Franc Kafka: Pred Zakonom

Pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli da ga uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sada ne može pustiti unutra. Čovek razmišlja pa pita da li će kasnije smeti da uđe. Moguće je, veli vratar, ali sada ne. Pošto su vratnice zakona kao i uvek otvorene, a vratar se sklanja unutra, čovek se saginje da kroz vratnice pogleda unutra. Kad to opazi vratar, nasmeje se i kaže: Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj ovih dvorana redom stoje vratari, sve moćniji od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećeg.

Čovek sa sela nije računao s takvim teškoćama, zakon treba da je uvek i svima pristupačan misli on, ali kad pogledam bolje u vratara u krznenoj kabanici, u njegov veliki šiljasti nos, u njegovu dugu i retku crnu tatarsku bradu, on ipak odluči da je bolje sačekati dozvolu za ulazak. Vratar mu daje jednu malu stolicu i pušta ga da sedne sa strane do vratnica. Tamo on sedi danima i godinama. Pokušava bezbroj puta da ga puste unutra i dosađuje vrataru svojim molbama. Vratar ga često podvrgava malim saslušanjima, ispituje ga o domovini i o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a na kraju mu uvek ponavlja da ga još ne može pustiti unutra. Čovek koji se za put snabdeo mnogim stvarima upotrebljava sve, makoliko dragoceno bilo da bi podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve uzima ali pritom kaže: Ja uzimam ovo samo zato da ti ne bi mislio da si što propustio.

U toku mnogo godina čovek skoro neprekidno posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare i čini mu se da je ovaj prvi jedina prepreka za njegov ulazak u zakon. Prvih godina glasno proklinje nesrećni slučaj, a kasnije kad ostari, on samo još gunđa. Postaje detinjast, i pošto je dugogodišnjim proučavanjem vratara upoznao i buve na njegovom krznenom okovratniku, moli on i buve da mu pomognu i pridobiju vratara. Najzad mu i vid postaje slab i on ne zna da li se stvarno smrkava oko njega ili ga samo varaju oči. No sada u pomrčini razaznaje bljesak koji neugasivo prodire kroz vrata zakona. Ne živi još dugo. Pred smrt, u njegovoj se glavi skupljaju sva iskustva čitavog tog vremena u jedno pitanje koje dotle još nije postavio vrataru. I on mu maše pošto više ne može da ispravi svoje ukrućeno telo. Vratar mora da se nagne duboko nad njim, jer se razlika u rastu znatno izmenila na štetu čoveka:

A šta bi još hteo da znaš? – upita vratar – ti si nezajažljiv.
Kad svi teže zakonu, reče čovek, kako je onda moguće da za sve ove godine niko nije tražio ulaz sem mene?

Vratar uviđa da je čoveku došao kraj i da bi ga ovaj čuo sluhom koji već zamire, prodere se na njega: Ovde niko drugi nije mogao dobiti pristup, jer je ulaz bio određen samo za tebe. A sada idem da ga zatvorim.

 

Franc Kafka, parabola Pred Zakonom (iz romana Proces)

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *