Peto godišnje doba

Džoni stoj, stoj ne budi lud

peto godisnje doba, dzoni rackovic,

Beograd 29.01.2013. Foto : Milovan Milenkovic

Roman Džonija Rackovića, Peto godišnje doba, čita se na skejtu, dok vozite brzinom od pedeset kilometara na čas, spuštajući se niz Resavsku i jureći preko Nemanjine, da biste se na kraju zaustavili kod Brankovog mosta. Tu sledi kratak predah od brzine koju roman zapljuskuje direktno čitaocu u facu. Uz ovaj roman svakako se preporučuje konzumiranje brzine, ne samo zato sto glavni lik u njemu juri kroz beogradske noći na skejtu, sa belim mrljama na nosu, već zato što ovaj fast and furious roman traži da se priključite suludoj vožnji kroz grad koristeći maksimum svoje brzine i ludosti.

Kad nastavite sa čitanjem potrebno je da se od Brankovog mosta spustite prema Ušću, i da sa skejtom i knjigom  u rukama uletite u Skejt park. Tu ćete završiti kombinaciju za salatu i popiti neku žestinu hrabro kombinovanu sa lošim pivom. Jednostavno morate se spremiti dobro za nastavak romana. Ponekad čitanje može biti opasno kao sam život. Ili kao suludi downhill niz Nemanjinu u punoj brzini.

Pored svega toga, ovo je priča o jednoj ljubavi između dvoje ljudi koji u zemlji večne tranzicije pokušavaju da opstanu i zadrže ono najsvetlije što imaju. Da spasu svoju dušu. Večno tražeći jedno drugo, u stvari traže sebe. Save your soul, my brother.

Skejt, takođe, predstavlja simbol spasa i traženja puta. Na njemu Džoni luta ulicama grada opet da bi našao sebe i spasio svoju dušu. Skejt je za njega sredstvo da bolje razume sebe i ovaj grad. Džoni simboliše beogradskog srebrnog letača u potrazi za smislom koji mu stalno izmače. Ali svakim kilometrom pređenim na dasci on mu je sve bliži. Sve se pretvara u beskrajno putovanje na kraj noći.

peto godisnje doba, dzoni rackovic

Foto: Boris Burić

Kako Džoni to lepo kaže u ovoj knjizi za sebe: Sebe mogu jedino da zamislim kao biće fosforescentno od svih tih susreta sa tamom. Ja sam čovek koji je sve uradio samo da bi izašao iz svog pakla. Izuzetno duboko osetio mucavost jezika u odnosu na misao. Video sam sve ono što je u noćnom životu najgore. Površna prijateljstva, život od danas do sutra, novac zarađen i potrošen kao da nije ni postojao. Ja sam taj koji je dospeo da stanja koja se niko ne usuđuje da imenuje, stanja duša prokletih. Spoznao sam te neuspehe duha, svest o tim promašajima, saznanje trenutka kada duh pada u tamu, kada se gubi. To je bio hleb nasušni mojih dana, moje stalno opsesivno traganje za neporecivim. Vatra bez tame nije vatra. To je, ili je bio, život kao umetnost. Igrao sam svoju igru. Svetsku igru. Nisam se hvatao u kolo. Ne može čovek više ništa da uradi. Svet je bogat. Čovek je siromašan.

 

EnfanTTerrible

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *