Ni na nebu ni u vodi

Čarobna je Emily…pre svega njena jačina je čarobna.
I tvoja jačina kad je imaš uz sebe čak i kad si miljama daleko, čak i kad si izgubljen i sam!

Zovem se Emily.
Ja sam sirena. Tužna sirena.
Leškarim na stenama i upijam zrake sunca.
Ono moje oči čini zelenim a kosu zlatnom.
Želim da budem lepa kad se vrati.

Sasvim sam sama.
Nasukana sam na stene kao na zid srama.
Zarobljena sam na zemlji, između vode i neba.
Ostavljena sam.
Čekam leptira.

Moja sredina je voda. Njegova je vazduh.
Čekam ga na zemlji da me lakše nađe. Sigurno se negde izgubio.
Istina je da često želim da zaronim duboko, da nestanem. Da me traži i vidi da me nema.
No, uprkos tome, ostajem. Čvrsto i nesrećno na suvom.
Šta će meni voda kada mi je srce u vazduhu? Ko zna koliko visoko i daleko.
Šta će meni talas da me miluje? On se na kraju razbije o stenu…

Volela sam svoj život, svoju sredinu.
Najviše na svetu volela sam vodu.
Velike talase koji su me nosili. Na kojima sam obišla svet.
Volela sam tu snagu, tu brzinu, to nesmetano i skladno gibanje.
Kroz život? Ne znam baš, tada se činilo da je to sloboda.
Osećala sam svaku kapljicu vode na sebi.
One su me ljuljale, uspavljivale i budile.
Svojom nežnošću, svojim bezuslovnim prisustvom, pratile me i čuvale. Bile moji talasi.
Tada, to je bilo sve što je potrebno za sreću.
Jedini način da ne budeš povređen je da ostaneš u vodi.
Prepustiš se talasima. Beskonačno budeš nošen, budeš praćen, budeš obožavan i budeš čuvan.
A kada poželiš više od te slobode, tada postaješ usamljen jednom zauvek!
Počelo je kao što počinje sve pravo i pogrešno. Igrom.
Počelo je kao ples.
Spontano mameći sve više i sve brže…jer igri je teško odoleti.

Izroniš tako iz vode, svog sigurnog prostora, nešto ti je dotaklo kosu.
Osećaš mu prisustvo, oko tebe se vrti, ne daje ti mira.
Nervira te, smeta ti dok plivaš, krade te talasima.
Izludi te tim zadirkivanjem…dodirima nalik golicanju.
Još pošteno ne zaroniš, shvatiš da se vrtiš u krug, glava je na suvom, traži ga.
Gde je nestao?
Kad eto njega, smeši se i zagolica.
Malo kosu. Malo maštu. Malo srce.

Uživali smo u tom plesu.
Oh, zaista jesmo.
Bilo je drugačije od svega što smo znali.
Bilo je lepše od svega što smo probali.
Nama se nije činilo da su to dva sveta.
Ne. Mi smo bili ubeđeni da je to samo naš svet.
Neki novi svet.
Pokazan samo nama. Retko izabranim srećnicima.

Prateći me, opčinjen mojom igrom, ubedio me je da želi da ga vodim.
Da je jedini njegov pravi put, moj put.
Kako bi jedna sirena ikada mogla da vodi leptira? Tako nestalnog i nemirnog.
Kuda? Po vodi? U krug?
On se nikada ne bi odrekao neba.
To sam znala a i dalje ne znam. Ne želim da znam.
Mislila sam, isto, da se ja nikada ne bih odrekla vode.
No, eto me na suvom.
Čekam leptira.
Bilo je uzaludno.
Ali trudili smo se.
Ta početna igra golicanja, nije potrajala.
Želeo me stalno. Potpuno.
Motao se po mojoj kosi, grudima, ne odvajajući se.
Voda mu je smetala, talasi koji su me branili.
Gušio se. U vodi. U nespokoju.
Dok ga je nebo čekalo.

Rešili smo da nastavimo negde između. Na zemlji.
Sami. Bez ikoga. Ni u vodi ni u vazduhu.
Mislili smo da je jedino bitno da smo zajedno.
Ali, vrlo brzo, falilo nam je kretanje.
Čim se osušio i postao lakši, odleteo je.
Tu smo se negde izgubili.
Nije mogao bez neba. Nisam mogla bez vode.
Sada ne mogu bez njega.

Od tada…Ništa više nije isto.
Od tada…Ja sam sirena na suvom.
Borim se za vazduh, iako se time nikad ne bih bavila.
Neki talasi se sada raduju mojoj usamljenosti. Drugi za mnom tuguju.
Nekima nedostajem. Kao i On meni.
Neki me zauvek čekaju. Kao i ja Njega.

Potpuno sam izgubljena.
Ne znam kako da se vratim vodi. Sada mi je tako daleka iako potpuno blizu.
Volela bih da je srećan na svom nebu.
Da vlada.
Ali bojim se da je izgubljen kao i ja.
Da se bezglavo kreće tražeći rešenje. Tražeći novu dimenziju za nas.
Bojim se da je u tom kretanju zaboravio gde me je ostavio.
Bojim se da rešenja nema.
Da jedino što se događa jeste da vreme prolazi. Bez nas.
Bojim se da smo se tada, tom spontanom i tada bezazlenom igrom spojili tako jako.
Spojili neraskidivo.
Bojim se da smo osuđeni na besmisao.
Jer smo poverovali da smo veći od najvećeg. Da smo smisao mi.

Od toga da se bojim, još se više nadam.
Ja još uporno tražim smisao u besmislu.
Nadam se da se vrati. Makar jednom.
Pa ga čekam. Čekam da pronađemo novu dimenziju.
Maštam da me ipak povede, da sa njim poletim. Makar jednom.
Biće to dovoljno da uhvatim u letu ponovo to svoje izgubljeno srce.
Trebaće mi.
Da se vratim svojoj vodi.
Svojoj sreći.
Da se vratim sebi.

Jer, leptir je to.
Ne zna on za šta je stvoren. Ne zna on kuda bi.
Pa možda, zbunjen, ponovo ode.
Jer, najzad, naučio je da postoji igra.
Nije sve u letu. Nije sve ni u vodi. Ni na nebu.
Sve smo mi. Mi sami. Sve smo kada sve od sebe damo.

Trebaće mi to moje izgubljeno srce. Da njega vodi.
Trebaće mi da se sebi vratim.
Pa da mu, uprkos tome što me neće, ponovo sve dam ispočetka.
Tako će mi se iznova vraćati. Jer me ipak hoće.

Emily

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *