazi kroz torturu. Na kraju ga puštaju, i on odlazi na svoje imanje gde započinje sa pisanjem svojih dela. Tada započinje da se bavi teorijskom politikom. Stiče se utisak da ga je tek prinudna situacija koja ga je sprečila da nastavi da se bavi aktivno politikom prinudila da se okrene pisanju (Pavlović Vukašin 2007: 52).

Makijaveli vrlo dobra oseća duh svoje epohe, i iz takve uslovljene perspektive pokušava da nađe i ponudi najbolje rešenje za svoju zajednicu. On je ubeđeni republikanac ali uviđa da trenutni položaj Florentinske republike a i same Italije zahteva radikalnije mere. Te mere on posmatra kao vanredne i kratkotrajne, koliko samo da se politička kriza prevaziđe. Bez obzira što je zavladvinu narod i zakona Makijaveli uviđa da je potrebna jaka i efikasna vlast u rukama jednog nadarenog i politički svesnog vladara. Takav vladar treba da učvrsti zajednicu, tako što će reformisati vojsku, uvodeći koncept narodne vojske. Kao i reformisati i učvrstiti političke institucije uzimajući u obzir realno političko stanje. Na kraju, kao važan cilj takvog vladara treba da bude ujedinjenje Italije i stvaranje jake države koja može da se suprostavi svakom spoljnem neprijatelju.

Makijevelijev motiv za pisanje Vladaoca treba potražiti u ovim osnovama koje smo prethodno naveli. Sam Vladalac deluje kao savetnik za vladare kako da učvrste vlast i stvore stabilnu političku zajednicu. Pa ga tako i treba posmatrati, kao uputstvo za prevazilaženje političke krize i opšte društvene nestabilnosti. Kao privremeno rešenje na putu ka vladavini zakona i republikanskog uređenja.

Zaratustra

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *