Đorđe Miljenović — Sam pao, sam se ubio
Đorđe Miljenović, široj publici poznatiji kao Skaj Vikler, ove godine se predstavio fanovima u nešto drugačijem svetlu. Nakon duže pauze u solo karijeri, objavio je dva albuma - "Amovi" i "Sam pao, sam se ubio" - u soul, bluz i rok ritmovima. Kako je i sam jednom prilikom izjavio, u pitanju su dva albuma srodnih žanrovskih karakteristika, samo konceptualno malo drugačiji. Za časopis Džabaletan priča o svojim novim muzičkim poduhvatima, romanu, planovima za budućnost...
Posle skoro deset godina od izlaska tvog poslednjeg solo albuma "Ortaci ne znaju", izdaješ čak dva sa potpuno drugačijim zvukom, ali i pod tvojim imenom i prezimenom. Koliko se stvarno razlikuju Skaj Vikler i Đorđe Miljenović?
Nisam siguran da je za bilo šta od ovoga bitan moj dualitet, i otklon od alter-ega, za sve ovo je bila bitna petlja. Da se priznaju neke stvari. Da ja priznam zašto sam loš i kreten kad to jesam, ali i da postoji svest o tome zašto sam u drugim instancama dobar, koristan sebi, i produktivan-koristan potomstvu. I da i na ovom levelu na kom živim i radim, nisam umoran niti razočaran, nego oduševljen otkrićem radosti zbog količine supstance u odnosu na stil, a da ne bih zbunjivao rep glave, Skaja ostavljam u toj priči, ovde kao i onomad sa "Zagađenjem..." operiše Đorđe.
Znam da je jedno od besmislenijih pitanja koje se može postaviti umetnicima odakle im inspiracija, ali primetno je da su poslednja dva albuma nastala kao posledica tuge i bola, tako da moram da te pitam, da li te ove dve emocije najviše inspirišu za stvaranje muzike?
Potrošio bih malo prostora uvaženom čitaocu, samo da razjasnim značenja nekih pojmova, koji često zbog nezainteresovanosti ljudi koji bi trebalo da informišu javnost, present company excluded, gube značaj, pa tako ofucane, te reči postaju opšta mesta i oslonac kastratorima plemenite profesije kakva je žurnalizam, da pitaju stvari koje ih ne zanimaju, nego samo popunjavaju prostor, stvarajući iluziju da se nešto korisno čini. Pitanje "odakle inspiracija" je zapravo pitanje koje skuba dajvuje u sfere neverovatnih fenomena koji su u najčistijem obliku kada ljudsko biće, sveže porođeno, počinje da stasava. To je znatiželja i istraživanje koje čoveka čini da pokušava da utiče na okolinu, kao puzavče i šteker, ili kakav je zvuk to doživelo to biće prvi-drugi put, ili ako-gurnem-ovu-dasku-šta-će-da
Imaš zanimljive goste na albumima, poput Sergeja Trifunovića, Olivera Nektarijevića... Kako je došlo do saradnje sa njima? Možeš li da nam ispričaš malo kako je izgledao proces nastajanja i snimanja tih pesama?
Sergej, koliko god glavobolja zadaje svojim povremenim izletima u tinejdžerski prkos, a u poslednje vreme gangsta/horror lifestyle je prokleti umetnik. Nedvosmisleno genijalan u onome što je izabrao, na, verovatno kolosalnu žalost familije, da bude njegov život, da bude otvaranje kapija umetnosti u smerovima koje svet ište, za kojima čezne. Međutim, onda se desilo da smo postali prijatelji. Međutim, onda sam najmanje tri puta poželeo da mu okončam boravak na planeti, i najmanje se zbog njega i ZA njega potukao 9 puta. Siguran sam da ni ja nisam piknik za trpeti, ali on je horor. I ja ga volim. I on je jako iskren prema sebi, sposoban da uvidi kad je moron, a kada blista. I da je ok sa tim. Tu našu pesmu je prozvao naš jako, bolesno dobar i važan deo života pod imenom Marko Pavlović (Mc Marko). Nabacivao je tu ideju danima, pogotovo ta fora sa njom koja hoće da postane frajeru refren, pomirio je ozbiljan detalj između partnera, na našu korist, priznajem, ali takvu šarmantno imbecilnu pesmu nikada ne bih ni sa kim umeo da snimim i da je osećaj - da, to je to.
Sa Anom nisam dugo radio, i pesma koju smo snimili se dogodila na licu mesta u studiju, i mislim da do uveče ili sutradan nismo skapirali koliko nam je super stvar, tačno posle onog prvog naleta ushićenja kad se uradi pesma. A, i ona je moj brat. I, šta ćes, genijalna je.
Milan Aćimović je u jednom intervjuu izjavio da albumi zvuče kao spoj Džoni Keša i Motorheda, ko ili šta je uticalo da tvoja muzika danas zvuči ovako, a ne više kao spoj, recimo, Zape i Eminema?
Milan Aćimović bi trebalo da uvidi da nije mudro davati izjave u stanjima u kojima bi gosti F odeljenja u Lazi bili u fazonu: "Brate, Iskuliraaaaaaj, pretera...." Kakav, cjale, Motorhead, ovo ti liči na Motorhead...?
"Da! I Džoni Keš! Aha."
"Brate", ehm, "Je l' slušamo isti bend?"
Od početka tvoje karijere se može osetiti uticaj Frenka Zape na tvoju muziku, posebno na albumu "Zagađenje u Japanu", zbog čega je baš on toliko bitan za tebe?
Zato što je prešao sve igrice koje se tiču umetnosti zvana muzika. Govorio proste istine, i posramio cinizam. Majstorstvo, međutim, po kom je postao uočljiv, u komponovanju, aranžiranju i pisanju muzike, simbol njegovog trijumfa racionalnosti u odnosu na emocije. Međutim, ni to nije istina. Duhovitost ne bi baš bila fascinirajuća da je iz nje izuzet duh i emocionalni tornado.
Imaš iza sebe i roman, o kom, čini mi se, nisi toliko pričao u javnosti i medijima. Dosta ljudi sa kojima sam pričala o tebi i tvom radu i ne zna za njega. Zbog čega je tako i da li planiraš nastavak priče o Dragutinu Milinkoviću?
Eno ga u Hrvatskoj po knjižarama. Drugi deo je napisan bio još pre, 5-6 godina, ali nije bio prioritet. Pritiskam prljave izdavače da to izdaju, mislim da će popustiti. Zato što sam odvratno uporan, i mislim da će biti uočljive razlike u mom pisanju, i neizvesnost od komentara bilo koga ko čita išta više od flajera, je apsolutno kretenska. I očaravajuća. Ako, iz bilo kojih razloga, oni neće da to radimo, ja ću da odem kod Lame iz Bolesne Štenadi da mi to štampa za džabe da ga ne bih prebio. Opet. Volim te, Lamo!
Radio si muziku za "Srpski film", kakvo je iskustvo stvarati muziku na taj način i kakav je tvoj stav o tom filmu, izazvao je svakave reakcije javnosti?
Ja volim taj film. To je film, ono, frejmovi u nizu koji vređaju ljude, ali stvarno, toliko frustriraju da ispadaju sa projekcija, saplićući se o prag na izlalzu iz sale i zaradivši kamaru kopči po licu. Jer je strmoglavom silinom palo na pod od kamena. Ljudi, to su frejmovi. Svako usvajanje i postavljanje tuđeg dela u korist/ili protiv političkih stranaka, koje bi se služile takvim materijalom da popularišu svoje destruktivne i idiotske hipnoze, moraju biti kažnjive umetniku, pod pretnjom smrti. Jedini upliv može biti njegovo delo koje daje rešenje, a ne naklonost crno belom sistemu u kome živimo. Dakle, rečenice kao što su "zašto se to zove Srpski film, a ne bla bla bla" neka izazivaju udarac na pseudo ponos, svojatanje i pravljenje socijalne, državne ili koje druge komparacije je idiotizam. To je samo film. "Ulazak voza u stanicu" je mnogo ljudi prestrašio do neslućenih razmera. I, ko ima čist browser, neka baci prvi kamen. Opravdavati svoje divljaštvo i inferiornost, koje, priznajmo ima svuda, spoljnim faktorima, reći da je nešto drugo krivo za sopstvena zadovoljstvo, kao film, ili pesma ili slika, šta, neko je mislio da se takve stvari nikad neće uraditi? To je samo ludački film, koj kurac. Bolestan, duhovit, zastrašujuć i onda konačno toliko težak i odvratan ali ne greškom ekipe, nego sa namerom da udari u čoveka, i sablazne i usere, jebi ga, treba to znati.
Kad smo već kod filmova, šta voliš da gledaš, koji su ti omiljeni filmovi, režiseri, glumci… da li si ljubitelj sedme umetnosti?
Što se tiče TV programa, uživam blagodeti najjačih zapleta u (možda se Zoran Živković - umetnik, ne onaj tamo neki za koga verovatno više ljudi, na žalost, zna) naučno-fantastičnom animiranom serijalu Rik and Morty. Ma, 'ladno sve gledam, osim komedija sa Foxa. Nego, ove Netflikse što ulažu boga oca da zatvore bioskope, i nađe se strim svih epizoda koje, takva je služba, istog dana izađu. House of Cards, Peaky Blinders, a onda udri po Preacheru, ali ne onom izbljuvku od ekranizacije, nego čitanje od prvog broja. Nisam pravio liste omiljenih ovih i onih, jer je to nemoguće. Jer kroz prolazak kurevog vremena, različito doživljavam neke stvari. Otkud ja znam da, na primer, Radoš Bajić neće snimiti novu Battlestar Gallactica senzibiliteta seriju, koja bi bila pametan utrošak vremena? Ne, zapravo, to svi znamo da se nikad neće desiti. Ništa dobro, barem.
Kakvi su ti planovi na muzičkom polju do kraja godine?
Nastupi sa Kopizima, promovisanje novih albuma i benda, a u ovom trenutku rad na muzici za jedan film. Koji ima sportske šanse da bude jako kul. I još solo album rap-a za zimu. I novi album Bad Copy. I još jedan film. Biće zabavna muzička budućnost.
Možeš li da preporučiš čitaocima Džabaletana izvođače i albume koji su te oduševili u poslednje vreme?
Ne bih. Ionako većinu ne zanima. Možda live nastup Nao i pesme "Bad blood", i ceo opus Warrena Zevona, počevši od pesme "Desperado under the eave". Al' ko će to, sad....
Šta trenutno preovlađuje u tvojoj plejlisti?
Ne shvatam ni sam. To su gomile novih grupa i svega, i jao, kol'ko ima muzike na internetu. Oni su zapanjujući, ti na internetu. Ima ih k'o šaše.
Koju supermoć bi voleo da poseduješ?
Sve ove koje trenutno posedujem.
Da možeš da budeš neka druga osoba na jedan dan, ko bi bio, šta bi radio?
Širio ljubav, i govorio ljudima da će sve biti OK, i grlio bi ih, a onda zacementirao sve ovo, i otvorio tržnjak, i malo jači parking.
Intervju i fotografije: Selena Petrović
