Otis Redding – Kota 26

Da li volite R&B? Ako bi meni neko postavio ovo pitanje, prvostepeni odgovor kao iz topa glasio bi Ne. Međutim, na apelaciji kroz dodatno razmatranje i vraćanje nekoliko decenija unazad, ponovni odgovor glasio bi Obožavam. Tu negde se krije i odgovor na pitanje gde je otišla današnja popularna kultura i da li se negde na toj istorijskoj ruti izgubio kvalitet u korist zelenih novčanica. Otis Redding bio je i ostao nekrunisani vladar R&B i soul muzike, glas američkog juga, a pesme koje je otpevao ne mogu se izbrisati ni sa potencijalnom propašću celokupne zapadne civilizacije.

Titulu vladara, Otis ponosno deli sa veličinama kao što su James Brown, Ray Charles ili Wilson Pickett, a svi oni skupa kulturno su obogatili vek za nama. Otis Redding svojim pesmama i glasom alfa mužjaka obeležio je šezdesete godine XX veka. Obožavale su ga naše bake i deke, naši roditelji, obožavamo ga i mi, a nema sumnje da će i u narednim vekovima ova muzička gromada uveseljavati mlade na nekim modernijim zvučnicima, da će svojim erotičnim glasom spajati neke buduće parove, kao i da će, sasvim sam siguran u to, biti predmet izučavanja u muzičkim školama.

The King of Soul rođen je 1941. godine u Džordžiji u crkvenoj familiji. Njegov otac bio je sveštenik te je Otis od najranijeg doba bio pod jakim religijskim uticajem, ali je tu okolnost izuzetno iskoristio. Pevajući u crkvenom horu dostizao je nebeske tonove, sve dok nije počeo da svira bluz sa svojim drugovima, malim napaćenim lutalicama. U godinama koje su usledile, obojio je gospel soul i fanki ritmom, poput Raya Charlesa, čime je ovaj religijski žanr stekao planetarnu popularnost. Sa svojim religioznim backgroundom, on je bio dečak kojeg biste videli svako nedeljno jutro na putu ka crkvi. U nekim intervjuima taj period života označava kao najvažniji jer mu se tada, kako je jednom izjavio, otvorilo srce, a ne možete svirati bluz zatvorenog i hladnog srca. Njegov otac, svešteno lice, nije podržavao svog sina u misiji da bude rokenrol zvezda, tako da nikada svoga sina nije video na nekom od nastupa. Međutim, Otis je izuzetno verovao u sebe i svoje mogućnosti, kao i u to da je dragi Bog na njegovoj strani. A naš dragi Bog svom je stadu podario jednog malenog talentovanog dečaka kojeg je nažalost prerano uzeo k sebi.

Mekoća i balans Sam Cookea pomešana sa grubošću i ludošću Little Richarda dovodi do znaka jednakosti iza kojeg stoji ime Otisa Reddinga. On nikada nije ni krio da ga je možda i najviše inspirisao upravo Little Richarda sa svojim rokenrolom, tvrdeći da bez njegovog uticaja on ne bi bio tu gde jeste. Onda dodatno hvala i Richardu.

Od najranijeg doba jasno je znao šta želi – da bude pevač. Na tom putu morao je da preživljava i radi poslove za koje neke druge velike zvezde nisu znale ni da postoje. Kao tinejdžer do novca je dolazio kopajući bunare, a onda je „avanzovao“ do radnika na benzinskoj pumpi. Pred jedan nastup, na novinarsko pitanje da li je kopao vodu ili naftu, odgovorio je duhovito – nisam imao dovoljno iskustva da bih bio kopač nafte. U nastavku istog intervjua objasnio je kako se od kopača postaje pevač. Vozivši svog prijatelja Johnnya Jenkinsa, za nadnicu od 10 dolara, u Memfis da snimi ploču, dospeo je u studio Stax. Kada je Johnny završio sesiju, zamolio je zaposlene da dozvole Otisu da otpeva baladu These arms of mine. Naravno da je pesma momentalno snimljena i objavljena, a ubrzo nakon toga i postala veliki hit. To je bio njegov prvi singl, a na istoj ploči nalazila se i pesma Hey hey baby. Ova singl ploča prodata je u preko 800 hiljada primeraka, a obe pesme našle su se i na kasnijem prvom studijskom albumu Pain in my heart. Ovaj vrtoglavi uspeh imao je odjeka samo među crnom populacijom u SAD-u, a tokom sledeće četiri godine Otis je morao da probija sve barijere i granice jednog rasističkog i segragacijom opterećenog poretka. Ali ono što se dešavalo na ulicama Amerike tada, u njihovom orkestru nije postojalo. Velika bliskost i drugarstvo između belih i crnih momaka dovodila je do sjajnih muzičkih trijumfa i dokaza da predrasude bilo koje vrste vode u degradaciju i propast. Uostalom, sjajna saradnja i muzičko razumevanje kroz pesme koje su stvarali Otis i gitarista Steve Cropper dodatni su argument ovoj istini. Pokušavajući da objasni Cropperu melodiju koja mu se motala po glavi tih dana, Otis je ispuštao neke forsirajuće tonove rečima fa fa fa fa fa… Cropper je tu njegovu izmišljotinu sjajno skontao, čuvši to u svojoj mašti kao jednu sjajnu deonicu na trubi i saksofonu. Iz te simbioze nastala je pesma Fa fa fa fa fa (Sad song).

Nažalost, moram opet o rasizmu. I pored vanvremenske muzike i njene vrednosti o kojoj se nema šta mnogo govoriti, Otisov lik bilo je nemoguće staviti na naslovnicu ploče koja je, gledajući isključivo kvalitet, pretila da postane najprodavanija na tržištu. Amerika tih godina još uvek nije bila spremna na taj iskorak. Zamislite da im je neko tih godina pomenuo Obamu. Umesto lepog Otisa, na naslovnicu trećeg albuma Otis Blue/Otis Redding sings soul, morala je da ide lepa mlada belkinja, takozvana plavušica. Taktika je bila da će se album lakše pozicionirati u radnjama ukoliko se na omot stavi lik ove mlade devojke jer ona u kombinaciji sa Reddingovim glasom, koji kao da peva upravo njoj, daje ploči mnogo izglednije šanse kod konzumatora i regulatora prodaje. Tako je došlo do apsurda da mladi Englezi, koji su pride poludeli pred njegovo prvo gostovanje na ostrvu, nisu znali koga da očekuju na stejdžu. Prosto nisu znali kako taj pevač takvog jebačkog glasa zapravo izgleda. Ali karte su planule, kao i publika koja je izgorela zajedno sa napaljenim bendom koji nije mogao da veruje kako je prihvaćen sa ove strane Atlantika.

Privatni život je vodio daleko od očiju javnosti. Njegova supruga Zelma nije volela medijsku pažnju tako da je imao neophodan životni balans. Sa jedne strane ogromna popularnost, a sa druge mir i ljubav u porodičnom domu. Zelma je tokom jednog intervjua pre nekoliko godina, koristeći najjednostavnije reči, objasnila i opisala svog voljenog muža – Otis je uvek verovao da može da uradi šta god poželi. Tako je i bilo, a u tom lavovskom poslu imao je njenu bezrezervnu podršku. Dok je on putovao sa bendom po turnejama, kako po Evropi gde mu je popularnost rasla izuzetno brzo, tako i po Americi, ona je želeći potpunu anonimnost i miran život čuvala domaćinstvo i njihovu decu čekajući svog dragog da se vrati njima u naručje. Svesna da njegova popularnost, šarm i seksipil predstavljaju njegovo oružje koje aktivira žensku znatiželju , požudu i slabost, ona ipak nije stajala na putu njegovog uspeha i njegovih snova. Šta više, ona je napisala i tekst za jedan od njegovih najvećih hitova posvećujući tu pesmu upravo njemu i emocijama koje su navirale zbog gorkog osećanja nedostajanja. Radi se o prelepoj baladi I’ve got dreams to remember.

Festival Monterey Pop ugostio je Otisa sasvim slučajno te 1967. godine. Naime, on je dobio poziv za besplatan nastup pred oko 30 hiljada ljudi nakon što je otkazan nastup grupe Beach boys. Ovime je dobio priliku da nastupa pred većinski belom publikom zbog čega se može reći da je ugrabio šansu, iako ova rečenica posmatrajući stvari iz današnje perspektive zvuči prilično jezivo. Festivalsku binu on deli sa legendama koje ću nabrajati redom kojim su nastupali – Scott McKenzie, Mamas and Papas, Canned Heat, Simon and Garfunkel, Hugh Masekela, Jefferson Airplane, Grace Slick, Janis Joplin sa svojim bendom Big Brother and The Holding Company, Eric Burdon and The Animals, grupa The Who čiji članovi nisu propustili ni ovu priliku da porazbijaju sve svoje instrumente tokom poslednje pesme njihovog nastupa te večeri, zatim Country Joe and The Fish, junak ove priče Otis Redding, nakon njega neponovljivi Jimi Hendrix koji je te večeri zapalio svoju gitaru na sceni izvodeći svojevrsni ritual i obred nakon koga poput članova grupe The Who lomi svoju gitaru, a jutro je dočekano uz virtuoza na sitari, velikog maga Ravi Shankara.

Ako želite da saznate više o Otisu, njegovom životu i radu, toplo preporučujem BBC-ijev dokumentarac Otis Redding Soul Ambassador. U ovom filmu o Otisu u superlativu i sa velikom dozom divljenja govore, pored porodice i članova benda, sve same muzičke legende – Tom Jones, Bryan Ferry, Rod Stewart, Elton John, Chris Farlowe, Eric Burdon, Sam Moore (polovina Sam and Dave dua). Dodao bih i jedan podatak koji sam saznao gledajući dokumentarni film o Janis Joplin. Naime, ona je jednom prilikom izašla sa njegovog nastupa toliko očarana onim čemu je prisustvovala da je nakon toga definitvno odlučila čime želi da se bavi i šta želi da bude. Sama je priznala da je težila da svoj glas približi visinama kojima je, po njenom ličnom sudu, Otis već pripadao. I bila je u pravu, jer je po nekim od važnijih muzičkih rang listi tog vremena, konkretno u engleskom Melody Makeru, Otis dekrunisao Elvisa u konkurenciji najvećeg i najznačajnijeg muškog vokala nakon punih 10 godina suverene vladavine.

Nakon uspešne evropske turneje, kao i nastupa na Monterey popu, dolazi do neočekivanih komplikacija sa Otisovim glasom. Ne sasvim beznačajni polipi na glasnim žicama onemogućili su ga da priča dve, a da peva čitavih šest nedelja, što je na njega u naletu adrenalina zbog meteorskog uspeha delovalo prilično frustrirajuće. U tom periodu neželjene ćutnje, on je snagu našao u kreativnosti napisavši preko 30 novih pesama. Negde baš u tom periodu napisana je njegova verovatno najpoznatija pesma The dock of the Bay, nastala zahvaljujući njegovoj velikoj ljubavi prema bendu The Beatles, koja se prelila pod direktnim uticajem njihovog albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts. Otisovi najbliži saradnici nisu bili oduševljeni pesmom, smatrajući da poprilično odskače od njegovog tada već prepoznatljivog i ustaljenog stila. O Bože, koliko nisu bili u pravu!

Pre nego što je završio snimanje ove pesme, Otis je morao na ugovorenu svirku u Viskonsin. S obzirom da je tada već bio vlasnik malog privatnog aviona, uputio se ka lokaciji preko zaleđenog jezera Monona. Međutim, avion se srušio i dogodila se velika porodična, kulturna i svetska tragedija.

Otis Redding je poginuo 10. decembra 1967. sa navršenih 26 godina tokom kojih je svetskoj muzici baštinio mnogo neprocenjivih darova. On je svoju ljubav prema muzici ispoljavao pevajući direktno iz duše, energijom koju niko nije mogao da isprati i sa strašću koja se ne uči i bez koje život nema isto značenje. U ovom kratkom periodu uradio je ono što ljudi ne bi ostvarili za tri života. Za sobom je ostavio četvoro dece iz braka sa Zelmom, a od profesionalnih ostvarenja i nagrada najznačajnije su one dodeljene posthumno – R’n’R Kuća Slavnih, Kuća Slavnih države Džordžija, Kuća Slavnih tekstopisaca, kao i Gremi nagrada za životno delo. Takođe, tri njegove pesme uvrštene su u Kuću Slavnih među 500 pesama koje su izmenile istoriju rokenrola –  Shake, The dock of the Bay, Try a little tenderness. U izboru magazina Rolling Stone zauzeo je 21. mesto na listi 100 najvećih autora svih vremena. Još jedan popularni magazin Q, Otisa je stavio na 4. mesto 100 najvećih pevača odmah iza Sinatre, Arethe Franklin i Elvisa. Pored svega ovoga, na listi 500 najvećih albuma svih vremena magazina Rolling Stone našlo se čak 5 Reddingovih albuma, što dovoljno govori o njegovoj važnosti kao umetnika.

Zaista je frapantno šta sve jedan mladi čovek može da ostvari za svojih 26 godina i koliki uticaj na svetskom kulturnom nivou može da ima. Današnji klinci, koji vole muziku i koji teže razvitku svog talenta treba da se ugledaju na veličine poput Otisa. Ne postoji ta prepreka, ne postoji ta fobija i mržnja koja jednu darovitu mladu osobu može sprečiti da veruje, da živi svoj san i grabi stazom koja vodi ka ispunjenju i punom srcu. Ti mladi ljudi ne smeju se plašiti, jer sa neba i dalje sijaju legende poput Otisa koje svojom anđeoskom svetlošću obasjavaju mračne i trnovite staze kojima njihovi potencijalni naslednici idu ka uspehu i ostvarenju sopstvenih snova.

ATaK

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *