Elite i društvo

Istorija je groblje aristokratije.

Pareto

 

Elite i drustvoKnjiga Elite i društvo Tomasa Botomora obrađuje jedan od najzanimljivijih socijalnih fenomena. Knjiga je obrađuje status i prirodu elite kao socijalne pojave, kao i različite teorije elita. Mi ćemo u ovom tekstu izložiti najvažnija zapažanja koja je Botomor obradio u svom čuvenom delu.

Na početku razmatranja ovog fenomena, istražićemo prvo etimološko poreklo same reči. Reč elita bila je prvobitno upotrebljavana u francuskom jeziku da označi robu izuzetne finoće. Vrlo brzo je bila primenjena u označavanju viših socijalnih grupa. U engleskom jeziku pominje se prvi put 1823. i to upravo u označavanju najvišeg statusa određene socijalne grupe. Kao i za određenje specijalnih vojnih snaga, u smislu elitnih vojnih jedinica.

Botomor izlaže savremene teorije elita, pre svega teorije Moska i Pareta. Naravno ideja da treba da vladaju superiorni pojedinci iznesena je vrlo ubedljivo još kod Platona u Državi. U bramanskoj kastinskoj doktrini izložena je u osnovi slična ideja, mada postoje velike razlike u koje nećemo sada ulaziti. Religijska učenja u svojoj doktrini imaju slične teze, preko ideje o božijim izabranicima. U moderno doba najjasnije je to izrazio Sen-Simon koji je zastupa vladavinu naučnika i industrijalaca.

Pareto definiše elitu na dva načina. Prvi način na koji određuje elitu je da preko indeksa koji treba da odredi sposobnost određene individue u okviru neke delatnosti izrazi uslove koje osoba mora da ispunjava da bi pripadala eliti. U osnovi ove ideje je da za svaku delatnost postoji određeni način ocenjivanja sposobnosti za tu delatnost. Najbolje ocenjeni pojedinci bi činili ono što se naziva elita jednog društva. Drugi način na koji Pareto definiše elitu je preko koncepta vladajuće elite. Tu skupinu bi činili ljudi koji imaju direktni i indirektnu vlast u nekoj zajednici. Pored te elita, postoji i nevladajuća elita, koja obuhvate ostale značajne pojedince koji nemaju faktičku vlast.

Moska, uspostavlja tezu da u društvu uvek postoji klasa koja vlada i klasa kojom se vlada. Klasa koja vlada uvek predstavlja manjinu koja vlada većinom u društvu, kojom se vlada. Vladajuća klasa iako u manjini vlada nad većinom zbog bolje organizovanosti. Elita u stvari predstavlja dominaciju organizovane manjine nad neorganizovanom većinom. Upravom zato što je manjina u društvu, ona je organizovanija da nametne svoju dominaciju. Ona vlada uz pomoć poluga vlasti koje poseduje zahvaljujući efikasnoj oragnizaciji.

Elite i demokratija

Oprečnost između teorije elita i ideje demokratije ogleda se pre svega u dva najvažnija segmenta. Prva važna razlika sastoji se u tome što teorije o elitama polaze od pretpostavke nejednakosti individualne obdarenosti. Pojedinci se razlikuju po sposobnostima, i te različite obdarenosti društvena teorija elita uzima u obzir. Na način takav, da priznaje superiornost određenim individuama. Pojam superiornosti je važan element u teoriji elite. Taj pojam određuje pojedince ili grupu ljudi sa najvećim stepenom obdarenosti. na tom temelju se zasniva i legitimitet vlasti takve grupe.

Ovakvo shvatanje je suprotno ideji demokratije, koja se zasniva na jednakosti individua. Ta jednakost podrazumeva političku i pravnu jednakost. Svako ima kada se rodi ista prava već samim tim što je čovek. Kao i pravo da poštujući određene procedura učestvuje u političkom životu. U takvom uređenju vlada načelo egalitarizma, i niko nema prava povlašćen položaj, u smislu koji je prethodno iznet.  

Druga važna razlika između ideja demokratije i teorije elita je pojam vladajuće manjine. Taj pojam protivreči demokratskoj teoriji vladavine većine. Teoretičari elita zastupaće stanovište da u svakom društvu postoji faktička manjina koja upravlja društvom i koja se profiliše kao elita, bez obzira da li u tom društvu postoji formalno normirana jednakost članova tog društva. U demokratskim društvima bez obzira na ideju jednakosti uvek postoji neka manjina koja faktički vlada. Pa čak i u komunističkim društvima gde načelo egalitarizma ima status dogme u ideologiji, kristališe se crvena elita koja vlada ekonomskom, političkom i kulturnom sferom društva. Tako da i u takvim društvima postoji vladajuću manjina. Kada se prizna realnost, kažu teoretičari elite, nema mesta za demokratsko učenje o stvarnom vladanju većine.

Elite i drustvo

Cirkulacija elita

Pareto se objašnjava fenomen cirkulacije elita kako u odnosu na individuu, tako i u odnosu na čitavu klasu. Pod ovim fenomenom se podrazumeva proces u kome pojedinac cirkuliše između elite i neelite, kako da napreduje do nivoa na kojem postaje sastavni deo elite, tako i kada izgubi privilegiju da pripada eliti. Takođe, Pareto podrazumeva pod cirkulacijom i zamenu čitave elite drugom elitom, koja zauzima pozicije prethodne garniture.

Pareto objašnjava ovu pojavu promenama psiholoških karakteristika, kako članova elita tako i članova pojedinaca iz nižih slojeva. Do kakvih psiholoških promena dolazi koje su odgovorne za pokretanje takvog procesa? Sa jedne strane, vladajuće elite vremenom gube vitalnost i snagu. Dekadencija postaje vladajuća psihološka karakteristika elite. Takvo psihološko stanje postaje znak opadajuće snage i dovodi do slabljenja pozicije kako pojedinaca u okviru elita, tako i samo vladajuće elite. Sa druge strane, u nižim slojevima društva raste snaga i spremnost da se zauzmu nove pozicije. Superiorni pojedinci iz nižih slojeva polako zauzimaju pozicije u okviru elite. Ponekad , dolazi i do kompletne zamene jedne elita drugom koja je nikla u nižim slojevima društva. Takvu naglu i kompletnu promenu karakterišu revolucije.

Pareto će zbog svega navedenog, tvrditi da trajnost i postojanost jedne elite određuje njena mobilnost. To podrazumeva sposobnost da integriše superiorne pojedince iz nižih slojeva društva. Dakle, otvorenost elita da prihvati u svoje okrilje sposobne pojedince. Na taj način osvežava svoju snagu i obnavlja vitalnost. Istovremeno, anulira pobunjeničke elemente u nižim slojevima društva. Dakle, otvorenost elite obezbeđuje i njenu trajnost.

Moska, kada priča o cirkulaciji elite, govori pre svega u smislu da jedna klasa koja se formira van vladajuće klase zamenjuje onu koja je na poziciji. Opadanje snage koju karakteriše slabost da se primenjuje sila utiče na snagu elite. Nespremnost da se primenjuje sila, utiče na to da pozicija elite slabi. Sa druge strane, imamo potpuno spremnost nove klase na praksu nasilja i živost u primeni sile. Nova klasa, surovijeg karaktera zauzima mesta stare elita i počinje svoju eru.

Intelektualci, menadžeri i birokrati

Botomor razmatra ove tri grupe kao potencijalne društvene snage koje po Botomoru mogu činiti elitu. U tom razmatranju kreće prvo od intelektualaca. Bitno je razdvojiti dva različita pojma, pojam inteligencije i pojam intelektualca. Pojam ’inteligencije’ je nasto u devetnaestom veku u Rusiji, i imao je značenje nekog ko ima univerzitetsko obrazovanje. Dakle, ovaj pojam podrazumeva da neko ima visoko formalno obrazovanje i odnosi se danas uglavnom na pripadnike više srednje klase. Pojam ’intelektualaca’ podrazumeva dosta više od toga. Intelektualci čine jednu manju grupu u društvu, i oni doprinose kreaciji, transmisiji i kritici ideja. Oni utiču direktno u stvaranju i razmeni ideja i njima uglavnom pripadaju po Botomoru sledeće profesije: pisci, umetnici, naučnici, filozofi, religiozni mislioci, teoretičari, društveni i politički komentatori. Pogotovo zanimanje koja obuhvataju prosvetu i novinarstvo, poenta je da su zanimanja direktno vezana za društvenu kulturu. Moska će posebno istaći da intelektualci predstavljaju „jezgro jedne nove i bolje elite.“ Videće u njima sposobnost da zbog svog intelektualnog kapaciteta, zanemare privatne interese, i da bolje od drugih uvide ono što predstavlja opšte dobro. Botomor se neće složiti sa ovim, on smatra da su intelektualci nestalna i previše heterogena grupa da bi činili elitu. Botomor će dodati i to da su oni najnehomogenija grupa od svih grupa koje pretenduju da zauzmu položaj elite. Prevelika razlika u stavovima i nedovoljno jaka zajednička interesna sfera čini tu heterogenost njihovom izražajnom osobinom.

Elite i drustvo

Menadžeri su druga grupa kojom se bavi Botomor. On pre svega ovde misli na industrijske menadžere, koje povezuje zajedničku upravljački i finansijski interes. Vlasnici kapitali nemaju stručnog kapaciteta da upravljaju velikim industrijskim sistemima, i u tu svrhu angažuju eksperte. Tu kliku čine industrijski menadžeri koji polako preuzimaju vlast i odgovornost za donošenje odluka. U takvoj postavci oni postaju uticajni generalno na društvo. Između njih postoji zajednički interes koji čini da se drže zajedno između interesa radnika i poslodavaca. Međutim, Botomor će smatrati da u praksi to ne izgleda baš tako. Vlasnici ipak zadržavaju glavnu reč, i uprkos značajnoj poziciji industrijskih menadžera oni su takođe radna snaga u interesu poslodavca i samim tim i lako zamenljivi na takvoj poziciji.

Birokrati su treća potencijalna grupa.  Oni čine grupu visokih državnih činovnika, koji upravljaju državnim aparatom. Ideja da vladavine birokratije vuče poreklo još od teorija Maksa Vebera. U savremenom društvo vlada glomazni aparat birokratije, u kome birokrate najbolje poznaju pravila igre. Vladajuća garnitura mora da se osloni na birokratski stalež, jer ona kao privremeno politička garnitura nema toliko znanja o praktičkom funkcionisanju državnog aparata kao profesionalne birokrate. Kao da na neko način i politički moćnici zavise od njih. Botomor će ovo napasti, po istom principu kao i ideju o vladavini industrijskih menadžera. Tvrdiće da bez obzira na značajan položaj birokrata u savremenom društvu, oni ipak na kraju zavise od odluka i volje političara koji su trenutno na vlasti. Oni u praksi postavljaju i smenjuju funkcionera po svom nahođenju. Njihove odluke birokrate moraju bezpogovorno da poštuju i sprovode.

Ni jedna, od ove tri grupe nije dovoljno kohezivna uticajna da bi mogla isključivo predstavljati elitu jednog društva. Na sve to, po Botomoru svima im fali, svakoj od ove tri grupe, kompaktna doktrina koju zajednički dele. Samim tim, i nemaju mogućnosti za zajedničko delovanje i vladanje.

Odbrana ideje jednakosti

Botomor će u ovoj knjizi braniti fundamentalne ideje demokratije, i jedno od osnovnih načela demokratije – načelo jednakosti.

Demokratiju Botomor posmatra kao društveni ideal ka kome bi svako društvo trebalo da teži. Ideja “vladavine naroda od naroda za narod” je u osnovi demokratskog procesa. Takav proces u potpunosti, priznaće Botomor nije ostvariv u realnosti, ali to ne znači da nije opravdan i da mu ne treba težiti. Upravo u samom procesu, u stalnom približavanju tom idealu je i svrha same demokratije. Postavke teoretičara elite ne uklapaju se u tu svrhu. Bez obzira što vrlo često manjina upravlja društvom, priznavati to kao neko večno stanje znači odustati od demokratskog procesa i od osnovinih ideja demokratije.

Elite i drustvo

Jedno od osnovnih načela demokratije je načelo egalitarnosti. Takvo načelo po Botomoru, podrazumeva da su ljudi u principu jednaki po fizičkim, intelektualnim i emotivnim potrebama. I da bez obzira na pojedinačne razlike koje postoje između individua, te razlike nisu tako suštinske, da bi se na njima zasnovala neka druga suprotna teorija, u odnosu na teoriju egalitarnosti. Prateći Rusoovo učenje o prirodnoj ili fizičkoj nejednakosti sa jedne strane i o moralnoj ili političkoj nejednakosti sa druge strane. Prva nejednakost se odnosi na različite fizičke i intelektualne karakteristike pojedinca a druga na politički status jedne individue. Ruso će reći da u prvom slučaju razlike postoje ali da u drugom slučaju,  jednak status svakog pojedinca mora biti ispoštovan. Ti je druga verzija odbrane Botomora načela jednakosti.

Na kraju, Botomor će priznati da je često napredak civilizacije zavisio od obdarene manjine, kao što su i mnoga loša dela bila rezultat takve manjine. Ali takva stvaralačka manjina kako bi je Tojnbi nazvao, po Botomoru ne pradstavlja uvek i dominantnu manjinu koja vlada. I da ona, pošto nema faktičkog uticaja na poluge vlasti i ne može se nazvati elitom.

Ovde Botomor po nama greši, previše vezuje sam pojam elite za visoku političku kliku. Naravno, da u smislu položaja koji zauzima u vlasti, takva grupacija predstavlja ono što bi smo nazvali političkom elitom. Ali to nije jedina elita, i danas najčešće u suštinskom smislu vladavine onih najboljih kako bi rekao Platon ona to i ne predstavlja. Ovde ne želim da poistovetim Platonovo određenje aristokratije i zastupanja teoretičara elite, već da ukažem da je osnovi obe ideje slika idealnog cilja kome teže upravo to. Elitu, pa makar i onu koja nije na položajima vlasti predstavljaju oni najbolji u nekoj zajednici bez obzira na faktičku vlast koju imaju u jednom društvu. Često je i nemaju, da ne kažem da nije retko i da se nalaze na marginama društva. Svakako da u sociološkom smislu moramo imati neko jasno određenje elite, i to postižemo tako što iznosimo stav da elitu predstavljaju oni koji vladaju u nekom društvu. To svakako može da stoji, ali to nije po nama najvažnije određenje elite. Dobro može vladati i mediokritetska klika, najčešće to bude i vrlo uspešno. Zato elitu ne može određivati samo vlast nad monopolom sile, već elitu treba određivati po kvalitativnom kapacitetu koji  joj je imanentan. Naravno, posebno pitanje onda ostaje kako bi se taj kvalitet merio i prepoznavao ali to već podrazumeva posebni analizu za koju ovde nemamo prostora. U tom duhu za kraj možemo citirati Ortegu i Gaseta iz njegovog dela Pobuna masa: Kad čovek zađe u život, on sve više shvata da je većina ljudi – i žena – nesposobna za svaki drugi napor osim onog koji im je strogo nametnut kao reakcija na spoljnu prinudu. I zbog toga mali broj pojedinaca koje smo sreli, a koji su sposobni za spontan i radostan napor, stoje izdvojeni u našem iskustvu, takoreći kao spomenici. To su odabrani ljudi, plemići, jedini koji su aktivni, a ne samo reaktivni, za koje život predstavlja stalno stremljenje, neprekidnu obuku. 

 

Zaratustra

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *