Makijavelijevo shvatanje ljudske prirode

Antropološki pesimizam

U ovom delu teksta ću razmotriti Makijavelijevo shvatanje ljudske prirode. To je ujedno i jedan od ključnih elemenata za razumevanje i same Makijavelijeve političke filozofije. Njegovo shvatanje ljudske prirode počiva na dvema antropološkim pretpostavkama. Prva pretpostavka se odnosi na to da je ljudska priroda nepromenljiva, a druga pretpostavka se odnosi na to da je ljudska priroda više zla nego dobra (Čavoški Kosta 2008: 54).

U delu Rasprave u prvoj dekadi Tita Livija  Makijaveli navodi da su se „ljudi oduvek rađali, živeli i umirali onakvi kakvi jesu.“ (Makijaveli Nikolo 1985: 175). Ovo sam naveo da bih pokazao njegovo shvatanje da je ljudska priroda nepromenljiva, i da nikakav moralni progres, kad je takva priroda u pitanju, nije realno prihvatljiv za samog Makijavelija. Možemo reći da je ovakvo shvatanje ljudske prirode konzervativno i da u njoj ne postoji nikakva mogućnost za promeu.

U delu Vladalac u dvadeset trećoj glavi, koja nosi naslov Kako se treba kloniti laskavaca, u kojoj Makijaveli određuje kakav stav vladalac treba da zauzme prema savetnicima, nalazi se sledeći citat: „A ljudi su uglavnom rđavi, ako ih nužda ne natera da budu dobri...“ (Makijaveli Nikolo 2005: 218). Ovo navođenje ukazuje na to da su ljudi pre skloni zlu nego dobru, odnosno da su najčešće dobri kada su prisiljeni da se ponašaju ispravno.

Možemo se zapitati da li je ovakvo shvatanje ljudske prirode kod Makijavelija uistinu realno, ili je u pitanju samo hipotetička pretpostavka o ljudskoj prirodi koju novi vladar mora da pretpostavi da bi se održao na vlasti. U ovom drugom smislu, ovakvo shvatanje ljudske prirode kao korisne političke pretpostavke za održanje vlasti, zastupa Kosta Čavoški u svojoj knjizi Makijaveli:

„Pritom su prevideli da je, po Makijaveliju, to samo pretpostavka od koje mora da polazi novi vladar koji utemeljuje novu državu ili novi poredak. Jer, ’kao što pokazuju svi koji rasuđuju o političkom životu, i povijest koja je puna primera, ko utemeljuje republiku i uspostavlja joj zakone, treba da sve ljude smatra opakima i da pretpostavlja kako će protiv njega svoju opakost okrenuti kad god im se za to ukaže povoljna prilika.’ (Makijaveli Nikolo 1985: 160). Drugim rečima, Makijaveli uopšte ne tvrdi da su svi ljudi, ili bar mnogi među njima, zli i opaki, nego samo kaže da novi vladar mora pretpostaviti da su takvi da bi imao uspeha u svom naumu. Makijaveli, dakle, ne dokazuje da su ljudi više skloni zlu nego dobru, pa je otuda njegov antropološki pesimizam samo pretpostavka od koje mora polaziti novi vladar - jedan akt vere u pogledu čovekove prirode.“ (Čavoški Kosta 2008: 57-58).

U prilog ovakvoj pretpostavci možemo navesti ovaj deo iz Makijavelijevog dela Vladalac:

„Potrebno je, dakle, da se vladalac koji hoće da se održi navikne da ne bude dobar, pa da se time služi ili ne služi prema potrebi.“ (Makijaveli Nikolo 2005: 140). Iako možemo uvažiti ovakav stav da je takvo shvatanje ljudske prirode korisna politička pretpostavka da se vladalac održi na vlasti, po našem mišljenju to ipak nije samo hipotetička hipoteza. Makijaveli, slično kao i Hobs, zaista smatra da su ljudi racionalni egoisti. To znači da su ljudi skloni da zarad ostvarenja vlastite dobiti, blagostanja i sreće, koriste sva legitimna, a ponekad i nelegitimna sredstva, da bi ostvarili svoj cilj.

 „Sada se nameće pitanje: da li je bolje da te ljudi vole ili da te se boje i obrnuto? Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo, ali pošto je teško te osobine sjediniti, onda se treba odreći jednog ili drugog, sigurnije je da te se plaše nego da te vole. Jer se može reći da su ljudi uglavnom nezahvalni, nepostojani, pritvorni, beže od opasnosti i da su lakomi na dobit. Dok im činiš dobro, dušom i telom su tvoji. Skočili bi za tebe i u vatru i u vodu, dali bi ti imanje, ginuli za tebe, žrtvovali decu, kako sam ranije rekao, kada ti nije potrebno, a kad se nađeš u opasnosti, okrenu ti leđa. A vladalac koji je verovao njihovim obećanjima, a sam se nije obezbedio, propada, jer prijateljstva koja se kupuju novcem, a ne veličinom i plemenitošću duha, stiču se, ali se ne osvajaju i, kad su nam potrebna, ne možemo na njih računati. Ljudi su manje skloni da uvrede onog kome je stalo da bude voljen nego onoga koji želi da ga se boje, ljubav je vaza koju ljudi, po prirodi zli, kidaju čim izvuku ličnu korist, dok strah pothranjuje misao na kaznu koja ih neprestano progoni. Vladalac mora da zauzme takav stav da ga podanici iz straha bar ne mrze, ako već ne mogu da ga vole.“ (Makijaveli Nikolo 2005: 155-156).

Iz ovoga možemo zaključiti da Makijaveli shvata antropološki pesimizam kao činjenicu ljudske prirode, i da ga koristi i kao korisnu tezu za političko delovanje novog vladaoca. Za takvo delovanje, novi vladalac treba da uzme u obzir sklonost ljudi ka lošim delima, pa da sam učini sve što je u njegovoj moći da zaštiti i sebe i državu, čineći i sam zlo da bi se odbranio od većeg zla. Naravno, vladalac, ulivanjem straha i pretnjom kazne, može obuzdati ono zlo u ljudskoj prirodi. „Pri tome uopšte nije potrebno da se upuštamo u pitanje da li su ljudi stvarno sazdani onako kako se pretpostavlja kod Makijavelija ili ne, ukratko, država kao prinudna ustanova, nužno ih pretpostavlja kao takve i samo ta pretpostavka obrazlaže postojanje države. Ako su već hteli ono što je pravo, ti ćeš im jedino reći šta je pravo; a pošto ćeš se, pored toga, čuvati još i pomoću krivičnog zakona, svakako ćeš pretpostaviti da oni nemaju dobru volju već zlu, koju moraš obuzdati strahom od većeg zla kojim im je priprećeno.“ (Fihte Johan Gotlib 1983: 53). Fihte dalje ističe da iz ovakvog shvatanja proističu dva osnovna pravila. Prvo pravilo ukazuje na to da vladalac treba da iskoristi svaku priliku da ojača u granicama svog uticaja, i da svako zlo koje mu preti i koje ga ugrožava iskoreni odmah, pre nego što nabuja. Drugo važno pravilo koje proističe iz ovakvog shvatanja, jeste to da se nikada ne veruje u reč drugoga, osim kada se obezbedi neka garancija zbog koje će se taj drugi držati reči koju je dao (Fihte Johan Gotlib 1983: 56).

U prilog shvatanju da pretpostavka o zloj prirodi nije samo korisna politička hipoteza, već da je Makijaveli smatrao da je ona ukorenjena u samoj ljudskoj prirodi, možemo naći i kod Štrausa:

„Ako je većina zla, vladari nikako ne bi mogli da vladaju svojim podanicima a da se, u velikoj meri, ne prilagode njihovim moralnim osobinama. Makijaveli je, kao što ćemo kasnije videti, naveo da se on razlikuje od klasika upravo po shvatanju činjenice ljudskog zla.“ (Strauss Levi 1958: 253).

Iz ovoga možemo zaključiti da Štraus smatra, kao što i mi smatramo, da je antropološki pesimizam za Makijavelija činjenica, i da se vladalac prilagođava takvoj ljudskoj prirodi da bi opstao na vlasti. Dakle, nije stvar samo puke tehnike zadržavanja vlasti, već i prilagođavanja svojih postupaka realnoj ljudskoj prirodi.

Zaratustra

Prvi tekst o Makijaveliju možete pročitati na linku Društveno-istorijski kontekst u kome je Makijaveli živeo i stvarao.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *