Bora Stanković – Tragedija i lepota predstavljena kroz suvi vetar s juga

Velike su nevolje Srbi pretrpeli sa svakom novom promenom u celokupnom delovanju i ponašanju među samim ljudima, i to traje, čini se, oduvek. Sa svim osvajačima i uskraćenim ili pruženim slobodama nešto se oduzimalo a nešto se i davalo, dok su najveći teret, kao što to biva uvek – najveća cena svake slobode i promene, podnosili obični gradjani i seljaci, obični ljudi koji se ni za šta nisu pitali.

Bora Stanković

Jedan od naših najvećih pisaca bio je Bora Stanković, revolucionar sa juga koji je počeo pisati na svom dijalektu i onako kako se kod njih govori, preživljavajući sve legende i istinite priče koje su se godinama vrtele okolinom Niša, Vranja, Stare planine. Kažu da je Bora kao mlad dečko dosta vremena provodio sa svojom babom, koja mu je pričala o svim tim drevnim situacijama povezanim sa dolaskom (i odlaskom) Turaka, profilima ljudi koji su obeležili njihove gradske kaldrme i o svemu onome između toga.

Znate, kod Bore je jako izražen taj stalan osećaj melanholije; osećaj stalne neke unutrašnje borbe u njegovim likovima je mučan, utoliko što se provlači kroz svaki njegov zapis i svako njegovo svedočenje o davnoprošlom vremenu i davnoprošlim ljudima.

Simbol žrtve radi višeg cilja i radi očuvanja tradicije i pravila porodice kod Stankovića nalazimo i u profilu lepote Sofke, i kod Gazde Mladena, i kod Koštane i Mitke. Prosto, u svim Stankovićevim delima u centru zbivanja i pričanja jeste pojedinac, koji uporno pokušava da se izbori sa svim pravilima koje su mu nametnuli društvo, patrijarhat, sama porodica – te naposletku, on se bori i protiv samog sebe, protiv svojih ljudskih želja, prohteva, snevanja o nečem drugačijem. Pojedinac kakav je Gazda Mladen, kakva je Sofka, kakva je Koštana i kakav je Stojan, govore nam o ljudskoj najvećoj potrebi: za sjedinjenjem i osećanjem pripadnosti (nekome, grupaciji, sebi), ali ih je duh sopstvenog vremena u tome zaustavio i ostavio osakaćenim. Da li i u kojoj meri smo mi danas slobodniji od likova Stankovića, to ne znam, niti ću pokušati da dam odgovor na to pitanje, ali suština leži u tome da nikada ne možemo pobeći od sopstvenih gena, sopstvenog porekla, sopstvenog mesta u kome smo odrasli, te da ceo život, kao pripadnici ljudske rase, težimo ka oslobađanju osećaja odbačenosti, samovanja, odvajanja (od nekoga).

Gimnazija Bora Stanković

Kada se osvrnemo konkretno na Gazda Mladena, vidimo da je on čovek koji je ceo svoj život posvetio tome da sve radi kako valja i kako treba. Definicija pravičnosti i pravilnog života nametnuti su mu od strane oca i babe, koji predstavljaju taj poslednji kroj ljudi sa juga koji su živeli pod uticajem Turaka i uživali poštovanje svojih meštana zbog materijalnog bogatstva. Mladen je u mladosti bio najbolji u školi, poštovao je starije svoje, nikada se nije ljutio ni na koga, niti žestio. Prosto, voleo je da poštuje ljude, običaje i sam društveni sistem, te da u njemu bude integrisani i poštovani član. Mladen ustaje prvi ujutru, a poslednji leže; prvi otvara svoj dućan, a među poslednjim i zatvara; on nikada ne pravi probleme i ne sramoti svoju kuću i svoj sopstveni ugled, pa se tako, ni ne obazire na sreću i lakomislenost svojih vršnjaka i lepih devojaka. Najbolniji deo celog njegovog života je bio kada su hteli udati njegovu Jovanku, koju je jako voleo, ali uticaj od strane babe i majke je bio previše jak, te je i nju tako pustio, ma, i sam odveo da se uda za drugog čoveka, a da nije ni trepnuo. Sve ga to, kasnije, i te kako stiže, i on dosta puta govori u besu da se nikada i neće ženiti, niti da će ikad sebi naći nekoga; on bira ostati sam, kako nije mogao ili nije dovoljno želeo da bude sa devojkom koja mu je ostala večiti neostvareni san. Pred kraj samog romana, vidimo da ni sam Mladen ne zna zbog koga i zbog čega je samo jurio da postigne što više, i da beži od greške, greha, sramote. I tako je i umro, kao legenda, na neki način, jer je ostao opomena celom sistemu koji uzima pojedinca i oduzima mu svaku slobodu izbora, življenja, predaha.

Neki kažu da je duga starohrišćanski simbol nastao posle Potopa, a njeno značenje jeste da se takvo stradanje čovekovo više nikada ne sme dogoditi. Mladen, Sofka, Koštana i mnogi drugi, među kojima smo, možda, i mi sami, predstavljaju još i veće stradanje čoveka od samog Potopa, a to je stradanje ljudskog duha radi nekog višeg cilja i radi nekih ostrašćenih ideala.

Najveću emociju (čisto subjektivno) nosi ovaj deo romana, za kraj:

Kad su, posle toga, naišli na “tevter”, otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom uredno vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabeleženo – ko zna kada, valjda u kakvo proletno sablazno veče, valjda u kakvu tihu i mirišljavu noć – i ovo:

Umreću ranjav i željan.

I potpisao se, ali ne: gazda, hadžija, već samo Mladen, i ništa više.

 

 

Sara Tovilović



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *