Kako sam voleo Sirana

Ovaj tekst je inspirisan predstavom Sirano, koja se igra u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pre nego što nešto napišem o samoj predstavi hteo bih da izložim svoju ličnu istoriju odnosa, mene i ovog divnog komada.

Prvi put sam gledao Sirana u pozorištu početkom devedesetih, i tada sam još uvek bio dete. Međitim, ova predstava je ostavila dubok i trajan utisak na mene. Bez obzira što sam bio samo dečak, još tada sam osetio veličanstveni polet ovog komada. Neke stvari, naravno nisam razumeo ali glavni patos sam i te kako osetio. I danas se sećam nekih detalja. Grandiozne i bajkovite pozornice prepune neoklasičnih stubova, balkona i terasa, bujne kostimogafije i naravno nezaboravnog Mikija Manojlovića u naslovnoj ulozi. Još se sećam kako ulazi na scenu iz publike i počinje da recituje nezaboravne stihove. Magija je mogla da počne.

To je bio moj prvi susret sa herojskim poetom i od tada traje velika ljubav prema tom junaku. Dosta kasnije, kada sam već bio na fakultetu i čitao Rostana, tada sam shvatio da se nisam prevario što sam ga tako oduševljeno prihvatio u dečačkom dobu. Upravo suprotno, moja ljubav prema njemu je samo porasla.

Pre nego što pređemo na samu predstavu koja se igra od 2016. godine na sceni Narodnog, želeo bih da upoznam neupućene (ako takvih ima) sa Siranom. U pitanju je delo francuskog pisca Edmona Rostana (1868-1918). Rostan je ovo delo napisao za velikog francuskog glumca Koklena starijeg. Koklen je igrao ovaj lik sve do svoje smrti. Preko 500 puta u Parizu, a širom sveta je još gostavao sa ovom predstavom. Zanimljiv kuriozitet je da je na turneji u Americi 1900. godine snimio dvominutni film sa Sarom Bernar, i to u boji i sa tonom, što je inače prva pojava boje i tona na filmu. U pitanju je bila jedna scena iz predstave. Sve ovo oslikava slavu koju je imao ovaj komad. Još jedna zanimljivost povodom Koklena je da je gostovao i u Beogradu sa ovom predstavom 1904, i Milan Dedinac svedok tog momenta piše o tome ovako: Ovaj romantični komad, protkan poezijom, ili bolje reći poetičnošcu, koju je svako mogao da razume i da oseti, došao je tako i do malog a predratnog Beograda. Došao je – i to sa sjajem. Doneo ga je niko drugi do sam Koklen, taj prvi i nenadmašni Sirano, umetnik kome je Rostan posvetio svoje delo ovim rečima: “Hteo sam da posvetim ovaj spev duši Siranovoj / Ali kako je prešla u vas, Koklene, to ga posvećujem vama”. Ni jedan umetnik do tada nije bio kod nas tako iskreno i oduševljeno primljen kao Koklen. Gotovo cela publika čekala ga je posle predstave. Kada je Koklen izašao iz pozorišta dohvatili su ga visokoškolci i uz ludo klicanje preneli u kola, ispregli konje i sami ga odvezli do hotela Imperijal. 

Ovo je slika popularnosti komada kod nas, a i slika jedne publike koje odavno više nema. Možda još jedna priča iz Beograda ali nekoliko godina kasnije, lepo oslikava takođe ta dva momenta. Vezana je za kasnija igranja Sirana u Beogradu. Sirana je sjajno preveo Milan Dimović, i komad je počeo da se igra na srpskom 1914. Naslovnu ulogu na smenu su igrali Dobrica Milutinović i Votomir Bogić. Milan Dedinac svedoči kakvu je to podelu izazvalo u tadašnjem Beogradu. Milutinović i Bogić, bujni i sveži, uneliko suparnici za prvo mesto među mladim pozorišnim snagama, pojaviše se naizmenično u ulozi Sirana. I čitav Beograd se podeli zbog toga u dva tabora: jedni su tvrdili da je Dobrica bolji, a drugi su opet bili na strani Bogićevoj. Samo se o tome govorilo. Svuda: u kafani, u školi, na ulici. A pozorište je bilo stalno prepuno. I dok su Dobrica ili Bogić sa žarom i patetično izgovarali: “To su eto, Gaskonjski kadeti / Kapetan im Karbon Kastel, Žalu…” gimnazisti i gimnazistkinje, trgovački pomoćnici i velikoškolci ponavljali su za njima svaki stih, svaku reč… Retko je bilo naći, pre rata, mladića ili dečaka koji ne bi znao napamet ako ne celog Sirana, ono bar jedan ili dva monologa.

Rostan je bio inspirisan francuskim piscem i musketarom sa početka 17. veka koji se zvao Sirano de Beržerak. Njegov lik je upotrebio i stvorio svog Sirana de Beržeraka. Stvorio je delo u slavu poezije i života. Herojsku komediju koja se tragično završava. Hrabrog i drčnog poetu koji je vešt koliko sa mačem toliko i sa stihovima. Romantičnog junaka spremnog da pogine za čast, za devojku, za stih, za lepotu… Fatalističkog estetu sa mačem i velikim nosem. Maksim Gorki je ovako pisao o Siranu: Komad Rostanov uzbuđuje krv kao šampanjac, život se u njemu iskri kao vino i opija žudnjom za životom… Borba sa tim parazitskim izraštajem na telu života, borba sa prostotom i glupošću ljudskom, sa svim onim što nije pošteno, nije lepo, nije jednostavno – to je borba koju celog života vodio Sirano de Beržerak… Rostan je stvorio remek-delo koje opravdava čoveka. I dan danas se sa ponosom igra Sirano.

Sad možemo konačno i obratiti pažnju na Sirana koji se igra trenutno u Narodnom pozorištu. Prva stvar koju želim da ukažem da Sirana treba igrati na glavnoj sceni a ne na sceni Raša Plaović. Do sada, u svim izvođenjima ovog komada, predstava se igrala na Velikoj sceni. Samo delo je pisano za veliku i impozantnu scenu. Naravno da se sve može upakovati ali nije u tome stvar. Nažalost ovaj komad se sada igra na sceni Raša Plaović. Možda je u pitanju i interesovanje publike koje je moram reći više nego skormno.

Što se tiče glume, ona je u celosti manje više neubedljiva (izuzev Gorana Jevtića i Zorana Ćosića koji igraku sporedne uloge). Miloš Đorđević igra naslovnu ulogu i možemo reći da on to čini solidno ali neubedljivo. Kod njega ima svega što treba da ima, komike, patetike, tragedije, veselesti, života ali svega toga vrlo skromno. Pored toga, nema romantičarskog zanosa koji bi bio dovoljno uverljiv za publiku. Nema dubine koju nosi ovaj lik. Nema filozofske ozbiljnosti. Pored raspevanosti za Sirana je potrebno imati i patos dubine. Roksana koju igra Suzana Lukić, osim koketnosti ne sadrži ništa više u svojoj ulozi.

Što se tiče režije komad je režirao mladi reditelj Ivan Vuković. Potrudio se da izvuče maksimum, ali to jednostavno nije dovoljno. Poseduje predstava par zanimljivih rešenje i delova ali to je u principu to.

Sve u svemu, mršava predstava. Komad kakav je Sirano de Beržerak zahteva najbolje glumce koje neko nacionalno pozorište ima da ponudi, i najbolje reditelje. Sirano do ovog izvođenja je tako i tretiran kod nas. Šta se u međuvremenu promenilo nikom nije jasno ili baš jeste (ali nećemo sada o tome). Kada poredite prethodno izvođenje Sirana sve je jasno. Režirao ga je Ego Savin, naslovnu ulogu igra Miki Manojlović a pored njega su igrali Predrag Ejdus, Ivana Mihić…

SturmundDrang

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *