Daniel Zimmermann — Reditelj filma “Walden”
Daniel Zimmermann: Reakcija publike dokazuje da je film “Walden” pogodio živac društva
Daniel Zimmermann
Daniel Zimmermann je vizuelni umetnik, dramaturg i reditelj filma „Walden“. U svom radu odgovara na situacije i okruženje kroz instalaciju, performans i film u kojima postavlja pitanja vezana za značenje i održivost ljudskih delatnosti. Njegov film „Walden“ ima isti cilj, a biće prikazan na ovogodišnjem dvanaestom izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Film je smešten u selekciju „Front page“ među filmova sa aktuelnim političkim temama, a projekcije ovog filma biće održane u petak, 10. maja u 17 sati u Sali Makavejev Jugoslovenske kinoteke, i u subotu, 11. maja u 19 sati u bioskopu Fontana. Tim povodom, razgovaramo sa rediteljem ovog filma švajcarsko – austrijske koprodukcije o njegovim pogledima na temu kojom se bavi u filmu.
Kako ste došli na ideju da snimite ovakav film?
Svojim radom pokušavam da zauzmem drugu perspektivu na uobičajene stvari što takođe radim u filmu “Walden”. Prevozeći drva isečena na drvene daske od Evrope do Brazila, mi obrnemo rutu transporta koja je uobičajena u trgovini. Ovaj jednostavan gest / akcija tera nas da ponovo razmislimo o smislu i besmislu naših postupaka. Film nam daje dovoljno vremena za to omogućavanjem preciznog pogleda na stvari koje nas okružuju.
Videli smo mnogo prirodnih šumskih lepota u filmu koje ljudi eksploatišu zarad profita. Kako vi posmatrate odnos čoveka prema prirodi?
Film počinje u šumi usred Evrope, a završava se u amazonskoj prašumi. Šuma je u vlasništvu benediktinskog samostana u Admontu u Austriji. Drveće se uzgaja profitno orjentisano kao monokultura, a svake dve do tri decenije skupljaju se čistim sečama, nakon čega se ponovo pošumljavaju. Iz ove šume dolazi naše drvo koje se seče u drvene daske i prebacuje u drugu šumu. Druga šuma leži usred Amazona, u blizini indijske zajednice Cambiñas u Rio Preto. Još uvek je prašuma, a starosedeoci su je vekovima koristili i delom je gaje. Dakle, film je uokviren dvema različito korišćenim šumama, i tako između dva divergentna svetska sistema: ovde je monoteističko katoličanstvo, tamo je animistički perspektivizam, koji takođe posmatra biljke, životinje i nežive objekte kao bića koja su obdarena dušom – a između, kapitalistička ekonomija, koja sve povezuje.
Po vašem mišljenju, kako se može rešiti situacija u korist očuvanja prirode?
Na svih trinaest mesta prikazanih u filmu Walden, kamera kroz mehanički uređaj pravi pun obrt oko svoje ose i uvek istom brzinom. Bilo mi je važno da stvorim čist pogled na hroničara koji je podjednako zainteresovan za sve, da stavim publiku u centar i dam im mogućnost da samostalno razmišljaju o ovim i drugim pitanjima.
Kako je reagovala publika na vaš film?
Reakcija publike je neverovatno intenzivna. Oni su dirnuti, pomereni i zainteresovani. To pokazuje da je film pogodio živac našeg društva.
Kojim se još projektim trenutno bavite?
Razvijanjem strategija koje od običnih posmatrača stvaraju posvećene ljude.
