Duško Radović – Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi

Godinama se sa vrha Beograđanke oglašavao u emisiji Beograde, dobro jutro! kojom je budio uspavane savesti, zamrle nade i čoveka u ljudima i govorio je kako nas ništa što imamo ne može učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.

Duško Radović

Uz njegovu poeziju smo odrasli i naučili da je u odrastanju najbitnije zauvek ostati dete. Vešto je opisivao neopisive međuljudske odnose i govorio kako je počeo da piše u samoodbrani; branio se od svih onih koji su ga ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom i boljim uspehom u školi.

Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drugačiji, a ne gori od njih.

Smatrao je da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom jer oni razvijaju čula i osobine koji nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima.

Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom. Smislio sam i epitapf za moj slučaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao.

Duško Radović je uspeo da napiše sve one pesme koje su se nama motale po glavi, neskladne i grubih stihova čiji se završeci ne rimuju i ne upotpunjuju. On je vikao sve one reči koje smo mi zamišljali, ali bez hrabrosti da ih javno i pred publikom kojoj su namenjene pretočimo u rečenice. To ga je, očekivano, skupo koštalo; sumnja se da je upravo sledeća rečenica bila ta koja je prelila čašu i samim tim postala povod za ukidanje njegove radio emisije: Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih. Ko misli drugačije, neka kaže. Oni koji su mislili drugačije i oni koji su smatrali da se bez njih ne može su krajem 1982. godine ukinuli Beograde, dobro jutro. Kada je Petar Stambolić pod pritiskom mnogobrojnih slušalaca ponudio Dušku Radoviću da se vrati na Studio B, Duško mu je kratko odgovorio: Ja jesam mali čovek sa radija, ali se ne palim i ne gasim na dugme. Ovim je njegova novinarska karijera bila zvanično okončana.

Duška je krasila večita zaljubljenost u Beograd, tihi, ali dostojanstveni bunt i ponekad naivna ali nikada klišeidna nada u ono čuveno bolje sutra. Bio je pesnik, dramski pisac, urednik, aforističar i novinar i bio je izuzetno velik u svemu tome. Strast i posvećenost mu nisu manjkale ni u jednoj profesiji. Međutim, ono u čemu je bio najveći jeste umeće ljubavi. Govorio je da je tako malo ljubavi među ljudima, te da ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi. Ohrabrivao je ljude da se vole i kad nisu zajedno, jer ko ume da voli samo kada je zajedno, taj ne pravi pitanje sa kim je.

Duško Radović sa sinom

1980. godine njegov sin Miloš odlazi u vojsku, a Dušan mu prvih nekoliko meseci piše pisma svakog dana uz objašnjenje da je rešio da mu piše pisma sve dok ne nauči da ih piše. Jednom prilikom kada je Duško bio u Njujorku napisao je Milošu sledeće reči: Dragi sine, ja nisam slušao mamu i tatu i vidi dokle sam stigao. Ti ćeš još dalje.

Duško Radović je rođen 29. novembra 1922, a sedamnaest godina kasnije, na isti dan, rodio se i Matija Bećković, Duškov veliki prijatelj, koji ga je opisao kao priznatog genija nepriznate književnosti. Duško je autor poznatog teksta o sklapanju braka koji matičari i dan danas recituju na venčanjima, a govorio je kako pisac mora sebe da otkrije samom sebi i kako je vedrina povod i smisao njegovog bavljenja literaturom:

Vedrina! Ona je za mene, najpre, sinonim detinjstva, zatim sinonim duhovnog i duševnog zdravlja, i dalje, vedrina je i povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati – u smislu: jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom – to bi, bezmalo, moglo značiti: biti saradnik Sunca.

Ono što čini poeziju vrednom jeste upravo ta vanvremenska nit koja se kroz istu prožima. Merilo značaja neke pesme jeste pitanje da li njene reči imaju težinu i mnogo godina nakon njihovog nastajanja. To što Duškova poezija još uvek može da nasmeje, zbuni i zabrine svog čitaoca govori nam kako mnogo problema još uvek ne nalazi put do svog rešenja, ali da je makar taj put osvetljen moralnim vrednostima koje (još uvek) nisu izgubile svoj značaj i smisao.

 

Ana Vlašković



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *