Sanja Nikolić o svom romanu “Sila i Soni u Berlinu”

Krajem oktobra, Džabaletan je organizovao književno veče i intervju uživo sa Sanjom Nikolić, autorkom romana Sila i Soni u Berlinu, koji je izašao u izdanju kultne izdavačke kuće LOM. Ovo je roman o emigraciji, jednoj od ključnih tema našeg o vremena, u kome glavna junakinja proživljava ljubavnu priču sa čovekom iz sasvim drugog sveta od onog u kome je do tada živela. Sanja Nikolić rođena je u Splitu 1976. Diplomirala je filozofiju na Beogradskom univerzitetu. Razgovarali smo sa njom o njenom prvom romanu i o stvarima koje su uticale na njenu umetnost i delo.

Sanja Nikolic, Sila i Soni u Berlinu

S obzirom da znamo da živiš u Berlinu, a letos si objavila svoj prvi roman za izdavačku kuću LOM, moje prvo pitanje bi bilo kako je uopšte došlo do objavljivanja tvoje knjige?

Imala sam strašnu želju da napišem knjigu. Piskarala sam ranije poeziju i neke priče za koje sam dobila priznanja na međunarodnim takmičenjima i ozbiljni ljudi u tim žirijima su mi govorili da sam rođeni pisac i da treba da se bavim time, ali ja nisam imala temu o kojoj bih pisala. Za mene je bio veliki problem o čemu da pišem, moj život je bio dosadan. Životarila sam u Beogradu, bez nekog stalnog posla, večito nezadovoljna i jednostavno bila sam potpuno prazna. Uvek sam se plašila toga da sam prazna i deset godina sam provela u tome da nekako popunim tu prazninu. Pošto nisam stvorila porodicu, ja sam onda išla u biblioteku i deset godina provela i biblioteci, čitajući knjige. Kao rezultat toga počela sam nešto da piskaram, u potrazi za temom i nekim mirnijim načinom života. Ovde je sve bilo neizvesno za mene jer sam bila večiti podstanar i živela od danas do sutra, pa sam odlučila da krenem u izolaciju. Pošla sam u mir brda i šuma, krenula sam u Norvešku, međutim tamo nikad nisam stigla. Pravila sam društvo prijateljici mesec dana u Berlinu i tu ostala. Pošto je Berlin takav grad, nešto kao Njujork Evrope, život tamo me je inspirisao u startu i shvatila sam da ću tu imati neku priču. Odmah sam krenula da zapisujem doživljaje iz te ludnice i džungle i tako sam piskarala tri godine. Kada se već nakupilo mnogo toga, bio je moj 42. rođendan, zima, sve tužno i nesrećno oko mene i u meni i ja sam razmišljala kome bih ponudila taj rukopis. Onda sam shvatila da ne moram mnogo da razmišljam zato što ja, uglavnom, čitam knjige koje objavljuje izdavačka kuća LOM. Pronašla sam kontakt Flavija Rigonata i poslala mu mail. Flavio je odreagovao odmah, posle par sati dobila sam odgovor koji je promenio moj život. Stigao mi je mail sa naslovom Baš, baš dobro i ja sam počela da plačem od sreće. Od tog dana, više ništa nije bilo isto. Iz jednog strašnog života na tom dnu, odjendom sve se promenilo...

Deluje potpuno bajkovito... Apropo toga, pitao bih te šta za tebe znači to što je baš LOM izdao tvoju knjigu? Podelio bih sa našim čitaocima da smo se mi upoznali još pre nekoliko godina, baš tako što smo pričali o književnosti, iako smo kolege sa Filizofskog fakulteta. Sećam se tog razgovora vrlo dobro, sjajno si pričala o Bernhardu, Hamsunu, Selinu... I eto, ni manje ni više, LOM je izdao tvoju prvu knjigu, to je zaista sjajno...

To je za mene bio prirodan sled događaja. Kada već čitam te knjige, onda ću da pokušam kod tog izdavača. Iskrena da budem, da je Flavio odbio taj rukopis ne znam da li bih se usudila da pošaljem nekom drugom. Niko drugi me nije interesovao u izdavaštvu, makar ovde u Srbiji. U glavi mi je bio samo LOM. (smeh) I kad si već pomenuo Bernharda, pričala sam i u emsiji Nivo 23 koliko sam se načitala tih LOM-ovih knjiga i Bernharda... Ustanem ujutru i kažem sebi dobro jutro, šta ću sada da čitam? Aha, Tomasa Bernharda!

Nije baš za jutro, ali dobro...

Da, posle je za ceo dan... I tako iz dana u dan samo sam te knjige čitala i Bernharda naučila napamet i na kraju imala sreće da svoju knjigu objavim za LOM.

Sada bih prešao na temu o kojoj si već pričala, ali ne možemo da je preskočimo... Da li je tvoj roman o emigraciji ili o ljubavi? Ili i jedno i drugo i šta je tu primarno?

Ja sam bila ubeđena da pišem emigrantski roman, zbog svih tih emigrantskih romana koji su me inspirisali i te potrage za indetitetom. Dragan Jovanović je sve to genijalno shvatio, kao da je sedeo u mojoj glavi dok sam pisala knjigu. Ambicija mi je bila da nađem tako neku veliku temu i onda sam u toj potrazi izvršila eksperiment nad sobom. Uložila sam praktično svoj život u tu temu i sve sam crpila iz sopstvenog bića. Kada sam svoj rukopis poslala Flaviju, on mi je rekao da to nije emigrantski već ljubavni roman sa emigracijom u pozadini. Naredna tri meseca sam morala da odstranim sve što se nije uklapalo u ljubavnu temu. Ja sam to pisala ambiciozno poput Selina, u dva toma Putovanje na kraj noći. Porodica je bila tema i moje nezadovoljstvo životom u Srbiji i svi ti poslići koje sam morala tamo da radim. I onda sam te stvari izbacila, tako da je pola rukopisa odstranjeno. To sam uradila ja, a Flavio je rekao kako god želiš.

Na mene taj roman nije ostavio takvu vrstu dileme. Nisam ga doživeo kao temu o emigraciji, pa čak ni o ljubavi nego baš kao egzistencijalistički roman. Mislim na pojam koji je teorijski opterećen – lik u romanu se pita gde sam, šta sam i kuda idem? Takođe, roman je i egzistencijalan u onom najobičnijem smislu gde lik preživljava od sobe do sobe, od života do života, od odnosa do odnosa... To je ono što je meni najupečatljivije, što bi ti rekla kao da je u pitanju eksperiment nad samim sobom, odnosno nad likom koji opisuješ. Ovaj roman mogu da dožive i ljudi koji nisu u okolnostima emigracije ili velike ljubavi, jer ima tu univerzalnu težinu gde čovek pokušava da pronađe samog sebe.

Da, ja sam osoba koja je inače nezadovoljna, ja uvek patim. Ako sam u Berlinu ja patim što nisam u Rimu, ako sam u Rimu patim što nisam u Njujorku, a ako sam u Njujorku onda patim što nisam u Tokiju... Sada malo hiperbolišem jer to inače često radim, ali to je moje večito nezadovoljstvo i potreba da stalno nešto menjam. I tog glavnog junaka u knjizi, Soni koja je jedan nepoljuljani lik, ja pokušavam da menjam. A ja, kao pesnik emgrant u tom svom nezadovoljstvu, stalno se tražim, odnosno junakinja se traži jer ona ne zna kojem mestu na svetu pripada. Mladi nikad ne znaju koje im mesto na svetu pripada. Na primer, ja sam rođena na Mediteranu, pa sam živela na kontinentu, onda sam prešla na sever Evrope i sve se to stalno meša. U međuvremenu, imala sam još neke drastične pokušaje emigracije i mnogo puta sam bila sama u teškim eksperimentima, gde sam bukvalno dovodila sebe u situaciju da mi život visi o koncu. U Parizu mi se to stvarno desilo. Ušla sam u radnju kod nekih Arapa da kupim hleb oko ponoći, dok sam se okrenula, zaključali su radnju i ostala sam zatvorena sama sa desetoricom muškaraca. Tako ja živim i taj hazarder u meni nekad toliko preteruje da jednostavno dovedem sebe u opasnost.

To su možda i preduslovi za dobru književnost, šta misliš o tome?

Pa jesu. Nisam skromna po pitanju toga što pišem i ako je ovo dobra knjiga, kao što i ljudi misle da je dobra, onda to jesu preduslovi. Tako je razmišljala i Silvija Plat. Sve što ti se dešava, a njoj su se dešavale prilično ružne stvari, dešava se da bi ti to opisao i nešto od toga stvorio. Takav je bio i moj život. Od devetnaeste godine, kada sam otišla iz takozvane porodične kuće koje je bila strašna i upustila se u život, sve što se dešavalo bilo je tako jezivo i surovo. U ovom surovom gradu Beogradu, posebno za nas koji dođemo sa strane. Kada sam upisala fakultet imala sam govornu barijeru, jer sam govorila južnjačkim akcentom i u startu bila diskriminisana. Morala sam da menjam svoj govor, pa onda dobiješ komplekse, stalno menjaš te podstanarske sobe... Bilo je tu strašnih stvari. Na kraju sam došla do toga da, hodajući ulicom, često imam osećaj da čujem pisaću mašinu i da moram da pišem. Ja sam, u stvari, opsednuta time. Ništa drugo me ne uzbuđuje i izaziva osim te ideje o pisanju. Nikada nisam imala pobudu da stvorim porodicu i rađam decu, za mene jedina stvarna strast je strast ka tome da pišem. Dakle, dok hodam ulicom i dok mi se stvari dešavaju, imam potrebu da to zapisujem. Mnoge stvari u knjizi su nastale tad na licu mesta i kasnije ništa nisam radila na tom stilu. Kao na primer, kada se Soni raspravlja sa Silom i on joj kaže Baciću ti taj kompjuter u šerpu... To je nastalo u trenutku i tako je i ostalo.

Sanja Nikolic, Sila i Soni u Berlinu

Mislim da je tvoj odnos prema književnosti i stvaranju dosta uticao i na tvoj stil o kome ćemo i kasnije pričati. Dakle, glavna tema romana je odnos između Sile i Soni koji je u osnovi prava drama. Ja sam to, u igri reči, nazvao supersonična drama – super kao neki sinonim za Silu i Soni... Kaži nam nešto o tom odnosu koji je koliko dramatičan toliko i teatralan, u smislu da taj odnos stalno prelazi iz krize u privremenu harmoniju i tako u krug.

Drama između njih dvoje je strašna. Oni su do krajnosti izvedene osobe koje su spremne i sposobne da pokušaju svašta, dva velika hazardera. Međutim, kao i svaki čovek, užasno su kontradiktorni sami sa sobom. On je strašno surov tip i istovremeno strašno nežna osoba, povređuje druge ali lako ga je i povrediti. Ona, takođe, ima veliku borbenost u sebi, ženstvena je ali u nekim situacijama muževnija je od njega, hrabrija i strašnija i povremeno stvarno užasna. To su strašne borbe koje imaju sami sa sobom u trenutku zajedničkog života. Te borbe i njihova istovremena ljubav i mržnja su do smrti, do uništenja.

Sila, na prvi pogled, deluje kao alfa mužijak. Bitno mu je da ima dobar auto, da menja žene i podseća na tipove koji gore u sebi. Sa druge strane, imamo Soni za koju bih rekao da je metafizički apatrid – to je inače Sioranova koncepcija. Dakle, to je osoba koja ima konstantnu potrebu za duhovnom potragom i veliki osećaj nepripadanja. Bez obzira da li je Soni u Berlinu i da li je sa Silom, ona ima taj osećaj nepripadanja koji nije samo u okviru socijalnog ili ljubavnog konteksta. Da li je uopšte moguć odnos između takve dve osobe? Zanima me, takođe, da li je Sila kukavica? Pitam te zbog te njegove potrebe da vrlo često ima okrutan odnos prema Soni i govori kako on ne želi nikog da voli, kao da je sama ljubav prevaziđena vrednost. Takve izjave ukazuju na to da on nema herca, da se tako izrazim...

Sila je prošao strašno detinjstvo i odrastanje. Otac ga je mlatio do krvi na pomen o tome da želi da svira gitaru ili upiše gimnaziju ili uči. Preživeo je u detinjstvu još gore stvari nego što je Soni. To što njih dvoje nose u sebi, taj fenotip, to vaspitanje i okolnosti su negde slične. Međutim, za razliku od Soni koja je prošla kroz formalno obrazovanje, Sila nije imao tu mogućnost. On je bos pobegao iz zemlje i ušao u sivu zonu, a čime se sve bavio je negde nagovešteno u knjizi. Sila to naziva mardelj, a u stvari je deset godina proveo u zatvoru.

I tamo je naučio sve te jezike...

Jeste, on je u zatvoru bio bibliotekar. Sila je čovek koji je imao strašnu želju da se obrazuje ali mu otac to nije dozvolio. To je paradoks ovog sistema i uopšte života – pored te nemogućnosti da se školuje, on je tu priliku dobio u zatvoru. Nije mu bila pružena nikakva šansa u životu, osim da se sam bori za ono što želi. Dakle, šansa da čita knjige i da se obrazuje bila je da bude bibliotekar u zatvoru.

A da li je ljubav između njih dvoje uopšte moguća? Da li oni predstavljaju univerzalne paradigme savremnog čoveka i odnosa gde ljudi imaju potrebu za bliskošću i čovekom, a ustvari su prilično disfunkcionalni?

Što se tiče Sile, tog alfa mužijaka koji je do krajnosti izveden, on je superheroj koji je spreman da isprobava svašta, ali istovremeno je i zaplašen. Zato što je strašno zlostavljan i za njega je ljubav nešto u šta on jednostvano ne veruje.

Znači odatle dolazi taj strah?

Da. Sila se konstantno brani. On je u tom grču i niskom startu odbrane. Kada je konačno dobio ljubav koju je želeo, on je odbacuje. Sila ne dozvoljava dramu i zbog tog njegovog oklopa je njihov odnos, u stvari, nemoguć. Kako je rekao Miki Stojanović na promociji u Poletu, da se njihov život odvija u nekom drugom vremenu, kada bi ustajali u pet ujutru da beru pasulj, bilo bi moguće. Ali sada, da opet citiram Dragana, oni su dva tigra u kapitalističkoj džungli koji moraju da se snađu i to je jedan nemoguć odnos i nemoguća veza. On je stariji emigrant, 40 godina je u emigraciji, ona sa svim svojim teškim iskustvima je mlad emigrant... Inače, to je ono što sam prikrila u romanu, postoji formula preko koje može da se izračuna Silina starost. Zbog njegovog starenja nastupa nova drama. Soni je, takođe, opsednuta time i ona opisuje svoje starenje...

To je sjajno opisano i vrlo hrabro sa tvoje strane. S obzirom da si ženski pisac, hrabro si iznela te probleme sa kojima se susreću žene koje već osećaju starenje...

Zanimljivo je da si to rekao, zato što me stalno pitaju odakle mi hrabrost da napišem ovakav roman. Pitala sam se šta tu ima hrabro ali to je to – ideja o ženskom starenju. Volela sam te delove dok sam ih pisala jer sam pokušavala da tu samoironiju izvedem do maksimuma. Soni je opsednuta sopstvenim starenjem. Ona se suočava sa starenjem i kada znaci tog fizičkog propadanja postaju primetni, on je odbija. On je više ne želi kao ženu i Soni se nalazi u jednoj strašnoj situaciji.

To je veoma retko opisano u ženskim romanima. U muškim je vrlo često opisano starenje muških likova, ali naravno kroz kompenzaciju alkohola, nekog slobodnog života, mlađih žena i tako dalje. A ovde na delu imamo jednu vivisekciju. Taj deo romana je izuzetno hrabar jer valjda postoji neki instikt gde se žene ipak kada je to u pitanju negde distanciraju.

Kao što sam već rekla, ta samoironija mi je bila jako bitna dok sam pisala roman jer i ja osećam tu muku starenja, tu sramotu i pokušala sam to da izvedem do maksimuma. Oslobodila sam se svake sramote onog trenutka kada sam počela da pišem ovaj rukopis. Odlučila sam da budem maksimalno iskrena bez ikakvih kalkulacija i tako sam počela da pišem. Pošto je i Soni kao ličnost takva da ima mnogo muškog u sebi, a i ja sam se dosta načitala tih muških pisaca, htela sam nekako da se poigram sa tim. Htela sam usvojim taj brutalni muški jezik i na taj način pokažem da i mi žene imamo...

Hrabrost, da ne kažem nešto drugo.

Da, testise. (smeh) U tim prvim porukama koje sam dobila kada su ljudi počeli da čitaju moje delo, rekli su mi da je to muška knjiga. Upoređivali su me sa Bukovskim, mada to nije baš Bukovski. Valjda zbog teme i toga što pominjem neke reče eksplicitno, ali to na kraju nije ispalo ružno.

Nije, baš naprotiv. Treba biti oprezan ako se pravi veza sa Bukovskim ili Milerom, jer u tvojoj knjizi nema nikakvog prostakluka koji je u funkciji. Baš je sa merom, ali skroz do srži. I ako niste žena, dok čitate roman, možete osetiti tu vrstu opterećenja i bremena. Na mene je, takođe, ostavio strašan utisak i deo u romanu koji sam nazvao simbolika norveške šume, odnosno ideja Hiperboreje kod starih Grka. U romanu, Soni želi da ode u Norvešku da živi u nekoj kući u šumi kod bakice koja je bivši hipi i koja otvorenog srca dočekuje goste. Ta želja da Soni konačno ode u Norvešku se završava time što je bakicu zaklao neki manijak iz čistog hira. To je sjajna alegorija i zapitao sam se da li u ovom savremenom društvu postoji neko mesto gde možemo da odemo i očekujemo mir? Dakle, da budemo sami sa sobom, u miru i harmoniji, a da se to ne završi tako što će nam neki manijak sekirom odrubiti glavu.

Kada se to dogodilo, ja sam onda svoj san o idealnom bekstvu, čemu još uvek težim, u svojoj mašti malo drugačije zamislila. U knjizi je to opisano ovako – potok, kućica ali sa velikom ogradom, sa alarmom i strujom i bezbedan si. U suštini, ja sam jako plašljiva osoba u prirodi. Kada vdim insekta ja umrem od starha. Ali to je ta moja kontradikcija.

A šta onda za tebe simboliše šuma i šta te vuče ka tom bekstvu u prirodu kada očigledno imaš strah?

To je ono što filozofi zovu eskapizam, ustvari moja potreba da se izolujem i živim pored kamina. Samo me interesuju kamin i biblioteka. Ja čak nemam ni knjige više, živim takav život da fizički ne posedujem ni jednu knjigu.

To je vrlo tužno...

Da, to je cena tog mog nomadizma, da moram da živim sa jednim koferom. Tako da, sve moje knjige su ovde na jednom tavanu na Dušanovcu, a tamo čitam iz laptopa. Nisam ni blizu toga da ostvarim svoj san o kaminu, knjigama, brdima Norveške ili Švajcarske ili tako nešto...Možda kada bih se udala bogato. (smeh)

Tvoj san je kao Borhesova ideja raja. Na pitanje kako zamišlja raj, on je odgovorio – kao jednu veliku biblioteku...

Interesantno je da je moj život stvarno takav i moja kuća su stvarno samo knjige. To je beg od svega jer ne mogu ništa da podnesem. Recimo, ne mogu da podnesem da radim u kolektivu...

Moje sledeće pitanje je baš u vezi sa tim jer u svom romanu si iznela i kritiku savremenog  korporativnog društva. Soni radi u firmi koja se zove...

Facebook.

Ti opisuješ tu firmu kao jednu sterilnu apatičnu sredinu gde je jedina vrednost položaj, a jedina strast ambicija. Soni je neko ko ima duha i jako se teško snalazi u tom korporativnom društvu. Problem je što skoro sve firme, manje ili više, funkcionišu na taj način. Da li postoji neka alternativa, a da to nije šuma gde će nas neko sekirom poslati u Borhesov raj? Ili smo prinuđeni da i pojedince koji imaju neke veće vizije uguramo u jedno takvo bezosećajno društvo lišeno humanosti?

Soni je izvukla tu kreaciju iz sebe i bori se za svoj prostor i da radi samo ono što voli, a to je da piše svoje anarhističko delo. Ja verujem da svaki čovek ima u sebi nešto više, umetničke pobude koje treba nekako da ispolji. Međutim, veliki problem je ta hrabrost da čovek preskoči strah i radi nešto što voli. Jedna od prvih stvari koje smo naučili na tim studijama filozofije je da je Arisotel rekao da je srećno društvo, odnosno država upravo država srećnih pojedinaca, gde svi rade ono što vole. To je i danas primenjivo i toliko je logično.

I Platon je celu državu zasnovao na ideji da svako radi ono za šta je sposoban.

Mislim da, kada bi čovek prevazišao taj strah i bio spreman da radi samo ono što voli, opet bi društvo funkcionisalo jer ne volimo svi da radimo iste stvari. Nismo svi rođeni da budemo slikari, pisci, muzičari, postoji toliko zanimanja. A mi se pretvaramo u hobiste – mučimo se na poslu, postajemo nesrećni a lečimo se hobijem. U stvari, taj hobi bi trebao da bude posao.

U parvu si, mada se ne bih u potpunosti složio sa tobom. Mislim da je društvo ovako strukturisano baš zbog toga što ne bi moglo da funkcioniše kada bi svi imali hrabrosti da rade ono što vole.

Na tom našem strahu je zasnovano, u stvari, sve. Nagledala sam se toga radeći u Facebooku, u toj nehumanoj fabrici koja je nekada bila Simensova fabrika gde su se proizvodili televizori i slično. To su ogromne fabričke hale gde su nekad bile mašine, a danas su tepisi i kompjuteri. Tumaraš kroz beskonačni broj stolova, tražeći svoj kompjuter. Moraš da ustaneš sa svog stola da bi video nebo, ulaziš sa karticom, šefovi te zlostavljaju...to je ta korporativna muka. Interesantno je da su za Facebook radili i hipsteri...

Sa jedne strane imamo ambiciozne korporativne manijake, sa druge istripovane hipstere...

Istripovani hipsteri koji teže zdravom životu, zdravo se hrane, posle posla idu na jogu, u stavri, svi su između sebe predatori, svako mrzi onog drugog. Oni koji nisu predatori su emotivni i postaju ovčice koje lutaju.

Sada da se vratimo na stil... Za mene ovaj roman predstavlja klasičan primer romana toka svesti, gde radnja nije primarna već način na koji se lik bori sa samim sobom, gde nam je izložen njegov unutrašnji svet. Volim da kažem da su to romani pisani krvlju, znojem i spermom, i oni traže određenu vrstu aktivnosti kod samog čitaoca da bi osetio i učestvovao u toj borbi. Lik u tvom romanu, Soni, kaže da ne voli romane u kojima ima toliko radnje, već romane u kojima je prikazana unutrašnja borba. Možeš li nam reći nešto o tome?

Pa da, isprala sam sebi mozak čitajući te romane bez radnje, konkretno kod Bernharda gde on stalno razmišlja nešto, pa se priseća nečeg. Plašila sam se toga da to ne ponovim stilski u svom romanu i da se ne zapetljam u tome...

Ne moraš da se plašiš toga jer Bernhard ima repetitivnu strukturu, a toga u tvom romanu nema. Ja nisam imao čak ni asocijaciju na Bernharda.

To je super, znači da sam uspela. Kada sam završila svoj rukopis razmišljala sam koji stil da mu pridam, što se tiče rečenica. I onda sam shvatila da mu ne treba nikakv stil i ostao je kakav je i bio. Ljudi se zapetljaju pa pišu romane po pet ili deset godina, ali to je zamka. Postoje nagrađivani romani koji su jako loši, po mom kriterijumu, upravo zbog toga što se neko pet godina bavio time, čistio rečenice i praktično uništavo samog sebe. Zbog toga nisam htela da radim na svom stilu, osim što sam izbacivala neke viškove. Moja ideja je bila da ja izlomim strukturu poput romana Buka i bes od Foknera. Kada sam poslala Flaviju rukopis, to je bio izlomljen rukopis, ta hronološka struktura. Nakon toga, Zvonko Karanović koji je dobio rukopis da čita prvi, na trećoj strani napisao a ko je Hajnc? Shvatila sam da će mnogi ljudi čitati to kao Zvonko i da će tu nastati zabuna. Zbog toga sam vratila strukturu, taj tok svesti koji sam planirala da ugradim negde, da to bude samo tok svesti i da nema te hronologije.

Spomenila si da si ranije pisala poeziju. Interesuje me koje mesto zauzima poezija u književnosti, po tvom mišljenu? Kakav je tvoj stav o samoj poeziji i da li ćeš nastaviti da je pišeš?

Vrlo teško jer sam se prebacila na prozu. Nažalost, poezija praktično više ne postoji. Nominalno postoji zbog nagrada, objavljuju se te knjige ali postoji hiperprodukcija i u poeziji i u prozi. Veoma je teško zauzeti neku poziciju. Moraš da budeš superstar poput Tomaša i Milene Marković. To je taj neki art brut i nešto što je na tom tragu popularno ali retko. Pomenula bih i Enesa Halilovića koji sedi u publici, on piše fantastičnu poeziju, genijalnu. To mi se jako dopada, ali za poeziju danas nema mesta. Možda sam malo surova, ali tako ja to vidim. Kao što sam već rekla, ambiciozna sam osoba i morala sam da napišem knjigu, možda i zbog toga.

Sanja Nikolic, Sila i Soni u Berlinu

Takvo viđenje poezije za mene predstavlja indirektnu najavu kraja sveta. Međutim, ne  bih rekao da si potpuno odustala od poezije jer pesnik koji piše prozu jako teško može da se distancira od poezije. Mnogo pisaca u tradiciji književnosti nisu mogli da se manu poezije kada su to želeli, kao na primer Crnjanski. U njegovim proznim delima se oseća da je on, pre svega, pesnik i zato je Crnjanski tako veliki. Mnogi delovi tvoje knjige su na granici poezije i proze. Izdvojio bih jedan deo koji podseća na proznu pesmu, kao art brut.

Te jalove prepirke u mojoj glavi izgledale su ovako: ali ti možda jesi veći od života, možda tvoj smrt nikada neće nastupiti iznenada, u hipu narkomanskog grča, možda ćeš stvarno umreti star i spokojan sa kariranim ćebencetom. Možda ćeš umreti veseo, možda stigneš da kažeš sebi, toliko toga sam postigao, i možda nećeš varati sebe, možda ćeš umreti spokojan i očišćen, možda ćeš umreti nepomućen, veseo, kao zlatne devojke na travi koje se sve odreda ogledaju u tvojim očima, možda ćeš reći sebi, ne lažem sebe, pomagao sam, bio sam veličina, takoreći dobrotvor, mašina koja čak nije ni uzimala koliko je mogla, možda ćeš reći sebi, da, ja sam taj, veći od života, od zdravlja, od tela, veći od životinje, veći od svega što je naslikano ili predstavljeno ljudskoj mašti kao izvanredna pojava, kao dečak koji se zamerao samo kad je morao, ali sve mu je oprošteno , možda ćeš reći sebi, bio sam veliki, i evo umirem takav, padobranac koji se ljulja na drvetu, možda ćeš umreti srećan, ispunjen u sumraku neke septembarske večeri na Savi, možda ćeš biti ponovo veliki kao onda u mojim očima u kadi u Sofitelu, dok si mi govorio o omiljenim piscima, možda ćeš umreti veći od istorije, veći od geografije, kroz jezike koje si u svakoj zemlji Evrope učio, možda veći od konja koje si jašući šibao, možda ćeš umreti veći od sopstvenih parafraza o životu koje si mi servirao, veći od boce vina u koju se zaklinješ upravo sada dok je držiš ledenu u šakama, možda ćeš umreti veći od mene dok se trudiš da sprovedeš jedan luping nepoljuljanog sustanara. Ipak imam i ja ulogu u drami koju nepogrešivo sprovodiš godinama unazad, ja sam učiteljica. Kao što si jednom pijan rekao =Svaki ovakav kao ja ima jednu takvu kao ona=, ja sam tvoj korektor. Ležernošću mi stavljaš do znanja koliko je sve za tebe beznačajno. U jedno sam ipak sasvim sigurna: kad nestanem, biću ti u mislima kao neki daleki princip za kojim čezneš.

Ovo je meni omiljeni deo, zato sam ga izdvojio da ga pročitam. Zanima me komentar na jednu rečenicu iz tvoje knjige koja glasi: Nije neizvesnost za svakog, možda samo za nekoliko nas na svetu.

To su takve osobe poput glavne junakinje Soni. Kao što sam već rekla, jedno veliko hazarderstvo i igranje sa sopstevnim životom koji je konstantno na ivici. To nije život za ženskog junaka, to je više život muškarca.

Pitanje je da li je i za muškarca, ali dobro...

Za malo ljudi je. Teško je podneti to. Na primer, ima jedna super anegdota kada je galerista u Njujorku, koji je stvorio Endi Vorhola i sve te velike slikare, davao intervju za magazin Time. Pitali su ga da li se njemu sviđaju te slike koje izlaže i ta imena koja je stvorio i on je odgovrio pa ne. Onda ga je novinar pitao kako to mislite ne, šta vam se tu sviđa, na šta je ovaj rekao ličnost, jaka ličnost. Hoću da kažem da, u stvari, tebe ličnost iznese. Okružen si nevoljama, živiš u strašnoj nevolji i sve što ti se dešava je užasno. Jedva to podnosiš, ali tvoja ličnost koja na taj način raste iznese sve to. Jaka ličnost.

Iako si neke već pomenula, pitao bih te o uzorima u književnosti?

Sve iz izdavačke kuće LOM, ali ajde da ne ispadne da sam stvarno kao mentol samo čitala LOM. (smeh)

Volim da kažem da je LOM jedna od institucija neformalnog obrazovanja za svakog radoznalog čoveka. Da se ne bih više zadržavali na tome, hajde da čujemo ko je još uticao na tebe.

Pa evo ovako, Bernhard, Jelinek, Kazanova...Kazanovini memoari...

Da, sjajno, Kazanova. Treba ga čitati u celosti a ne u skraćenim verzijama što nije redak slučaj.

U hrvatskom izdanju postoji produžena verzija. Imali su moji roditelji i ja sam to krišom čitala. Ali to nisu uopšte ljubavni doživljaji, već doživljaji jednog vrlo raskošnog života. On je bio sjajan tip. Onda, Umberto Eko i Fukoovo klatno, tu sam knjigu obožavla. Zatim, Uelbeka strašno, on je tako mračan, Gogolj, Čehov. Onda Krleža, iako ne mogu sve, njegova poezija je genijalna i strašno volim Na rubu pameti. To je sjajna knjiga, vrhunsko delo. Valjarević naravno, Džojs, Fokner...to je nešto što bih izdvojila.

Da li je nešto od muzike na tebe uticalo? Portal Džabaletan ima običaj da pita svoje sagovornike o muzici, filmu i književnosti. Mislimo da takva pitanja dosta govore o ličnosti. Naravno, kada su iskreni odgovori a na ono hipstersko -  gledam Džarmuša i čitam Dostojevskog.

Na primer, ja ne mogu uopšte Džarmuša da gledam. (smeh) Šalim se, malo preterujem ali nije to što ja volim. Imala sam strašno detinjstvo i mnogo sam gledala filmove u ranom detinjstvu. Baš sam volela da gledam filmove kao da sam odrasla osoba. Najviše stari Holivud, pošto je to veselo i optimistično. I vesterne sam obožavala da gledam, i tu muziku iz vesterna, Morikone...

Inače imam teroiju koju nisam još uspeo da iznesem, da u stvari oni najbolji vesterni imaju da kažem model antičke tragedije. To je jedna vrsta stradanja, žrtvovanja u ime nekih ideala koja je opsiana kroz određenu radnju koja je vrlo ustvari slična antičkim tragedijama. Vesterni se uglavnom doživljaju kao neki zabavni program, ali oni najbolji vesterni i te kako imaju vrlo izrađene karaktere koji danas predstavljaju neke vrstu ideala. A i tada su to bili samo pojedinci posebnog kova. Mislim, Antigona je izuzetak, nije Antigona odraz svake žena koja je živela u Atini u to doba. To je neka moja teorija. Ali dobro...

Napiši neki esej.

Da. Dobro odgovorila si nam za film, a šta bi od muzike da izdvojiš?

Azru sam dosta slušala i Ekv od naših. Izdvojila bih Elvis Prisli. I naravno klasiku. Ja dosta slušam klasiku. Ne razumem se ja u to, ali meni to daje od ranog jutra neki ritam, neki optimizam. Dok sam spremala ispite na fakultetu, koji su za mene bili strašno teški, slušala te simfonije koje su mi onako kroz ritam davali  volju da učim. Tako da eto. I Rambo Amadeus, on mi je omiljeni, dok sam završavala roman, puno sam slušala Ramba. E i džez volim, ne volim one dosadne džez eksperimente, nego ono što je fino lagano.

Sanja Nikolic, Sila i Soni u Berlinu

Zahvalio bih ti se puno na ovom razgovoru.

Hvala i tebi na odličnom razgovoru.

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *