Antinomija teleološke moći suđenja i odnos mehanicističkog i teleološkog principa kod Imanuela Kanta
U ovom tekstu bavićemo se pitanjem antinomije u okviru sposobnosti suđenja kada polazimo od razmatranja gledišta čistog razuma i kada polazimo sa stanovišta uma koji pretpostavlja finalni kauzalitet u prirodi i njenim pojavama. Ispitaćemo sam odnos na kome počiva takva antinomija i da li ona predstavlja branu u razumevanju priorode i njenih fenomena ili baš naprotiv, da li ona predstavlja pogodno tle za dalje ispitivanje prirode. U takvom kontekstu sagledaćemo i kakva je priroda odnosa mehanicističkog i teleološkog principa. Smatramo da su ova dva pitanja nužno povezana u razmatranju ove tematike.
Prvo ćemo odrediti kakva je moć suđenja u pitanju. Moć suđenja predstavlja onu moć koja nas osposobljava da zamislimo ono što je posebno kao nešto što se sadrži pod onim što je opšte. Odredbena moć suđenja polazi od onoga što je opšte, nekog pravila ili zakona, i onda subsumira, odnosno podvodi, ono što je posebno pod ono što je opšte. Ona imenuje uslove pod kojima neka stvar može da se podvode pod pojam. Za razliku od refleksivne moći suđenja koja kreće od onog što je posebno i za koje ta sposobnost suđenja treba da pronađe ono što je opšte. Takva moć suđenja treba da subsumira pod zakon koji još nije dat.
Moć suđenja u tom slučaju polazi od dva izvora od kojih jedan izvor predstavlja čist razum a priori, a drugi predstavlja posebna iskustva, koja inspirišu um da prosuđuje materijalnu prirodu prema nekom naročitom principu. U ovom slučaju imamo dve maksime koje su na prvi pogled protivrečne. Prva maksima zastupa tezu da “Svako proizvođenje materijalnih stvari i njihovih formi mora se prosuditi da je moguće samo na osnovu mehaničkih zakona. Druga maksima je antiteza: neki proizvodi materijalne prirode ne mogu se smatrati da su mogući samo na osnovu mehaničkih zakona (njihovo prosuđivanje zahteva sasvim drugi zakon kauzaliteta, naime zakon krajnjih uzroka).“. (Kant Imanuel 1975:268) Ako ove dve maksime pretvorimo u konstitutivne osnovne mogućnosti objekata onda dobijamo protivrečnost, jer imamo sledeće stavove:
„Teza: Svako proizvođenje materijalnih stvari moguće je samo na osnovu mehaničkih zakona.
Antiteza: Poneko proizvođenje materijalnih stvari nije moguće samo na osnovu mehaničkog zakona.“. (Kant Imanuel 1975:269)
Kant smatra da ove dve maksime nisu protivrečnosti. Što se tiče prve maksime stvar je u tome da ako sam primoran da sve tvorevine u materijalnoj prirodi prosudim tako da je njihovo proizvođenje moguće samo na osnovu mehaničkih zakona, istovremeno ne tvrdim da su one jedino moguće samo na osnovu takvih zakona, to jest da ne postoji neka druga vrsta kauzaliteta, već uvek treba da reflektujem o njima kao da su mogući na osnovu mehaničkih zakona koliko god je to moguće. „Drugim rečima, ja postavljam princip da u naučnom ispitivanju prirode moram što je moguće više da primenjujem mehaničko objašnjenje.“. (Koplston Frederik 2014:304)
Ovakav princip ne utiče na drugu maksimu, da kod nekih formi priorode, pa čak i kod cele prirode se primenjuje princip krajnjih uzroka. Primenom tog principa ne ukida se princip objašnjenja na osnovu mehanizma prirode. Jer u pogledu nekih materijalnih stvari objašnjenje preko principa mehaničke uzročnosti nije dovoljno, već se mora uzeti u obzir ideja finalne uzročnosti.
Ideja je da svi fenomeni moraju biti objašnjeni pomoću mehaničkog kauzaliteta, dokle god postoji mogućnost za tako nešto. Kant će zastupati stav da preko mehaničkih principa prirode ne možemo organizovana bića i njihovu unutrašnjost ni da saznamo dovoljno, a ni da ih do kraja objasnimo.
„Za ljude je besmisleno da takav plan makar samo zamisle, ili da se nadaju da će još jednom moći da se pojavi neki Njutn koji će na osnovu prirodnih zakona, koji nisu raspoređeni po nekoj svrsi, objasniti makar samo postanak jedne travke; to saznanje moraće ljudima naprosto da se uskrati.“. (Kant Imanuel 1975:281) Jednostvano rečeno putem prirodnih zakona, odnosno putem odredbene moći suđenja, nikada ne možemo do kraja spoznati prirodu. Međutim, putem refleksivne moći suđenja, odnosno putem pretpostavke finalnog uzroka, možemo objasniti neke fenomene, iako o njima nikada nećemo steći istinsko znanje. Antinomija koja se odigrava u teleološkoj moći suđenja ne samo da ne predstavlja protivrečnost koja nas zatvara u svoju neminovnu kontradiktornost, već naprotiv takva vrsta antinomije predstavlja plodno tle, kako za saznanjem mehaničkih principa prirode, tako i za objašnjenje krajnje svrhe, kako prirodnih fenomena tako i same prirode u celini. Antinomija teleološke moći suđenja nam nalaže da u prvom koraku pristupimo mehanicističkom objašnjenju, dokle god je to u našoj moći, ali da isto tako uzmemo u obzir i objašnjenje preko finalnog uzroka tamo gde mehanistički princip nije dovoljan. Funkcija ove antinomije zasniva se na recipročnoj interpretaciji koja se zasniva na dve perspektive. Jedna perspektiva predstavlja mehanicistički princip, koji je nužan, ali ne i dovoljan. Druga perspektiva predstavlja objašnjenje prirode preko finalnog uzroka, koji nam nameće reflektivna moć suđenja.
Kada govorimo o svrhovitosti prirode u ovom smislu tada ne mislimo na neki transcendentalni temelj prirode, već mislimo na srtukturu naše sposobnosti da uvidimo finalitet u prirodi, koji može postojati kao takav u samoj pririodi ali i ne mora, to nikada ne možemo sa sigurnošću otkriti. Priroda se sagledava kao da je ujedinjena na osnovu zajedničkog fundamenta u nekoj inteligenciji van nas, kojoj se taj sistem prilagođava našoj moći suđenja.
„Princip svrhe nema konstitutivno nego regulativno značenje, on ne služi za prevladavanje uzročnog fenomena, nego obrnuto, za njihovo produbljivanje i svestrano upotrebljavanje.“. (Kasirer Frederik 2006:343) On se ne suprostavlja mehanicističkom principu, već mu služi kao marker da ukaže na pojave i probleme na koje nailazi.
Ova dve maksime ne uspostavljaju nikakvo dogmatsko učenje, njihova pretenzija nije u tome da tvrde da se perspektive na kojima se zasnivaju ta dva učenja zasnivaju objektivno i realno postoje. Naravno, ovde mislimo na celokupno učenje kada uzmemo u obzir oba principa i dobijemo teoriju koja se zasniva na konceptu oba principa. Dokle god možemo primenjujemo kauzalitet na osnovu razuma koji uzima u obzir fenomene, a zatim tamo gde to nije dovoljno u objašnjenju um pretpostavlja neki krajnji finalitet prirode. Pa pravo pitanje glasi da li uspostavljanjem krajnje svrhe uspotsavljamo neko dogmatsko učenje? Odgovor je vrlo jasan, mi ne utvrđujemo nikakav apsolutni praizvor bivstva nego samo utvrđujemo pravac kojim se moramo držati u pogledu primene naših saznajnih sposobnosti. „ Time mi ne kažemo odakle ’priroda’, posmatrana kao stvar po sebi, dolazi i kuda ona ide, nego postavljamo pojmove i saznanja koji su nam neophodni da bismo celinu pojava razumeli kao jedinstvo koje je u sebi zatvoreno i sistemski raščlanjeno.“. (Kasirer Frederik 2006:348). Mi smo na neki način prinuđeni da postavimo pojam svrhe u posmatranju i proučavanju prirode, jer takav koncept je naprosto nužan i za iskustvenu upotrebu. Taj princip je heuristički princip po kome treba istraživati posebne zakone prirode. Kao što mehanika prirodnih uzroka ima svoj kauzalitet, tako moramo pretpostaviti kauzalitet koji se nalazi izvan ovih nama dostupnih mehaničkih veza.
Pitanje na koje Kant ukazuje je sledeće: ako jednu prirodnu pojavu možemo objasniti kroz čisto mehaničku vizuru da li tu istu pojavu možemo objasniti i preko kauzaliteta koji deluje prema svrhama? Dakle, da li svaki od ova dva načina objašnjenja isključuje drugi način objašnjenja? (Kant Imanuel 1975: 291) Kantov odgovor na ovo pitanje je da jedan princip ne isključuje drugi, ali da nam je onda potreban zajednički princip koji omogućuje saglasnost oba ova osnova u prosuđivanju prirode na osnovu njih. Taj princip se mora pretpostaviti u onome što je natčulno. Svaki od ova dva principa, koja smo prethodno naveli, mora biti usklađen sa njim. Ovaj objektivno zajednički princip nikada ne možemo do kraja saznati i mi nismo u stanju da imamo o njemu nikakav potvrdno određeni pojam. Mi pretpostavljamo da se prirodni zakoni mogu istraživati u skladu i sa jednim i sa drugim principom, zato što prividna protivrečnost između ova dva principa omogućava da se oba principa izmire u jednom principu. Dakle, ovo znači da sve ono što možemo zamisliti kao moguće, s obzirom na neku nameru, ne možemo umesto toga uspostaviti mehanicistički princip. Isto tako ono što saznajemo na osnovu mehanizma kao nužno, ne možemo da u potpunosti zamenimo sa principom svrhe. Dakle, prema transcedentalnom principu svrhovitosti prirode mehanicistički princip možemo podrediti drugom principu. U organskim tvorevinama prirode može se zamisliti jedna povezanost mehaničkih zakona sa teleološkim zakonima, a da ta dva principa ne uđu u suštinsku protivrečnost, kao i da jedan ne eliminiše drugi.
Možemo reći da u ovom zadnjem delu Kant deluje pomalo nejasno, kao da pored ova dva principa mehanicističkog i teleološkog principa zahteva pretpostavljanje i još jednog trećeg principa, koji treba da obuhvati ova prethodna dva. Koji predstavlja neku vrstu simbioze koju moramo usvojiti da bi smo u potpunosti iskoristili sposobnosti našeg razuma i uma kada je u pitanju istraživanje i sagledavanje prirode i njenih fenomena. Sa druge strane, Kant vrlo jasno navodi da imamo samo dva principa, ali da je mehanicistički princip u objašnjenu prirode primaran u smislu da koristimo njega u maksimalnom obimu dokle god nam neka pojava u prirodi to omogućuje, odnosno dokle naš razum ima sposobnosti da prodre. Dok, teleološkim principom objašnjavamo svrhovitost same prirode kao celine i njenih fenomena tamo gde su vrata za naše sposobnosti razuma zatvorene. Teleološkim principom bivaju bolje sagledane i perspektive samih pojava koje razum ograničeno objašnjava kroz vizuru kauzaliteta. Dakle, imamo dva principa koja uzajamno deluju jedan na drugi i prikazuju prirodu i njene fenomene kroz sposobnosti suđenja dostupne čoveku. Dakle, u ovakvom razamtranju nemamo nikakav treći natčulni princip, već su nam dovoljna ova dva principa. Mi smatramo da je Kant pre svega zastupao ovo drugo stanovište.
U ovom tekstu izložili smo najvažnije elemente Kantovog shvatanje antinomije u okviru moći suđenja kao i odnos dva principa, mehanicističkog i teleološkog. U razmatranju ove tematike izložili smo prirodu odnosa same antinomije i odnosa dva principa kao i najvažnije elemente i probleme u okviru kompleksnosti ovakvog učenja. Pokušali smo da sagledamo u celosti samu tematiku i da izdvojimo ono najrelevantnije. Kao i da ukažemo na eventuelne probleme i kontradiktornosti koje postoje kod Kantovog razmatranja ove problematike.
Lazar Bogunović
