Milan Rakić: Iskrena pesma

Milan Rakic, Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim zivotom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
ponovo padne u obicnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćes, bedna zeno, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićes Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećes znati šta u meni biva,
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja,
al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drvetu žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

 

Milan Rakić, Iskrena pesma

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *