Gistav Flober – pismo Ernestu Ševalijeu

Ruan, nedelja ujutru,

24. februara 1839.

Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe puši i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš… Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živeti tri godine, i to će biti bez sumnje najlepše tvoje godine, one za kojima čovek žali čak i kad postane umeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da veruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospe u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čoveka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče, ukoliko on ide napred. Osim metafizičke budućnosti (za koju se slabo brinem, jer ja ne verujem da naše telo od blata…, čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo verovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svađe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udela u svetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni… Manije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno… Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako – tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja menjam dlaku (u intelektualnom smislu); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Videćemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva meseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svet najlepše ima, onako skromno, dao sam unapred sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob posle smrti, a trulež kao večnost…

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *