Da li Bog po Lajbnicu ima slobodnu volju?
U ovom tekstu pokušaću da dokažem da u Lajbnicovom sistemu Bog nema slobodu volje. Lajbnic Boga definiše kao savršenu supstanciju, bez ikakvih nedostataka i ograničenja (Lajbnic 1957: 54-55). Pritom, Bogu pripisuje tri atributa: saznanje, volju i svemoć. (Lajbnic 1957: 56). Iz definicije Boga po Lajbnicu sledi da se pod božjim saznanjem podrazumeva sveznanje. Dakle, pre stvaranja sveta, blagodareći svom sveznanju i volji Bog zna koji su svi svetovi mogući i želi da stvori onaj koji je najbolji. Nameće se pitanje da li je Bog slobodno odabrao da stvori najbolji svet ili je determinisan svojom prirodom. Nejson smatra da Bog nužno stvara najbolji mogući svet, zato što bi u suprotnom protivrečio sopstvenoj prirodi. U prvom slučaju, ako Bog ne može da stvori najbolji mogući svet, onda nije svemoćan. U drogom slučaju, ako Bog ne želi da stvori najbolji mogući svet, onda nije savršeno dobar. Bog u skladu sa svojom prirodom stvara najbolji mogući svet. Iz toga sledi da Bog nema slobodu volje (Nason 1942: 217-219).
Borst upućuje Nejsonu više prigovora, od kojih ističem sledeći: To što Bog postupa u skladu sa svojom prorodom ne znači da je neslobodan. Naprotiv, Bog bi bio neslobodan ako ne bi imao moć da postupi u skladu sa svojom prirodom. (Borst 1992: 50).
Da bi podržao tezu da Bog nema slobodu volje pozvaću se na samog Lajbnica: “Prema mom mišljenju, da nije bilo najboljeg mogućeg niza, Bog sigurno ne bi ništa stvorio, jer On ne može da postupa bez razloga ili da daje prednost manje savršenom u odnosu na savršenije”.(Gria, Neobjavljeni tekstovi, 1948: 1, 393) Dakle, Bog nužno deluje po načelu dovoljnog razlog (sve što postoji mora imati dovoljan razlog zašto postoji) i uvek zato bira najbolji mogući svet. Bog uvek u izboru svetova bira najbolji mogući svet jer je takav izbor u skladu sa načelom dovoljnog razloga koji je u ovom slučaju vezan za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan izabrani svet. Bog nužno bira upravo taj svet. Njegov izbor je uslovljen njegovom prirodom. Božija priroda je uslovljena načelom dovoljnog razloga. Načelo dovoljnog razloga je vezano za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan izabrani svet. Dakle, Bog nužno bira najbolji mogući svet. Bog ne može da izabere neki drugi svet, manje savršen. Božija volja je determinisana njegovom prirodom. Bog nema slobodu volje.
Takvo postupanje Boga je metafizicki nužno. Takva nužnost pa Lajbnicu nadilazi moralnu ili logičku nužnost. Dakle, Bog nikako nije mogao drugačije postupiti.
Borst upućije kritiku Nejsonu da to što Bog postupa u skladu sa svojom prirodom ne znači da je neslobodan. Bog bi bio neslobodan da ne može da postupa u skladu sa svojom prirodom. Videli smo ranije da Bog u svakom slučaju deluje u skladu sa svojom prirodom. Dakle, po Borstu Bog je slobodan.
Borstova kritika promašuje Nejsonovo zapažanje. Borstova kritika ukazuje da Bog postupa u skladu sa svojom prirodom i da zato ne može biti neslobodan. Da je sloboda Boga vezana za to da li Bog postupa u skladu sa svojom prirodom ili ne. Postupanje u skladu sa svojom prirodom podrazumeva slobodu.
Nejson ne poriče nužnu vezu između slobode tj. neslobode i božije prirode. Nejson prvo ukazuje na samu božiju prirodu koju određuje nužna veza načela dovoljnog razloga u izboru najboljeg mogućeg sveta. Priroda koja je na taj način usovljenja je determinisana u svom izboru. Bog u svakom slučaju postupa u skladu sa svojom prirodom i sa tim bi se Nejson složio sa Borstovim komentarom. Ne negira Nejson da Bog postupa drugačije u odnosu na svoju prirodu već ukazuje na same aspekte božije prirode. Takva božija priroda kako smo je u radu opisali ne sadrži slobodnu volju u svom sastavu. Borst ukazuje na to da Bog ne može da postupa suprotno svojoj prirodi i da je slobodan jer postupa u skladu sa svojom prirodom. Borst ne objašnjava kakva je božija priroda već samo ukazuje na vezu između slobodnog tj. neslobodnog postupanja i same božije prirode. Nejson ne negira takav stav već dublje zalazi u samu božiju prirodu i iz takvih karakteristka izvlači zaključak o božijoj slobodnoj volji.
Nejsonovo gledište kao što smo izložili ukazuje da Bog nema slobodnu volju, tako što takav zaključak izvlači iz samih elemenata božije prirode. Bog je determinisan svojom prirodom, njegova priroda je vezena načelom dovoljnog razloga koji je deo božije prorode, načelo dovoljnog razloga vezano je za maksimum količine savršenstva koje poseduje jedan svet. Dakle, Bog nužno bira upravo takav svet, koji je najbolji mogući. Bog nema slobodu volje da izabere drugačiji svet.
Literatura:
- Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (1957), Monadologija, Beograd: Kultura 54-55
- Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (1948), Textes inedits ed. G. Grua 2 vol., Pariz, 1, 393
- Borst, Clive (1992), „Leibniz and the Compatibilist Account of Free Will“, Studia Leibnitiana 24 (1): 49-58
- Nason, John W. (1942), „Leibniz and the Logical Argument for Individual Substances“, Mind LI (203): 201-222
Sturmunddrang
Ako je bog stvorio i dao slobodnu volju choveku ,onda je nemoguce da je on nema .Ako bog nema slobodnu volju onda je nema ni chovek,pod pretpostavkom da je bog stvorio choveka .Ako chovek nema slobodnu volju onda je i sve shto je stvorio stvorio po determinizmu i ne postoji nishta shto je slobodno kreirano po slobodnoj volji chovekovoj s toga onda je sve samo od sebe nastalo i nepostoji uopshte stvaranje ,a znamo da ipak postoji slobodnovoljno kreiranje choveka u svetu s toga slobodna volja postoji kod choveka ,a samim tim i kod boga pod pretpostavkom da je bog stvorio choveka .ili je sam bog slobodnovoljna kreacija chovekova i proizvod slobodne volje .slobodna volja mozhe biti sushtina postojanja pa tako stvarati i boga i choveka i sve shto postoji i nepostoji ,mozhda je i jedino shto uopshte postoji ustvari slobodna volja .
Moram da ukažem na pogrešnu hipotezu koja je navedena u Vašem komentaru. Ta pretpostavka glasi ovako:”a znamo da postoji slobodno kreiranje čoveka u svetu…” Ovde je greška u reči ‘znamo’. Mi to ne znamo, mi to samo možemo pretpostaviti, kao što možemo i jednako legitimno pretpostaviti suprotno. I da onda tvrdimo da znamo da ne postoji slobodno kreiranje čoveka u svetu. U svakom slučaju kada koristimo epistemološki pojam saznanja kada sa pitamo o postojanju slobodne volje neminovno upadamo u antinomiju. To je još Kant dokazao u Krtici čistog uma. Danas je razvojem nauke to samo potvrđeno. Čak većina naučnika zastupa stav da najverovatnije slobodna volja ne postoji i da je to čist konstrukt čoveka. I većina njih zastupa determinizam. Ali ni oni ne mogu dokazati da zasigurno ne postoji slobodna volja. Hajzenberg je ponudio u atomskoj fizici na subatomskom nivou neke osnove koje dovode u pitanje fizikalizam. U svakom slučaju poenta je da niko ne može da tvrdi i da ispuni sve uslove saznanja kada je u pitanju slobodna volja. A Vaš argument počiva na premisi da mi znamo da slobodna volja postoji.
Druga stvar na koju sam hteo da ukažem je to da se ovaj tekst ne bavi postojanjem slobodne volje Boga uopšte, već postojanjem slobodne volje Boga u okviru Lajbnicovog sistema. Uzimajući u obzir argumentaciju takvog sistema možemo kritikovati onda stanovište o odnosu slobodne volje i Boga. To se može raditi kroz kritiku principa dovoljnog razloga i principa savršenstva. Dakle, komentar koji ste izneli počiva na pogrešnoj hipotezi a i ne bavi se argumetnacijom koja postoji i tekstu već se bavi načelnim pitanjem slododne volje, što na kraju krajeva i nije tema teksta.