„Dina“ – Zov pustinje
Željno iščekujući film Dina, iskreno više zbog samog režisera Denisa Vilneva, nego zbog hajpa oko same knjige i uopšte fenomena zvanog Dina, jedva sam čekao da odem u bioskop odgledam još jedan njegov biser.
Posle onoga što nam je ponudio u filmu Blade Runner 2049 gde sam uživao u njegovoj umetničkoj vizuelizaciji, scenama i kadrovima usporenim na tako antimoderan način da su verovatno i negledljivi za savremenog gledaoca. Ali ta postepenost koja traži strpljenje i koncetraciju (poslednje stvari koja se mogu zahtevati od savremenog gledaoca, jer deluju drsko) i na taj način gradi jedan atmosferičan, vizuelno-auditivan doživljaj, koji je jako redak u današnjem filmu.
To su stvari koje sam očekivao i od njegovog novog filma Dina. Međutim, ne samo da sam dobio sve to što sam iščekivao, samo na još većem nivou nego u prethodnom filmu, već sam dobio jedan Doživljaj, sa velikim D. Čistim umetničkim formama u kojima Vilnev tako dominantno vlada, uspeo je da stvori jedan čitav svet koji te uvlači na takav način da te izmešta iz mesta gledaoca filma i postavljate u poziciju posmatrača, i tako postajete ontološki deo samog umetničkog dela, njegov učesnik na neki način, pasivan ali u doživljajima vrlo iskustven, tu i sada.
Posle filma imate utisak da ste učestvovali u novoj/drugačijoj stvarnosti, da ste zaista nešto Doživeli što vas je bar na momenat izmenilo. Makar tako što će te drugačije hodati kad se budete vraćali iz bioskopa kućama, ili tako što će te drugačije misliti bar na trenutak, bar te večeri.
Vilnev je sve to uspeo sjajnim kadrovima i vizuelizacijom koja je na nivou slikarstva. Imate utisak da on kroz ceo film slika pejzaž pustinje. I taj pejzaž sadrži sve ono što jedan dobar pejzaž mora da sadrži, samu emociju i svet slikara, i samu emociju i svet predmeta slikarskog dela. Dakle, same pustinje. Ona je ovde oslikana u svim bojama i stanjima.
Na sve ovo, sama muzika je ovde je toliko važna u stvaranju sveta i doživljaju, kao nikad pre u njegovim filmovima. Ta mešavina paganskih ritmova i klasičnog romantičarsko mračnog patosa koja nas u punom značenju fenomena – mysterium tremendum et fascinans uvlači u ambivalentnu poziciju jeze i iščekivanja. Sve ovo se sjajno uklapa i u jednu postapokaliptičnu muziku koja sjajno sintetiše naše vizualne doživljaje.
Ovaj film je prepun religijskih arhetipa, i ne samo tih naravno ali ta slika nastanka svih monoteističkih religija o grupici ljudi, posvećenika, koji upravo iz pustinje kreću da šire svoja uverenja o slobodi i novom dobu, i pustinji kao mestu preobražaja i mestu konačnog iskušenja i spoznaje za onog odabranog, za mesiju, to je svakako ono što prvo upada u oči. Moć pustinje (desert power) kako se kaže u samom filmu je više nego očigledna. Pratimo jednu biblijsku, univerzalno arhetipsku priču u novom ruhu. U tekstu Biblijski motivi pustinje Danijela Berkovića nalazimo nešto sto se naziva pustinjski obrazac, gde se razmatra ulazak, boravak i izlazak iz pustinje. Tu koga zanima može detaljno pogledati aspekte te simbolike. U svakom slučaju, jungovski rečeno, sve možemo da svedemo na inicijaciju kao ulazak, boravak kao preobražaj i izlazak kao punu individuaciju (ako tako je tako nešto moguće). Ovo poslednje je moje tumačenje teksta, ne samo teksta već i pustinjskog obrasca, a svakako koga zanima više neka pogleda navedeni tekst (mada osim par nabacani citata tekst i nije razradio detaljnije sve aspekte, ali dobro).
Moram dodati veliki omaž Kopoli i Marlon Brandu iz filma Apokalipsa sada, gde u jednoj sceni fantastični glumac Skarsgard izranja iz neke tekućine u stilu Branda iz kultnog filma. Kad smo kod glumaca da dodam da su svi na nivou samog filma i da čak i oni prosečni glumci su u ovom filmu sjajni, što je pokazatelj odličan reditelj može da izvuče najbolje od svakog glumca, kao i obrnuto, loše režiran film može da učini i da glumačke role vrhunskih glumaca deluju neubedljivo.
Na kraju da završim rečenicom samog Denisa Vilneva: Uradio sam to zarad svog mentalno zdravlja. Bio sam tako besan, povređen. Razumem koliko je štete nanela pandemija, ali ovaj film je ljubavno pismo velikom platnu.
Lazar Bogunović
