Begbede: Čovek koji plače od smeha

Poslednji roman pariskog noćobdije Frederika Begbedea donosi nam nove avanture Oktava Parangoa, Begdedeovog alter ega i junaka ranijih njegovih romana (99 franaka i Upomoć, molim za oproštaj). Čovek koji plače od smeha predstavlja završnicu triologije o Oktavu. 

Čovek koji plače od smehaU ovom romanu zatičemo ponovo besprekoran stil po kome je Begbede i najpoznatiji. Njegovo pisanje prati staru francusku školu stila još od 18. veka. Njegov stil je volterovski prosto rečeno, ili malo deskriptivnije: jednostavan i prijemčiv, pun ironije i duha, kritički obojen prema društvu u kojem živi, i ispunjen mislima koje su duboke a izražene na prvi pogled površno, i naravno vrcav i šarmantan do obožavanja. 

Šta izdvaja ovaj roman od njegovih prethodni? Iako priča počinje sa već viđenom radnjom u kome Oktav preti otkazom kako bi uzdrmao sistem u kome se sam nalazi, iako smo taj obrt gledali već nekoliko puta kada su u pitanju Begbedeovi romani, ono što sledi donosi jedan novi element u njegovom stvaralaštvu. A to je pitanje starenja, susret sa prolaznošću u kojoj se čovek slabo snalazi. Umesto zrelosti, sa godinama ulazimo u jednu novu konfuziju koja postaje samo kompleksnija. Pojavljuje se teret mirenja sa sopstvenim ograničenjima koje vreme nosi. Sam Begbede je ušao u šestu deceniju, kao i njegov junak iz romana Oktav. Begbede provlači kroz roman sopstvena razmišljanja o starosti i neminovnosti vremena. To sve povlači dodatna pitanja o ograničenosti ljudskog bića.

Zašto roman nosi naslov Čovek koji plače od smeha? Zato što je jedna od glavnih tema ovog romana kritika humora ili bolje reći humorista koji su preplavili medije. Sav medijski prostor je ispunjen sprdnjom i sarkazmom, kao opravdan kritikom vlasti ili nekom ideologijom. Na prvi pogled buntovan, takav koncept humora samo dodatno legitimizuje vlast sa jedne strane, a sa druge, dodatno utvrđuje poziciju potlačenih. I na sve to, pošto je sve podložno sprdnji, ništa onda nema pravu vrednost. Ako ste u stanju sve da izvrgnete ruglu, onda je sve relativno jer poštovanje ne postoji. A onda, ako je sve relativno imate haos koji vlada. Imate Džokera kao paradigmu. Imate čoveka koji plače od smeha… 

I  na sve to, Begdede kritikuje i tehnologiju koja je redukovala jezik. Smajliji koji igraju ulogu osećanja i simboli koji zamenjuju čitave reči i rečenice. Kakva je budućnost pismenosti i same književnosti u takvom svetu? Kako sam u romanu kaže:

Ideja zamene reči jednog jezika pojednostavljenim slikama je jedno od najperverznijih sredstava za smanjenje ljudske inteligencije.

U svakom slučaju, ovaj roman predstavlja jedno veliko čitalačko uživanje, kao uostalom i svaki Begbedeov roman. Samim tim, ne treba ga propustiti. Završio bi tekst smajlijem… ali neka… bolje je samo staviti tačku.

 

Lazar Bogunović



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *